Siniša Ljepojević : Opasne iluzije NATO - pakta

Nedavni NATO-samit u Lisabonu je propagandna mašinerija Alijanse proglasila za “istorijski”, a on je samo još jednom potvrdio da je NATO isključivo instrument američke politike i američkih, pre svega, poslovnih interesa. I ništa više. NATO je to, doduše, oduvek i bio, samo se sada u novim okolnostima u svetu ta njegova funkcija pojavljuje u veoma ogoljenoj formi.

Lisabonski samit je istovremeno podsetio savremeni svet o stanju u delu sveta okupljenog u NATO-savezu, a ne samo Amerike. NATO se samoproglasio za jedinog zaštitnika demokratije, šta god to značilo, a sama Alijansa je istovremeno simbol anti-demokratskog ponašanja. Na primer, u Lisabonu uopšte nije bilo ikakve diskusije među članicama Alijanse. Na sto su “bačeni” papiri sačinjeni u Vašingtonu čiji su autori ljudi koje niko nikada nije birao na izborima i koji nemaju nikakvu odgovornost prema milionima ljudi čiju sudbinu treba da odrede njihovi “radovi”. Ni jedna zemlja, od Nemačke do Bugarske i Latvije, nije imala svoje viđenje, jednostavno, nema razgovora. To je NATO-demokratija. Zašto? Verovatno zato što najveće zemlje NATO-saveza, izvan Amerike, procenjuju da sve to i nema nikakvog smisla. Amerika ne uvažava argumente i zašto onda trošiti reči, jer svaka zemlja će, ionako, uraditi kako njeni unutrašnji interesi nalažu. Kao u slučaju ratova u Avganistanu i Iraku. Ni Amerika nije mnogo zainteresovana za mišljenja članica NATO-a, jer za nju je Alijansa samo ogoljena forma za pokriće američke politike i američkih interesa. Uz to, verovatno bi svaka diskusija, već u Lisabonu, i definitivno uništila NATO. Jer, stvarni odnosi između Amerike i ključnih evropskih saveznika su toliko zategnuti i komplikovani (u toku je i intenzivan valutni rat između Amerike i Evropske unije) da bi svaka reč dovela do raspada. U tom svetlu, svi dokumenti koje su usvojile članice NATO-a, i to bez diskusije, nisu “stvarni NATO dokumenti”, iza njih stoji samo jedna zemlja i njeno viđenje stvarnosti koja u realnom savremenom svetu ne postoji. Samit je tako potvrdio da ta, još uvek moćna, političko-vojna organizacija, jedina takva preostala u svetu, pati od iluzija, i to opasnih iluzija: svoje viđenje sveta temelji na nečemu što već odavno ne postoji, takva realnost koju vidi NATO je odavno nestala. To je ono što predstavlja najveću pretnju savremenom svetu: NATO je postao pretnja ne samo onima koji su izvan njega nego i njegovim članicama.

U osnovi, NATO je jedan ogroman biznis, “fabrika para” za velike privatne američke i evropske korporacije, a političke iluzije tom poslu daju samo pakovanje u kojem se NATO prodaje javnosti, pre svega u zemljama Alijanse, a zatim državama klijentima, pa potom širom sveta. Nema tu nikakve velike “priče”. U svetu se danas na vojnu opremu i oružanu silu dnevno troši 4 milijarde dolara, ne računajući najvećeg kupca oružja – Kinu. U prošloj godini je u svetu na oružane snage i opremu potrošeno rekordnih jedan trilion i 563 milijarde dolara (1.563 milijarde). Pre deset godina svet je na te potrebe trošio 1.050 milijardi dolara, pa je tako decenijski rast vojnih izdataka dostigao 50 procenata. Prošlogodišnji vojni izdaci su čak prerasli i vreme Hladnog rata kada je celi svet, uključujući i Kinu, imao godišnji vojni budžet od 1.550 milijardi dolara.

Od tog masovnog svetskog vojnog budžeta i troškova u prošloj godini je 70 odsto pripadalo zemljama NATO-a. Tačnije, polovinu svetskog vojnog budžeta troši Amerika, a 20 odsto evropske članice NATO-a.

Treba podsetiti da je posle kraja Hladnog rata svetski vojni budžet naglo opao, i krajem prošlog i početkom ovoga veka iznosio je “samo” 1.073 milijarde dolara. Najveći pad je zabeležen u zemljama istočne i centralne Evrope, bivšim komunističkim državama, 80 odsto. I onda na scenu stupaju NATO i Amerika. Od bombardovanja Srbije 1999. godine kreće nagli rast vojnih budžeta, a prelomni događaj je bio 11. septembra 2001. godine kada se desio, još uvek nerasvetljeni, napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku, kada je krenula nova “sezona” ratova. Zanimljivo je da je u Americi i Evropi taj proces ponovnog rasta pratila i masovna privatizacija vojne industrije, koja je tako sada uglavnom u privatnom vlasništvu. To je u vojne poslove donelo i pravila iz privatnog biznisa, drugim rečima, o ratu i miru odlučuju privatne korporacije, a države i vlade su tu samo da javnosti daju objašnjenja i izgovore. I tu je osnovna uloga NATO-saveza. NATO je tako pronašao svoju (privatizovanu) ulogu izgubljenu još u ruševinama Berlinskog zida i u praznim bocama votke Borisa Jeljcina.

Celokupna svetska vojna industrija, prema podacima iz 2008. godine, proizvede oružja i opreme u vrednosti od 385 milijardi dolara. Razlika između te novostvorene vrednosti i ukupnih vojnih troškova sugeriše do koje mere su visoki profiti vojne industrije. Najveće učešće u toj proizvodnji, 73 odsto, imaju američke kompanije. Ali, samo nešto više od četvrtine od te ukupne svetske proizvodnje se proda na tržištu, proda se drugim zemljama. Prevedeno sa jezika brojeva, to znači da najveće pare NATO uzima od sopstvenih građana. NATO, pre svega, pljačka sopstvene građane, a da bi se to prikrilo razrađen je mehanizam neprestane proizvodnje neprijatelja i raznoraznih pretnji, od terorizma do svinjskog gripa i provale oblaka. Problem je, međutim, što nikada nije dovoljno, pa asortiman mora da se širi.

Na toj osnovi bi trebalo gledati i sva dokumenta usvojena na samitu u Lisabonu. Pre svega, takozvani Strateški koncept NATO-a za narednih deset godina. Taj koncept u osnovi nije ništa novo, on se oslanja na onaj što je na brzinu uobličen 1999. godine, tokom bombardovanja Srbije. Doduše, na novom konceptu je radila posebna radna grupa na čelu sa Madlen Olbrajt, koja valjda najbolje zna šta se zbivalo te 1999. godine. To čak i nije toliko važno. Važnija je činjenica da su u toj radnoj grupi bili i neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom ili političkom strategijom, kao na primer vodeće ličnosti najveće osiguravajuće kompanije, britanskog Lojda i naftnog giganta Šel. Šta će oni tu? Pa, valjda je jasno “ko vodu nosi, a ko meša malter”. Prema tom konceptu NATO je postao globalna “kompanija”. Nema mesta na svetu, nema bilo koje ljudske delatnosti a da nije od interesa NATO-zemalja. Novo u tom konceptu je Severni pol, o kojem će NATO ubuduće voditi posebnu brigu jer tamo ima nafte i gasa. Preslikana lista američkih političkih i poslovnih interesa. Javnosti je ponuđeno nekoliko tačaka, a mnoge su ostale izvan novinskih naslova iako su daleko važnije. Prvo je poručeno da će se NATO-snage, na čelu sa Amerikancima, početi povlačiti iz Avganistana i da do 2014. godine neće više biti takozvanih borbenih jedinica u toj zemlji. Onda je rečeno da je postignut dogovor da se u svim zemljama NATO-a instalira protiv-raketni sistem koji će braniti NATO od “neprijatelja”. Saopšteno je i da je uspostavljen novi oblik saradnje sa Rusijom i da će čak Rusija uzeti učešća u tom protiv-raketnom sistemu. Na neki način, kao uzgred je spomenuto da će NATO voditi brigu o energetskoj bezbednosti, o klimatskim promenama, vremenskim nepogodama, boriće se protiv terorizma i posebno protiv novog oblika zla: takozvanog internet kriminala. Praktično o svemu što čini ljudski život i to u celom svetu.

Sve je to, međutim, jedna velika iluzija ili, tačnije, obmana. Novi protiv-raketni sistem, ustvari, još i ne postoji. Obećano je samo da će se za početak postojeće raketne baze u NATO-zemljama povezati jedinstvenim komunikacionim sistemom. Kada će to biti, niko ne zna, jer to mnogo košta, a troškove plaćaju same članice Alijanse. Tehnologija je, naravno, američka. A novi protiv-raketni sistem, ako ikada bude dograđen kao tehnologija, koštaće nekoliko stotina milijardi dolara, a te pare niko nema i ne zna se kada će ih i imati. Obmana je i da će Rusija biti deo tog sistema. Ruski predsednik Medvedev je u Lisabonu rekao da Rusi treba da razmisle i da analiziraju, pa će tek onda odlučiti. U svetlu daljih planova NATO-a, da nastave “okruživanje” Rusije sa ofanzivnim ugovorima o vojnoj saradnji sa zemljama regiona, malo je verovatno da će saradnja sa Rusijom napredovati. Obmana je i povlačenje iz Avganistana. Tačno je da je upotrebljena reč povlačenje i to borbenih jedinica, ali je rečeno da sve zavisi od situacije na terenu i da će NATO-trupe u svakom slučaju još dugo ostati u toj zemlji. Najavljene su i nove manipulacije sa upotrebom reči povlačenje, zavisno od političkih prilika u Americi i šansi predsednika Baraka Obame na narednim izborima. Iako su praktično izgubili rat u Avganistanu, NATO i Amerika Avganistan vrlo vešto koriste za druge ciljeve, a pod izgovorom borbe protiv terorizma. Pre svega, za sklapanje pojedinačnih ugovora o saradnji sa mnogim zemljama koje okružuju Rusiju i Kinu, ali i u Africi. Alijansa i Amerika takve ugovore još nemaju sa samo pet zemalja afričkog kontinenta. Ti ugovori, pored prava na vojno uplitanje, podrazumevaju i “standarde”, što znači kupovinu američke i NATO-vojne opreme.

Mnogo su zanimljiviji delovi “novog” Koncepta koji se odnose na klimatske promene, prirodne nepogode i posebno internet kriminal. NATO-zemlje su, na primer, dale potpuno pravo američkom Pentagonu da vodi borbu protiv internet kriminala, koji se zove i sajber terorizam. To je Pentagon i do sada radio, ali je sada dobio i formalno pokriće. I izgleda da NATO i Amerika ne čase časa.

Samo nekoliko dana posle samita u Lisabonu, pojavila se afera sa internet portalom Vikiliks koji je objavio tajnu prepisku američkih diplomata. Američka administracija je naredila istragu koju, zanimljivo, vodi Pentagon, a državni sekretar Hilari Klinton je to objavljivanje tajne prepiske ocenila kao “napad na Ameriku i celi svet”. Nije jasno zašto je “napad na Ameriku” istovremeno napad na “celi svet”, ali je očigledno da će to biti iskorišćeno za uvođenje nove kontrole nad internet komunikacijom i diktata Amerike. To je ono o čemu se složio NATO. Niko, međutim, ne pita: kako je uopšte moguće da Vikiliks dolazi do tajne arhive, i to ne sada nego i ranije, i koji je smisao tog “uspeha”? Uočljivo je da je otkriće tajni selektivno, neko je, dakle, napravio selekciju a u svrhu dnevno-političkih planova Amerike i NATO-a. Sumnjiva je i autentičnost mnogoga otkrivenog. Niko se, takođe, ne pita: kako je moguće da jedan internet portal iz Australije ima “toliku slobodu”? Australija je članica takozvanog “Ešalona”, bezbednosno-političkog bloka koji okuplja narode koji govore engleski (English speaking people). Pored Australije tu su: Novi Zeland, Kanada, Velika Britanija i Amerika. Infrastruktura tog bloka, pored obaveštajnog jedinstva, podrazumeva i jedinstvenu kontrolu komunikacija, uključujući i internet. Ta kontrola je poverena Americi kao tehnološki najrazvijenijoj zemlji. Prevedeno na običan jezik, da li bilo ko veruje da neki internet sajt u Australiji može uopšte da funkcioniše bez odobrenja Ešalona, a kamoli da otkriva tajne celom svetu? Mora se, međutim, priznati da je ovo sa Vikiliksom u velikoj meri sofisticirana propaganda i vrlo vešta politička manipulacija.

Ali, i to su iluzije, kao i prisluškivanje. Internet komunikacija je postala toliko široka, toliko velika da je praktično nemoguće uspostaviti punu kontrolu. Uz to, najveći kompjuter na svetu nije više u Americi, nego od nedavno u Kini. Jasno je to i onima u Vašingtonu, ali kontrola uspostavlja i nova tehnološka pravila, pa će internet kompanije morati da kupuju novu opremu i da poskupljuju svoje usluge, a tu je i dodatno osiguranje. Sve novi poslovi.

Problem je što iluzije mogu dugo da traju, a cena tog trajanja je izuzetno velika. Tu cenu svojim životima plaćaju hiljade ljudi širom sveta, svakoga dana. To je ovovremeni, lisabonski NATO. I to je svima jasno. Neke članice Alijanse, kao Nemačka i Francuska, već uveliko razgovaraju sa Rusijom o nekom novom sistemu bezbednosti i stabilnosti. Možda i zato u Lisabonu nije bilo diskusija. Ta realnost ovovremenog NATO-a nameće i ozbiljne dileme onim malobrojnim zemljama koje bi htele da budu njegovi članovi. Među tim zemljama je i Srbija, čiji deo vodeće političke elite spada u natofile. To je izuzetno važna dugoročna strateška procena koja ne sme da se temelji na novinskoj propagandi ili kafanskom vicu, kako to u nedavnom novinskom intervjuu sugeriše ministar odbrane Dragan Šutanovac. Članstvo u NATO-u je izuzetno skupa i rizična avantura koja podrazumeva sluganstvo i beskonačnu pljačku sopstvenog naroda. I što je najgore, bez vidljivog smisla, jer svet se temeljno promenio.

Siniša Ljepojević : Vreme ratovanja

Savremeni svet je, kako izgleda, ponovo suočen sa ratovima. U toku je vrlo intenzivan takozvani valutni rat na svetskom finansijskom tržištu koji će se neminovno pretvoriti u trgovinski rat najvećih svetskih ekonomija. Ako je verovati istoriji o onome šta se stvarno dešava, ti ratovi bi, na žalost, mogli dovesti i do pravog rata, do oružanog sukoba velikih razmera. To je u osnovi, prećutana ali svima jasna, glavna poruka nedavno održanog samita lidera Grupe 20 u Seulu koja okuplja vodeće zemlje svetske ekonomije.

Lideri vodećih zemalja su u Seulu još jednom pokazali da oni nemaju ni politički kapacitet ni snage da dogovorom zajednički razreše nagomilane probleme i da su, što je još važnije, u postojećim okolnostima, u uslovima ekonomske krize, njihovi interesi nepomirljivi. Dogovor nije moguć, a jedina saglasnost je da nema saglasnosti. Formula “da je postignuta saglasnost da nema saglasnosti” je postala simbol savremenih međunarodnih odnosa. U ne tako davnoj istoriji već viđeno iskustvo ali, na žalost, i njegov tragičan rezultat.

Minulih skoro tri godine kako je ekonomska kriza i zvanično obznanjena, mada ona traje znatno duže, ništa nije učinjeno da se otklone njeni uzroci i razreše problemi. Naprotiv, preduzimane su mere koje su krizu samo produbljivale i pravi krizni haos tek dolazi. Naravno, reč je o onima koji su i izvorište krize, Americi i vodećim zemljama Evropske unije. Obično se prst upire samo ka Americi, ali ne sme se zaboraviti i uloga evropske elite. Izvorište krize je u takozvanom anglo-saksonskom modelu globalizacije ili, kako se to još zove, neo-liberalnog kapitalizma. Taj model je zahvaljujući političkoj moći Amerike u minulih 20 godina nametnut, silom ili milom, velikom broju zemalja. U osnovi američkog i britanskog modela se iza pompeznih imena globalizacije i neo-liberalizma i navodnih civilizacijskih dostignuća krije vrlo jednostavna formula: živeti od tuđeg rada i tuđeg novca. Zahvaljujući dolaru kao osnovnom sredstvu plaćanja na svetskom finansijskom tržištu i glavnoj valuti državnih rezervi širom sveta to je do sada bilo moguće. Vremena su se, međutim, promenila i taj model je doživeo kolaps. Ali, najteže je priznati poraz, pa elita u Americi i EU ne odustaje. Zapadne vlade, koje su tokom sprovođenja tog modela praktično privatizovane, su kompletan izlazak iz krize prepustile bankarima, onima koji su i vinovnici krize. A bankari i krupni kapital imaju svoju logiku i njih ne zanima sudbina države i njenih građana. Pokazalo se da to ne zanima ni ministre i lidere privatizovanih vlada. Tako se umesto rešavanja krize krenulo u štampanje para kako bi se namirile banke, kako bi banke naplatile svoje gubitke bahatim poslovanjem širom sveta.

Amerika je prva odlučila da štampa novac bez pokrića, sledile su je Velika Britanija, ali i Evropska unija. Niko javno ne zna koliko je tačno novca štampano, jer zvanična saopštenja nisu tačna. U Americi je, po nekim procenama, do sada štampano oko sedam hiljada milijardi dolara. Taj novac, međutim, nije išao za oživljavanje privrede nego, naprotiv, usmeren je tamo gde je i izvorište krize – u banke i na finansijsko tržište. Spekulacije su nastavljene. Tačnije, usmeren je za održavanje modela da drugi rade a Amerikanci troše ono što ti što rade zarade. Pojednostavljeno govoreći, to znači da, na primer, radnik u Kini marljivo radi za malu platu i još marljivije štedi zarađeno. Onda ta njegova ušteđevina i zarada odlaze u Ameriku kao jeftini krediti sa kojima Amerikanci kupuju tu robu koju je kineski radnik proizveo i žive na visokom standardu. U Americi je to značilo da se životni standard i ekonomija ne temelje na proizvodnji i zaradi nego na jeftinom kreditu. Umesto od plate, živi se od jeftinog kredita. To, međutim, ima svoje limite jer pozajmljeni novac mora da se vrati, ali američke banke ne odustaju. Uz podršku administracije u Vašingtonu, Federalne rezerve, koje funkcionišu i kao američka centralna banka, štampaju milijarde dolara bez pokrića i daju ih bankama po godišnjoj kamatnoj stopi od 1 odsto. Onda te banke te dolare plasiraju kao kredite u druge zemlje gde su kamatne stope znatno veće. Te ogromne zarade se slivaju u američke banke, a ne u američku privredu. Istovremeno, štampanje dolara smanjuje vrednost te valute i obezvređuje vrednost ogromnih dugova koje Amerika ima prema drugim zemljama koje su godinama kreditirale Ameriku. To je, ustvari, nastavljena pljačka drugih zemalja i preuzimanje njihovog ekonomskog suvereniteta. Profesor Univerziteta Misuri u Kanzas Sitiju, Majkl Hadson upozorava da je to u stvari finansijska agresija, ono što se nekada radilo vojnom silom – porobljavanje tih zemalja.

To su ogromne zarade. Međunarodni monetarni fond procenjuje da će samo najrazvijenije zemlje biti prinuđene da u 2011. godini pozajme 10 triliona (dest hiljada milijardi) dolara. Izuzev Japana, sve te zemlje imaju više kamatne stope nego u Americi, pa se može pretpostaviti kakve su mogućnosti zarade američkih banaka. A njihove mogućnosti količine dolara su praktično neograničene, jer one dobijaju dolare od Federalnih rezervi koje nemaju ograničenja u štampanju para.

To je sadržaj kapi koja je prelila čašu sa najnovijom emisijom od oko 600 milijardi američkih dolara. To je cilj štampanja tog novca. I to je dovelo do aktuelnog valutnog rata. Kada se ti dolari plasiraju kao krediti u neku zemlju to dovodi do povećane tražnje za lokalnom valutom, što povećava njenu vrednost. Povećanje vrednosti ugrožava konkurentnost njene privrede i polako urušava privrednu sliku te zemlje. Vremenom, ta zemlja postaje zarobljenik američkih kreditora koji iz nje izvlače i poslednju paru. Za uzvrat dobiju medijsko saopštenje iz Vašingtona da “napreduju u ekonomskim reformama i razvoju demokratije”. U nekim zemljama se čak političkim pritiskom Vašingtona unapred povećavaju kamatne stope posle kojih dolaze krediti američkih banaka plaćeni u Americi samo 1 odsto. To se desilo u Australiji.

Valutni sukob je na globalnom nivou, a trenutno je najintenzivniji američki rat protiv evra. Najaktuelniji je slučaj Republike Irske koja je minulih godina bila neka vrsta šampiona neo-liberalnog modela, a sada je postala “Trojanski konj” američkog valutnog rata. Iako Irska vlada ima dovoljno rezervi da ispuni svoje obaveze sve do sredine iduće godine, kampanja je već sada krenula. Uz to, problem u Irskoj nisu uopšte državni dugovi, nego krediti koje su banke nemilice davale “Keltskom tigru”. Već viđenim mehanizmom stvara se panika preko američkih agencija za kreditni rejting, pa potom podizanjem kamatnih stopa na kredite, u ovom slučaju Irskoj. Cilj je višestruk. Prvo, banke, mahom američke, nastoje da preko novca poreskih obveznika i porobljavanja zemlje naplate svoje loše investicije, a potom urušavaju valutu, u ovom slučaju evro. Izvesnu podršku za tu tehnologiju američke banke imaju i u Evropskoj uniji, pre svega nemačkih banaka, koje na isti način naplaćuju svoje gubitke. Sve to nema nikakve veze sa “spasavanjem” Grčke ili Irske, a možda već sutra Španije i Portugalije, nego samo sa naplatom banaka i rušenjem evra. Evro, a ne kineski juan, je za američke banke postao najveći problem, jer veliki broj zemalja planira da svoje devizne zalihe iz dolara prebaci u evro i mnoge to već čine.

Mnoge zemlje su već preduzele mere kako bi se koliko toliko zaštitile. Na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza praktično je regionalna valuta ruska rublja, u jugoistočnoj Aziji kineski juan, a u južnom delu Južne Amerike postoji zajednička obračunska valuta. Ili, na primer, Švedska koja je uvela da se sva međunarodna plaćanja, njen izvoz ili usluge, plaćaju u njenoj valuti, kruni, a strani kupac kupi krunu na berzi. Dominacije dolara više nema.

Posle valutnog rata sledi trgovinski rat u kojem će mnoge zemlje, a to je Brazil prvi javno najavio, uvesti ograničenja ulaska stranog kapitala, čitaj američkog dolara, i uvoza strane robe. To, naravno, neće tako jednostavno ići i naredni korak, mnogi strahuju, bi mogle biti nove oružane intervencije, novi, pravi ratovi. Nećeš milom, hoćeš silom.

To je ono što je samit u Seulu nagovestio.

Sve je, ustvari, već viđeno, samo što je sada malo komplikovanije. Takozvana globalizacija je, bez obzira na svoj neuspeh, ipak integrisala svetsku ekonomiju u do sada neviđenim razmerama. Tu je osnovna razlika između kriza u 20. veku, posebno one tridesetih godina tog veka, i ove sadašnje krize, što budi strahovanje da bi zato i njene posledice mogle biti mnogo veće. U sadašnju krizu je upleten daleko veći broj država nego u ranijim krizama. Treba podsetiti da ovo nije bio prvi pokušaj globalizacije. Prvi put je to bilo početkom 20. veka, posle bankrota Britanske imperije 1901. godine. Taj pokušaj nije ekonomski spasao Britansku imperiju, ali je doveo do dva svetska rata koji su samo odložili ono što je bilo neminovno. Ponovni pokušaj, u poslednjim decenijama 20. i prvoj deceniji 21. veka, je takođe doživeo neuspeh, što je zvanično potvrđeno i na samitu u Seulu. Do čega će dovesti sadašnja nefunkcionalna globalizacija? To je pitanje od čijeg odgovora celi svet strahuje, ali se, izgleda, mnogi na taj odgovor i pripremaju. Amerika izdvaja 30 odsto svog budžeta za oružane snage, Kina je već deset godina najveći kupac oružja i vojne opreme u svetu, Rusija, Brazil i još neke zemlje intenzivno razvijaju novu tehnologiju naoružanja, a izgleda da i Nemačka u tajnosti razvija nuklearnu vojnu tehnologiju. Mnogi hroničari i poznavaoci prilika procenjuju da novi ratovi nisu više u znaku “da li” nego “kada i gde”. Ratne pripreme su, izgleda, već poodmakle. U Adenskom zalivu je već nekoliko godina, pod izgovorom borbe protiv pirata, ogromna koncentracija zapadnih pomorskih snaga, ali i Kine, Rusije pa čak i Malezije i Indonezije. Pirati u tom delu imaju čak svoj informativni centar u Londonu iz kojeg redovno saopštenjima snabdevaju novinsku agenciju Rojters, pa se nameću mnoge sumnje ko stoji iza njih. Mnogo je, međutim, ozbiljnija situacija u Južnom Kineskom moru gde je, takođe pod izgovorom borbe protiv pirata, koncentrisana ogromna vojna sila Amerike. Američki vojnici presreću i pretresaju trgovačke brodove, mahom kineske, i to na otvorenom moru što je zakonom zabranjeno. U osnovi, to je, prema međunarodnim konvencijama, akt rata. Zvanični Peking je saopštio da “pomno prati razvoj situacije” i kupuje oružje.

Da bi se takav razvoj aktuelne ekonomske krize izbegao, neophodan je odlučan i radikalan zaokret, pre svega u politici Amerike i zapadnih zemalja. Ali, savremeni političari na Zapadu nemaju taj kapacitet. Vremena su se promenila i ekonomska kriza je, pre svega, simbol tektonskih promena u svetu. Ti ljudi su deo krize i oni jednostavno ne mogu da budu rešenje. Oni mogu samo da slede svoje gazde, krupni kapital i banke. Na toj osnovi je i vršena njihova selekcija, a izbori su samo paravan savremene demokratije. Ratovi su, na žalost, postali realna perspektiva.

Za mnoge čitaoce ovi redovi mogu da izgledaju kao nerealna procena, nešto kao “teorija zavere”. Na žalost, to je realnost savremenog sveta koju ne može promeniti ni na brzinu proglašeno venčanje budućeg engleskog kralja, princa Vilijema. Po istoj logici je bilo upriličeno i venčanje njegovih roditelja, princa Čarlsa i pokojne princeze Dajane, 1981. godine, ali nije pomoglo tadašnjoj krizi. Situacija je zaista veoma ozbiljna.

Srbija - bankarski raj

Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.

Nebojša Katić: Dve godine krize ili početak kraja - Investicije

Poslednjih deset godina Srbija se zaduživala, uzimala inostranu pomoć, rasprodavala imovinu, i na toj osnovi besomučno trošila. Od sada će, tako se obećava, sve biti drugačije i država priprema novi model razvoja koji će početi da se primenjuje već od sledeće godine.

U novom modelu akcenat je stavljen na investicije , pogotovo na direktne inostrane investicije. Čini se da upravo na tome vlada bazira svoju strategiju razvoja – uostalom, tako je činjeno i do sada i to neuspešno. U Srbiji se ne pravi razlika između lepih želja i strategije, i vlada nema nikakvu ideja kako da svoje želje i mogućnosti dovede u sklad, niti kako da sredstva za investicije prikupi.

Investicije se mogu finansirati domaćom štednjom, gde je štednja samo drugo ime za smanjivanje potrošnje – građana, države i privrede. Drugi izvor finansiranja je inostrana štednja koja u zemlju ulazi u obliku direktnih ulaganja ili finansijskih plasmana (krediti, berzanske ulaganja, kupovine hartija od vrednosti države i sl.). Onaj deo kapitala koji ulazi u obliku kredita, mora se vratiti iz buduće štednje, dakle na račun buduće potrošnje, pa nije svejedno da li se investira, ili arči. Kada na primer, Srbija uzima kredite da bi održavala kurs dinara, ona te novce arči.

Iskustva pokazuju da je oslanjanje na inostrane investicije rizično i neizvesno. Niko ne može garantovati da će investicije u zemlju doći u željenom obimu ili u strukturi koja je potrebna. U Srbiji je u 2008. godini na primer, bilo preko 4 milijarde dolara inostranog špekulativnog kapitala koji je bio plasiran u hartije od vrednosti Narodne banke Srbije. Ovaj investicioni kapital nije imao nikakvu korisnu svrhu, a naneo je ogromne štete podstičući inflaciju i jačanje dinara, a potom i njegov kolaps, kada je počeo da beži iz Srbije.

Ozbiljne analize pokazuju da se brže razvijaju one države koje se više oslanjaju na domaću štednju, bez obzira na ograničenost takvih resursa. Primer Srbije, kao i gotovo svih tranzicionih država dramatično ilustruje šta se dešava kada se ta fundamentalna iskustva ne poštuju. Sve ove države su se fantastično zadužile, a da nijedna od njih nije uspela da se približi performansama štedljivih ekonomija Dalekog Istoka. Još gore, privredni rast ovih država je isti ili slabiji nego u socijalizmu, kada su se razvijale pre svega sopstvenim sredstvima.

U strategiji države koja hronično troši više nego što zarađuje, a Srbija je upravo takva, mora se analizirati potrošnja, utvrditi gde novac „curi“, a zatim se potrošnja mora dovesti u sklad sa mogućnostima društva. To se pre svega odnosi na trošenje države i građana.

Kada je budžetsko trošenje u pitanju, MMF igra ulogu staratelja i primorava vladu na racionalno ponašanje. Srbija je prezadužena država i sada mora vraćati dugove na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovanje itd.. Iako je MMF svojim neoliberalnim receptima puno pomogao da se Srbija nađe u stanju u kome je danas, u ovom trenutku, samo je on prepreka još neodgovornijem ponašanju države.

Kada su građani u pitanju, takvog kontrolora nema. Po vladajućoj neoliberalnoj doktrini ne treba ni da ga bude, jer su građani racionalni i znaju šta rade. Ova teza je pogrešna, kao što je pogrešna i doktrina na kojoj ova teza počiva. Potrošnju građana bez pokrića, njihov put u sunovrat neko mora zaustaviti, a taj neko može biti samo država.

Prva mera bi morala biti ukidanje mogućnosti uzimanja gotovinskih kredita, kao i zaduživanje preko kreditnih kartica, ili preko minusnih tekućih računa. Od svih finansijskih zala, od svih pukotina na srpskom ekonomskom brodu, ova je najopasnija upravo zato što se ignoriše.

Građani sebi vezuju omču oko vrata, bankama plaćaju sumanute kamate, a uvoznicima i monopolistima omogućavaju da stalno podižu cene i ubiru visoke profite. Zadužujući se, plaćajući najveće kamate u Evropi, oni podižu tražnju za kreditima kao i opšti nivo kamatnih stopa. Ovim novcem građani stimulišu tuđe ekonomije, destabilizuju domaći finansijski sistem, privredi uskraćuju novac za investicije, a sebi i svojoj deci radna mesta.

Štednja građana u bankama je u ovom trenutku na nivou od oko 6.5 milijardi evra. Najveći deo tog novca je replasiran kroz kredite stanovništvu. Ukidanjem nenamenskog kreditiranja građana, ta sredstva bi se oslobodila za kreditiranje privrede, ili za ulaganja u infrastrukturu. Potrebe za inofinansiranjem bi bile manje, a država bi se oslonila na sredstva koja su već u Srbiji. Podjednako važno, struktura potrošnje građana bi postala primerena nivou na kome se društvo danas nalazi.

Svoje infrastrukturne projekte država može bar delom finansirati iz štednje građana, ili novcem emigranata. Država ili javna preduzeća mogu emitovati obveznice za finansiranje puteva ili elektrana, na primer. Za servisiranje obaveza po osnovu izdatih obveznica postoje realni izvori (naplata struje, putarine i sl.), i država može stvoriti pravni okvir da se ovaj način finansiranja investicija realizuje.

Svako ko veruje da je ulaganje u državne obveznice manje sigurno od novca u banci, živi u velikoj zabludi. I najgora država je sigurnija od najbolje banke koja na njenoj teritoriji posluje. Konačno, Srbija ovakva kakva je, danas isplaćuje staru štednju banaka koje više ne postoje, a na sebe je preuzela da garantuje i štednju „novih“ banaka.

Ako bi kapitalne projekte finansirala iz domaćih izvora, država bi poslove mogla davati i domaćim kompanijama i u tom procesu ih jačati. Kako danas stvari stoje, sve poslove dobijaju stranci, dok domaće firme propadaju, ili su sve nemoćnije.

Naravno, ova vrsta zahvata traži mnogo više ozbiljnosti, znanja, profesionalizma i rada. Domaći izvori kapitala nisu visoki, ali su u zemlji i na dohvat ruke. Ključno je da srpska elita i građani razumeju da se država ne može razvijati besomučnim trošenjem. Taj model je testiran poslednjih deset godina, i Srbija je tu gde jeste. Račun katastrofalne ekonomske politike je stigao i plaćaće ga svi, ne samo penzioneri ili državni službenici.

LIČI I NA IZDAJU I NA KAPITULACIJU I NA FARSU

Sve ovo što se događalo i događa oko takozvane Kosovske rezolucije u Generapnoj skupštini Ujedinjenih nacija zaista liči i na izdaju i na kapitulaciju ali i na farsu.

Jedino što nije je iznenađenje. Takav ishod zaista uopšte nije iznenađenje. To je samo kontinuitet politike sadašnjih vlasti Srbije prema Kosovu. Svoj dolazak na vlast, doduše glasovima građana Srbije (to ne smemo zaboraviti) sadašnja ekipa u Beogradu ipak duguje obećanju da će sprovoditi takvu politiku prema Kosovu. A što je ta politika protiv interesa Srbije – za to izgleda nikoga nije ni briga.

Zašto liči na izdaju? Pre svega, to je izdaja države jedne uske klike na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem. U Srbiji nije bilo javne rasprave, nije bilo nikakve diskusije o tako važnom pitanju. Prema tome Srbija nije pitana i zato nije Srbija izdala nego grupa ljudi. Sve je uradio sam, iza zatvorenih vrata, predsednik Tadić. A onda se, kada je sve gotovo, sakrio iza Vlade Srbije koja je o tome “raspravljala” na telefonskoj sednici. Da li je moguće da Vlada Srbije o tako važnom, gotovo sudbinskom, pitanju raspravlja na telefonskoj sednici. Mnogi ministri verovatno i sa mobilnog telefona dok se voze kolima.

Zašto liči na kapitulaciju? Zato što zvanično Srbija ne prihvata jednostranu nezavisnost Kosova i što je takav stav i zvanično, u insitucijama, definisan. U tački “e” teksta rezolucije se kaže da Srbija “prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahtev Generalne skupštine”.

To u prevodu sa diplomatskog na stvarni jezik znači da Srbija prihvata, jer “primiti k znanju” u diplomatskom rečniku znači prihvatiti. I to je jasno što se već glasno poručuje iz zapadnih centara koji su stvarni autori te rezolucije. Uz to, u tom tekstu koji je prihvatio predsednik Tadić ima i jedna prevara, suštinska laž. Medjunarodni sud pravde nije raspravljao o nezavisnosti Kosova niti o pravu na odcepljenje nego o samoj Deklaraciji o nezavisnosti, kao papiru. A u tekstu rezolucije “Srbije” se kaže “da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom”. O tome Sud nije raspravljao. To je neverovatna laž, obmana na koju je pristao predsednik Tadić. To, dakle, liči na čin kapitulacije.

Zašto liči i na farsu? Farsične su sve okolnosti te rezolucije. Prvo, zašto je takav tekst uopšte bio potreban Srbiji. Drugo, o rezoluciji se uopšte nije glasalo nego je samo onako ćutke prihvaćena i to tako da niko nije nikoga ni pitao da li prihvata ili ne prihvata. I da je pitao ne bi bilo drugačije jer ako Srbija prihvata izdaju zašto bi neko drugi ima bilo šta protiv toga. Farsa je i to da je reč o rezoluciji Srbije. To je rezolucija nekoliko zapadnih zemalja i to onih koji su najveći neprijatelji Srbije. Da li je moguće da politička elita današnje Srbije najviše voli i verno sledi upravo najveće neprijatelje Srbije? Izgleda da je, na žalost, tačno. Možda su, ipak, najveća farsa objašnjenja predsednika Tadića i Beograda o tome da je takva rezolucija u funkciji članstva Srbije u Evropskoj uniji. To je uvreda za inteligenciju. Pa samo mesec dana pre rezolucije nemački kancelar Angela Merkel je jasno rekla da za članstvo u Evropskoj uniji šansu ima eventualno Hrvatska i niko više. Srbiji su zatvorena vrata. Potom je u Beograd poslan predsednik Evropske unije, tačne Evropskog saveta, kolektivnog rukovodstva, Van Rompej koji je ponovo njene reči i čak zatražio da beogradski političari prestanu u javnoj komunikaciji da govore o Evropskoj uniji. I sada nam predsednik Tadić izdajom i kapitulacijom nudi Evropsku uniju. Na žalost, Srbija neće dobiti ništa za sramnu igru oko rezolucije. Nude se i priče kako je Evropskoj uniji bilo stalo da pokaže kako negde može biti od koristi i kako bi time pokazala da unutar te integracije nema nesuglasica i problema. Ispada, tako, da Tadić i njegova ekipa, savetnik Jovan Ratković i bivši general Zdravko Ponoš, preko izdaje Srbije spasavaju Evropsku uniju. To je, ipak, više od farse, to je uvreda i naučna fantastika.

Predsednik Tadić, medjutim, nema mandat, nema pravo za to što radi. U tom smislu, ako bi se poštovao Ustav Srbije i Ustavni zakon o Predsedniku Republike, njegov privatni dogovor sa birokratijom Evropske unije i stranim “šaptačima” je ilegalan, to ne važi.

Nude se i objašnjenja da rezolucija u osnovi nije ni važna, da je beznačajna. Šire i birokratski gledano to je tačno ali u suštini ona je izuzetno važna. Srbija je prihvatila nezavisnost Kosova – to je suština i zato je ona izuzetno važna. Sve drugo će sada proizilaziti iz te činjenice. Već se najavljuju novi pritisci i ta rezolucija je sada temelj dalje politike.

Nameće se i pitanje zašto je Srbiji uopšte i bila potrebna ta rezolucija. Ideja i rad na rezoluciji su stari nekoliko meseci, možda i godinu dana, znači pre mišljenja Suda pravde. Trebalo je, navodno, da bude u funkciji novih pregovora o statusu a u suštini njen krajnji cilj je trebalo da dodatno blokira nova priznanja nezavisnosti Kosova. Zanimljivo je da takva rezolucija Srbije mogla i da prodja u Generalnoj skupštini. U Beogradu je, medjutim, procenjeno da nema šansi i to verovatno na osnovu saveta zapadnih savetnika. Pa zašto bi se Zapad toliko uspaničio i uložio toliko truda ako ta rezolucija nema šansi. Plasirani su retko vidjena propaganda i bezočne laži. O tome se, izgleda, nije razmišljalo.

Kosovski problem je, doduše, isuviše kompleksan da bi tako brzo bio razrešen čak i ako Srbija pristane na sve što od nje traže zapadni neprijatelji. Kako je nedavno rečeno predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću u Pekingu “Kina neće priznati Kosovo čak ako to Srbija u učini”. Ali, ni Zapadu nije stalo da se kosovski čvor razreši i Kosovo će ostati dugoročni, gotovo, zamrznut problem. Zato je daleko važnije to što je sadašnja Srbija oživela Miloševićev sindrom da Beograd prihvata sve, ama baš sve, kada se pritisne, samo pritisci i ucene imaju funkciju u Srbiji. To je najveća i najteža posledica kosovske rezolucije.

I na sve to Srbija ćuti. Šta još treba da se dogodi pa da to ćutanje prestane?

Siniša Ljepojević

SRBIJA MORA DA SE ZAMISLI I PREISPITA

Obmane u politici mogu ponekad da budu efikasne ali su u osnovi velika zabluda i ne mogu da traju. Jer, kako reče jedan davni američki predsednik, „ne možete varati sve ljude i to svo vreme“.

Realnost se osveti. Izgleda da je sada u Srbiji došlo vreme suočavanja sa tom osvetom realnosti i naplate obmana i zabluda. Sve u životu mora da se plati. Tako se i politička kula od karata Srbije ubrzano ruši i sve iluzije i obmane se razotkrivaju u najogoljenijoj formi. Kap koja je prelila čašu u tom nepovratnom procesu je kosovski poraz Srbije u Medjunarodnom sudu pravde.

Tu je verovatno daleko veći značaj tog kosovskog mišljenja Suda nego što je sama sudbina Kosova. Jedno takvo mišljenje ne može naravno rešiti sudbinu Kosova, trajaće će to još dugo godina, ali činjenica je da je taj stav Suda nezaustavljivo srušio političku kulu od karata koju u Srbiji aktuelna vlast odrzava već dugo vremena. Sva druga raskrinkavanja ombana javnosti u Srbiji su se nekako uspevala ublažiti, zamaskirati. Kada, na primer, iz Evrope stižu upozorenja da od Evropske unije nema ništa u dogledno vreme onda su političari u Srbiji nastojali da to demantuju i sve je na čudan način prolazilo. Ali, saopštenje Medjunarodnog suda pravde se nije moglo izmanipulisati. I onda strušila se kula od karata i doživljen je ubedljiv politički poraz Srbije. I politički vrh Srbije je potom pokazao da u stvari nema nikakvu ideju, viziju i da čak nema ni elementarne hrabrosti.

Na primer, dve godine je politika prema Kosovu, tačnije prema zahtevu Srbije Sudu pravde, vodjena kao privatni posao predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. E, onda kada se desio poraz onda se zaklanjaju iza institucija države Srbije koje su prethodne dve godine potpuno ignorisali. Najednom je vlada Srbije raspravljala o Kosovu i mišljenju Suda pravde. Prethodne dve godine ta ista vlada nije ni jednom o tome raspravljala, bila je potpuno isključena. Pa je onda zasedala i Skupština Srbije iako je samo četiri dana pre zasedanja državni vrh poručio da nema potrebe da se o svemu izjašnjava i parlament. Sve to svedoči o strahu i panici, ali i kukavičluku, onih koji minulih godina državu Srbiju vode kao svoje privatno preduzeće a sada kada se sve srušilo traže zaštitu od institucija.

Kasno je, medjutim, za to. Da su Skupština i vlada protekle dve godine redovno raspravljale o Kosovu i Sudu pravde i svojim punim autoritetom definisale političke stavove Srbije o tom važnom pitanju i Sud bi drugačije razmatrao svoje neobavezujuće mišljenje. Ali, pošto se znalo da je Kosovo postalo privatni politički posao onda nije bilo teško Medjunarodnom sudu i njegovim zapadnim mentorima. Jer, i Sudu i onima koji su vodili tu privatnu politiku u Beogradu mentori su isti. Mada, u osnovi je dobro što je Skupština ipak donela tu nekakvu rezoluciju i dala svoj autoritet Srbiji da se obrati Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ali, problem je što to više nije onaj autoritet koji bi trebalo da bude. Jer, i sami poslanici su pokazali svoju uzaludnost time što su pokorno prihvatili da glasaju o nečemu o čemu nikada do sada nisu raspravljali i u čemu ni na koji način nisu učestvovali. Pristali su da budu dimna zavesa i „suknja“ iza kojih se kriju osamostaljeni lideri. Uz to, nije sigurno da je tekst rezolucije koji je poslat Ujedinjenim nacijama isti onaj o kojem su raspravljali poslanici. Izvesno je samo da taj tekst formalno nije usvojila vlada Srbije iako je u ime njenog autoriteta i poslata svetskoj organizaciji. Nije poznato ni šta piše u Tadićevom pismu vladama 55 zemalja u kojem se navodno traži njihova podrška u Ujedinjenim nacijama. Neizvesna je, medjutim, podrška tih zemalja jer, na primer, zašto bi one podržale Srbiju u nečemu što su kreatori one zemlje kojima se Srbija uporno udvara. Srbija se uporno udvara svojim neprijateljima a onda kada ti neprijatelji urade nešto loše onda se traži podrška nekih drugih. To je besmisleno.

To je suština problema koji je kosovskim neuspehom razotkriven u Srbiji. Praksa privatnog vodjenja politike je razbila državnu infrastrukturu Srbije, razbila je institucionalnu funkcionalnost bez koje ni jedna država ne može da funkcioniše. Državne institucije su postale puke propagandne mašine političkih lidera i sredstvo njihove medijske promocije. One ne odlučuju ni o čemu čak i kada liči da one nešto rade. Sve je to obmana. Nije samo reč o Kosovu. Pre neki dan je jedan opštinski sud u Londonu u slučaju izručenja Ejupa Ganića ponizio državu Srbiju. Jedan opštinski sud ponižava jednu državu. To je realnost Srbije.

Doduše, to nije niko izmislio u Srbiji, to je jednostavno model Zapada, model onih kojima politička elita u Beogradu duguje svoj status i sve što ima. Taj model se primenjuje u svim zemljama koje pristaju na okupaciju i kapitulaciju. Zapad ne voli da radi sa institucijama, on se oslanja na pojedince koje stimuliše na samovoljno i diktatorsko ponašanje kako bi onda preko njih ostvario svoje ciljeve. Kada ti pojedinci budu potrošeni onda se jednostavno odbace. Daleko je komplikovanije sa institucijama pogotovo demokratski izabranim pa ih zato Zapad po pravilu izbegava. Taj model je primenjen i u Srbiji i to već dugo, dugo godina, od vremena Jugoslavije, političkog uspona Franje Tudjmana i Slobodana Miloševića.

Kada se izmanipulisani i favorizovani na kraju rušenja kule od karata osveste i stanu pred ogledalo onda je po pravilu već mnogo izgubljeno. Ali, u životu nikada nije kasno. Zato je sada pravo vreme, u ovom stanju šoka posle kosovskog poraza, da se rukovodstvo Srbije i svi ljudi koji imaju ozbiljne namere zamisle i dobro promisle šta i kako dalje. To je u ovom času ključna stvar. Bez obzira na greške i ono šta se desilo to je istorijska obaveza sadašnje političke elite u Beogradu. Treba ozbiljno analizirati greške, utvrditi činjenice realnosti i formulisati ono šta je realno za Srbiju. Samo tako može da se zaustavi ubrzana erozije svega što postoji u Srbiji i spasiti ovo malo što je ostalo. Ukoliko se to ne uradi onda će propast, i ekonomska, i politička i ljudska, biti nastavljena a umesto sadašnje vlasti doći još gora.

Siniša Ljepojević

MIŠLJENJE MEĐUNARODNOG SUDA PRAVDE

Posle savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde (MSP) o „Deklaraciji o nezavisnosti“ kosovskih Albanaca ne vredi ni kuknjava ali ni preterano veselje kod „druge strane“. Naravno, kosovski Albanci i njihovi saveznici su u prednosti ali realnost na terenu neće biti bitnije promenjena.

Srbija u ovoj fazi jeste politički poražena, još jedna izgubljena politička bitka. Rat, medjutim, u nekoj formi i dalje traje. Objašnjenje savetodavnog mišljenja MSP-a je izuzetno vešto formalno pravno formulisano i analiza tog objašnjenja otkriva gde je Srbija napravila suštinsku grešku. Greška je u formulisanju pitanja koje je Srbija uputila Sudu.

Pitanje „Da li je Deklaracija o nezavisnosti u suprotnosti sa medjunarodnim pravom“ je otvorilo prostor Sudu da izbegne suštinsko pitanje – da li kosovski Albanci imaju pravo na odcepljenje. To je suštinsko pitanje. Sud je vešto iskoristio tu grešku Srbije i izbegao odgovor na ključno pitanje jer sama Deklaracija ne znači i pravo na odcepljenje. U pravnom jeziku najvažnije su formulacije o čemu, očigledno, Srbija nije vodila računa. To, istovremeno, otkriva i obmanjujuću frazu političke elite Srbije da je Kosovo, posle podnošenja zahteva Sudu, „pravno a ne političko pitanje“. To je velika obmana jer Kosovo je pre svega političko a ne pravno pitanje kako je to Sud u svom obrazloženju i ocenio.

Sud je, naravno, mogao i drugačije da formuliše svoje mišljenje ali mu je Srbija omogućila da saopšti ovo što je saopštio. A to je da sama Deklaracija kosovskih Albanaca o nezavisnosti ne znači automatski i odcepljenje. Taj proces je stvar politike pojedinačnih zemalja kao i Ujedinjenih nacija. Sud smatra da u „generalnom medjunarodnom pravu nema vidljivih zabrana“ takvih deklaracija. To je tačno jer je medjunarodno pravo u domenu politike veoma nejasno, nedefinisano.

Istovremeno, medjutim, Sud je ukazao da se konkretnije odredbe, znači u generalnom smislu, nalaze u raznim dokumentima Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. U tom smislu pravni ambijent Kosova od 1999. godine je definisan Rezolucijom 1244 koja je, prema jasnoj oceni Suda, još uvek na snazi. Unutar te Rezolucije su izgradjeni takozvani Ustavni okviri Kosova što je takodje deo pravnog ambijenta. Sud u tom delu ostaje nejasan. Kada kaže da Rezolucija 1244 ne zabranjuje donošenje Deklaracije o nezavisnosti mora u isto vreme da uzme u obzir da taj dokument predvidja da je Kosovo deo nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije čiji je Srbija pravni nalsednik. Ali, čisto pravno gledano, to može da ignoriše jer sama Deklaracija ne znači i stvarnu nezavisnost. Drugim rečima, formalno pravno Kosovo je i dalje deo Srbije jer to predvidja Rezolucija 1244 koja je prema Sudu još uvek najviši pravni akt na Kosovu.

Potom, Sud kaže da formalno pravno Deklaraciju nije donela Skupština Kosova nego grupa ljudi koja sebe naziva „izabranim predstavnicima našeg naroda“. Medju potpisnicima Deklaracije je i predsednik Kosova Fatmir Sejdiu koji nije član Skupštine. Prema tome, to nije formalno dokument Skupštine. Deklaracija, nadalje, nije predata specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara UN i šefu misije UNMIK, koji je zvanično vrhovna vlast na Kosovu, pa tako u pravnom smislu taj dokument pravno ne postoji za pravni ambijent medjunarodne uprave. Taj dokument, drugim rečima, ne pripada ni jednoj instituciji pravnog sistema uspostavljenog na Kosovu pa tako taj sistem nije ni narušen, tačnije, nije narušeno ni medjunarodno pravo.

Drugo je, kako sugeriše Sud, pitanje zašto šef UNMIK –a i Ujedinjene nacije nisu odmah reagovale i poništile taj dokument kakav god da je njegov status. To nije učinjeno pa su druge zemlje, koje na to imaju pravo, odmah priznale nezavisnost Kosova i stvorena je nova realnost. Za Sud je formalno pravno to bio način za ocenu kakvu je dao optužujući Ujedinjene nacije za propuste.

Bez obzira na veštinu Suda jasno je da su „svetske sudije“ izmanipulisale, i to veoma vešto, čitavo pitanje što im je omogućila sama njegova formulacija. Odmah potom je usledila medijska manipulacija širom sveta pa se tako tvrdi da je presudjeno da je kosovska nezavisnost legalna. O tome Sud uopšte nije raspravljao ali ljudi čitaju novine i gledaju televiziju. Verovatno je da će kosovski model uskoro biti primenjen i u nekim drugim delovima sveta, na primer u Iranu gde Amerikanci, po istom modelu kosovskih Albanaca, već rade sa narodom Baluči, koji živi na jugoistoku zemlje i ima neku vrstu autonomije. Ali, od svega toga Srbija nema nikakve koristi.

Očigledno je da su Amerikanci, koji su autori kosovske nezavisnosti, jos tada imali u vidu da će od Suda biti zatraženo savetodavno mišljenje. Jer, sve okolnosti Deklaracije su tako smišljene da omoguće Sudu ovako mišljenje. Posebno, otvaranje prostora za pravo na samoopredeljenje jer u samoj Deklaraciji se ne govori o teritoriji nego o „našem narodu“. Problem je utoliko veći što je i pitanje Srbije upućeno Sudu formulisano u Americi a ne u Srbiji. Što kaže narod „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Ali, to jedan drugi problem Srbije i aktuelne vlasti u Beogradu. Trebalo bi se podsetiti da je 2008. Godine vlada Vojislava Koštunice srušena zbog američkih planova sa Kosovom. Vladu su srušili isti oni koji su i u sadašnjoj vladi. Neverovatno uplitanje Zapada u formiranje te nove vlade je isključivo bilo inspirisano politikom prema Kosovu. Drugim rečima, od nove vlade se očekivalo i još se očekuje da bude u funkciji zapadnih, ili tačnije američkih, planova prema Kosovu. I zato sve ovo što se dogadja ne bi trebalo da bude bilo kakvo iznenadjenje.

I, šta sad? Malo je verovatno da će na terenu i u životu ljudi bilo šta bitnije promeniti. U medjunarodnoj zajednici može da dodje do nekih pomeranja, pre svega povećanja broja zemlja koje će priznati Kosovo ali u osnovi sve to neće promeniti suštinu problema. Sve dok Srbija ne popusti. Drugim rečima, Kosovo ostaje zamrznut problem i tako će biti još dugo vremena. Do nekog novog vučenja karata. U samoj Srbiji ljudi na vlasti će pokušati da amortizuju svoj politički poraz. Ne verujem da će bilo ko podneti ostavku zbog tog poraza. Jednostavno, idemo dalje ima još prostora za obmane. Na primer, evropske integracije i izlazak iz ekonomske krize. Samo se gubi vreme.

Poraz u MSP-u bi za Srbiju bio zgodan povod da konačno razmisli i o sebi i o svetu u kojem živi. Šta je današnji svet i šta je današnja Srbija? U životu ima i pravde i nepravde ali sve zavisi od toga kako se neko postavi i sa kojom snagom raspolaže. Ne kaže se uzalud „sila zakon menja“.

ZAKASNELA LJUTNJA SRBIJE

Jedna od najtežih stvari u životu je tražiti pravdu pogotovo ako se to čini sa zakašnjenjem. Srbija je nekako neprestano u takvoj situaciji i stalno traži neku pravdu i bezuspešno dokazuje ono što je očigledno.

Osnovni problem u toj beznadežnoj sudbini je što to Srbija, po pravilu, radi sa zakašnjenjem, kada se stvari već nepovratno dogode. Na to liči i nedavni delom oštar i ljutit istup predsednika Borisa Tadića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) povodom najnovijeg talasa nasilja u severnom delu Kosovske Mitrovice.

Sve što je rekao Tadić je tačno i on je potpuno u pravu. Ali, to više “ne pije vode”. To je isuviše zakasnela ljutnja i prekasna inicijativa. Barem kada je reč o predsedniku Tadiću i njegovoj ekipi na vlasti u Srbiji. Ljutnja i kritike su, naime, usmerene ka onima kojima aktuelna vlast u Beogradu duguje svoju vlast. Uz podršku nekih ključnih zapadnih zemalja su i došli na vlast i održavaju se na vlasti. E, sada su se setili da te zemlje ne menjaju svoju staru anti-srpsku politiku oličenu pre svega na Kosovu i Metohiji. To je ograničavajući faktor i zato je to zakasnelo traženje pravde. Uz to, kako predsednik Tadić može sada da se ljuti kada je prethodno prihvatio sve, da sve, što taj isti Zapad od njega traži na Kosovu. Posle toga, bilo kakva ljutnja nema smisla. Utoliko pre što Zapad nije promenio svoju politiku i ona je bila ista i kada je Beograd ozvaničio takozvanu misiju Evropske unije, EULEKS. Istovremeno, uprkos ljutnji, Beograd se i dalje najintenzivnije udvara upravo zemljama koje sprovode anti-srpsku politiku na Kosovu i koje su, u osnovi, izdale Srbiju. Od Amerike pa preko Slovenije, Hrvatske i Crne Gore. Od ubice se ne može očekivati da oživi svoju žrtvu. Svojevrsni politički mazohizam. Zato, naknadna pamet u ovom slučaju, kao i Tadićev istup, nema mnogo smisla. Tačnije, ne uzimaju se za ozbiljno. Jer, jedno se govori a u realnosti se drugo radi. Kao ni pretnje, na primer predsednika Tadića da će Srbija razmotriti odnose sa medjunarodnim organizacijama na Kosovu. Tome se ne veruje a pogotovo u to ne veruju oni kojima se te pretnje upućene jer oni znaju šta se dešava iza scene. Sadašnja ekipa na vlasti u Srbiji ništa od toga ne može učini. To može da uradi samo neko drugi. Ko? Ja, na žalost, na političkoj sceni još uvek ne vidim ko bi taj novi, ali stvarno novi i drugačiji, mogao da bude.

Ako sadašnja ekipa stvarno želi da “presavije list” zašto onda, recimo, ne saopšti svoja saznanja ko bi mogao da stoji iza najnovijeg nasilja u Kosovskoj Mitrovici nego se medijski i politički prostor prepušta ministru kosovskih Albanaca Bajramu Redžepiju. Da Beograd objavi barem ono na šta sumnja. Jer, malo je teže zaista saznati ko stoji iza tog nasilja. Zašto? Zato što je severni (srpski) deo Mitrovice odavno “izbušen”, bilo je dovoljno vremena i para. Neki Srbi u Mitrovici rade za Zapad, neki za Albance, neki za ko zna koga, a svi zajedno navodno za Srbiju. Potpunu haos. Ali, zašto se na ukaže na udžbenike obaveštajnog i subverzivnog delovanja zapadnih zemalja koji bi mogli da sugerišu pozadinu. Ili, zašto se više ne obrati pažnja na najavu incidenata u Mitrovici koju je javno izneo američki ambasador u Prištini. On je samo dva dana pre izjavio da će biti incidenata. Kako je on to znao? Bez otkrivanja tih detalja i takve logističke podrške sve pretnje Srbije ostaju, na žalost, smešne i prazne. Uglavnom za unutrašnju političku upotrebu.

Srbiji je neophodan radikalni rez, totalna promena politike. I to pre svega prema Kosovu i Metohiji jer to je jedino ono što Zapad interesuje. Sve drugo u Srbiji za njih nije dovoljno važno u ovoj fazi, samo Kosovo. Ali, ne na način promene politike nego u pravcu ostvarenja zapadne dosadašnje orijentacije a to je nezavisno Kosovo. Naravno, ostvarenje te ideje u punom smislu zavisi od Srbije i od Beograda i od aktuelnih vlasti se očekuje da “legalizuje” tu pogrešnu politiku Zapada. To je jasno kao dan i to je linija zapadne politike prema Srbiji. Čak je i “evropski” Bodižar Djelić morao da prizna da “odredjeni krugovi” u EU ucenjuju Srbiju da promeni politiku prema Kosovu kako bi napredovala prema Evropi. Djelić, medjutim, kaže da se to neće desiti. Zar to nije niko drugi mogao da kaže, tako važnu stvar, nego čovek koji verovatno ima najmanji politički kredibilitet i legitimitet u sadašnjoj vlasti Srbije.

Uprkos toj više nego očiglednoj realnosti zvanični Beograd nastavlja po starom. Skoro svakoga dana ta, religijski poželjna, Evropska unija donosi odluke protiv interesa Srbije, kada je reč o Kosovu kao ključnom pitanju, a Srbija uporno govori kako to nema veze i kako je pred nama evropska perspektiva. Najgore je, u stvari, kada se počne verovati u sopstvene iluzije ili, bolje rečeno, laži. Srbija mora da iskorači iz tog začaranog kruga i da prestane da veruje ne samo svojim iluzijama nego i obmanama stranih ambasadora i nižih diplomatsko-obaveštajnih službenika. I da to javno pokaže i stavi do znanja. Naravno, svima je valjda jasno da na Kosovu, bilo šta da se dogodi, nikada, barem u miru, neće biti onako kao što je bilo. Nešto se, ipak, dogodilo. Ali, neće biti ni onako kako to zamišljaju Zapad, Albanci i neki ministri u vladi Srbije. Srbija, medjutim, mora da preuzme inicijativu i stavi do znanja da je učinila radikalni iskorak. Za to se mora imati ideja i vizija a ne samo ponavljanje iluzija o evropskoj budućnosti i pomirenju sa onima koji i dalje žive od anti-srpske politike.

Bez obzira što mi se čini da aktuelna vlast u Srbiji nema dovoljno snage, a verovatno ni želje, da radikalno istupi iz začaranog kruga obmana sadašnja generacija političara MORA to da učini. Jer, održavanje stanja obmana i laži generiše frustraciju u Srbiji, stvara povoljno tlo za razne nove probleme.

Siniša Ljepojević

SRPSKA "ELITA" POTPUNO JE IZGUBLJENA PRED NOVOM KONFIGURACIJOM BALKANA

Sve učestaliji nagoveštaji, zvanični i poluzvanični, da bi Evropska Unija mogla zaustaviti svoje širenje zaključno sa Hrvatskom potvrđuju stare sumnje da bi na zapadnom Balkanu i u nekom novom međunarodnom poretku ponovo mogla biti uspostavljena neka vrsta granice. Da li su granice svetova sudbina Balkana? Ako je verovati istoriji barem u poslednjih hiljadu godina i jednom od najvećih istoričara Balkana Letnenu Stavrosu Stavrianosu (1913- 2004), granice su, izgleda, balkanska sudbina.

U tom svetlu ti nagoveštaji su daleko ozbiljniji problem. Emotivne reakcije aktuelnih političkih elita, pre svega u Hrvatskoj i Srbiji - jedni su oduševljeni, drugi “iznenađeni i uvređeni” - su, naravno, razumljive ali problem je daleko veći i ozbiljniji. On i nema velike veze ni sa Hrvatskom ni sa Srbijom, i te zemlje u osnovi ne mogu mnogo da utiču na njegov razvoj. Ali ono što mogu i što bi trebalo da rade je pomno praćenje razvoja tog problema i pravovremena priprema ukoliko to postane i realnost.

Političko-ekonomska istorija savremenog sveta je istorija kriza, to je valjda priroda ljudskog života. Sada smo svedoci jedne od najdubljih međunarodnih kriza u poslednjih nešto više od devedeset godina. Ta kriza će doneti, i već je donela, istinski tektonske promene. Buduće generacije će živeti u potpuno drugačijem međunarodnom poretku, a izlaz iz savremene krize će definisati taj novi poredak. Kakav će taj poredak biti niko u ovom času ne može pouzdano da predvidi, mada se neke konture, ispisane kroz traženje izlaska iz krize, već naziru. Zato su izuzetno važni nagoveštaji balkanskog zaustavljanja pred EU i stvaranja neke nove granice.

Za zemlje bivše Jugoslavije i celog Balkana je, naravno, među najvažnijim pitanjima sudbina EU, evropske integracije u kojoj su četiri države regiona (računam i Sloveniju, mada Slovenija tvrdi da nije Balkan), a ostale žele da budu u Uniji. EU je, međutim, u dubokoj, najvećoj do sada krizi i to je, sada je već jasno, propao političko-ekonomski projekat. Neki vole da kažu da je Unija u “egzistencijalnoj krizi”. Naravno, o izlasku iz te krize najviše brinu oni koji su u taj projekat najviše i uložili i verovatno od njega najviše i dobili, a to je Nemačka. Sasvim je prirodno da Nemačka, kao najbogatija i po broju stanovnika najveća zemlja Unije, najviše i brine i sasvim je očigledno da će od Unije ostati ili biti ono šta Berlin odluči. To je priroda stvari u EU. U Nemačkoj je očigledno nestao “idealizam Evrope” i ta zemlja više nema iluzija, ali želi da u aktuelnoj krizi sačuva svoje interese i zaštiti, pre svega, sebe. To, uostalom, rade i sve druge zemlje.

POVRATAK U 19. VEK Takav raspad bilo koje integracije, pa i dosadašnje ideje o EU, za većinu istoričara znači da se međunarodni odnosi vraćaju na “tehnologiju” 19. veka, a što znači stvaranje “regionalnih zabrana” za najveće i najmoćnije, stvaranje nekih novih granica. Istovremeno, 19. vek znači da se savezništva i menjaju, pa tako i ti “zabrani”. Niko, doduše, u ovom trenutku ne može pouzdano da kaže šta će na kraju od svega toga biti, ali je činjenica da je Nemačka pokrenula razgovore o novom ustrojstvu EU iako još nema ni godinu dana kako je na snazi Lisabonski ugovor, koji je trebalo da znači budućnost Evrope. Mnoge zemlje, uključujući i Veliku Britaniju, se protive promenama Lisabona i drugačijem ustrojstvu Unije, ali izgleda da su nemačke ideje takve da neke od tih zemalja ne mogu ni da utiču na njih. Koliko je poznato Nemačka se u potaji sprema za potpuno drugačiju integraciju, što otkrivaju detalji o tome da će biti moguće da neka članica bude isključena iz te nove Unije i da bude izbačena iz sistema jedinstvene valute. Veruje se da je to uvod u stvaranje jedne daleko manje integracije u kojoj bi, pored Nemačke, bile i Francuska, Austrija, zemlje Beneluksa ali i Slovenija i Hrvatska. I to je to.

Ako se samo deo tih nemačkih ideja ostvari, to bi značilo da Bugarska, Rumunija i Grčka ne bi više bile u (nemačkoj) Uniji, a ostale zemlje Balkana i Turska to, ionako, nisu ni bile. To za mnoge zvuči neverovatno, ali sve su češća upozorenja onih “koji znaju” da će Evropa morati da se suoči i sa “nezamislivim”. Ali šta će biti sa tim delom Balkana koji ostane izvan (nemačke) granice? To je već daleko komplikovanije pitanje. Konvencionalno razmišljanje odmah upućuje na Rusiju i njen “zabran”, ali i na Ameriku.

I verovatno je tako, Amerika i Rusija će biti ključni konkurenti za ostatak Balkana. I jedna i druga sila imaju ograničavajuće faktore u toj konkurenciji, ali i prednosti. Amerika ima jaku političku infrastrukturu, većina političkih lidera su njeni ili kursisti ili neskriveni simpatizeri. Uz to, posle tajnog političko-obaveštajnog rata između Nemačke i Amerike na Kosovu, Amerika je u prednosti i utemeljila se u albanskom delu Balkana. Tu poziciju je teško promeniti. Jaka je i u Grčkoj i Makedoniji, a sada sve intenzivnije radi na Srbiji. Ovih dana je američki ambasador u Beogradu Meri Vorlik izjavila da Amerika “sve više gleda Srbiju kao ključnog partnera”. Moglo bi se tako desiti da nasuprot Nemačkoj na Balkanu ne bude Rusija nego Amerika.

Nedostaci Amerike su njena duboka unutrašnja kriza, politički haos u samom vrhu administracije koji nameće pitanje šta je uopšte današnja američka spoljna politika. U bivšoj Jugoslaviji se i dalje primenjuje šablon iz 90-ih godina prošlog veka iako se situacija temeljno promenila. Amerika trenutno nema dovoljno kapaciteta i moglo bi se desiti da joj sve prednosti koje ima na Balkanu ne znače mnogo. Da bi se to izbeglo, za Ameriku su ključni instrumenti NATO (mada je mala korist od toga, to je još jedna iluzija) i Turska. U tom svetlu bi, takođe, uprkos nezavisnim ambicijama te zemlje, trebalo gledati na njeno ponovno otkriće Balkana.

Nedostaci Rusije su slaba politička infrastruktura u regionu, a za njenu izgradnju su potrebne godine i godine, i dobrim delom nedovoljno efikasan spoljnopolitički aparat. Prednosti Rusije su ekonomske investicije i Nemačka. Rusija je jedan od najvećih investitora energetske i bazične privredne infrastrukture na Balkanu. Verovatno je da to mnogima u tim zemljama nije po volji, ali nemaju izbora u sadašnjoj krizi. Sa takvim ekonomskim prisustvom vremenom će doći i politički uticaj.

SRPSKE ŠANSE I ZABLUDE Druga prednost je Nemačka. Rusija i Nemačka, a sve više i Francuska, gaze novim savezničkim stopama ne samo u ekonomiji nego i u izgradnji još uvek nejasnog novog modela evropske bezbednosti. Iako se o tom modelu u javnosti malo zna, iza zatvorenih vrata su razgovori o tome poodmakli. Amerika se odlučno protivi toj ideji, ali nije uspela da je zaustavi. Moglo bi se tako desiti da nemački nagoveštaji o zaustavljanju proširenja Unije i stvaranju nove granice na Balkanu imaju veze i sa nemačko-ruskim savezništvom.

Šta bi sve to trebalo da znači za Srbiju? Lideri Srbije bi, pre svega, trebalo da shvate da se realnost temeljno promenila od vremena 2000. godine, kada je njihova nazovi opcija došla na vlast. Nije, naravno, sporna njihova takozvana evropska orijentacija jer Evropa je prirodni ambijent, ali je suštinsko pitanje šta je to Evropa danas. U svakom slučaju, to više nije samo EU. Stiče se utisak da lideri Srbije jednostavno ne žele da veruju šta se dešava. Na vesti iz Nemačke o zaustavljanju proširenja na Hrvatskoj, oni odgovaraju razočarenjem, sve češće i ljutnjom temeljenom na uverenju da to nije prirodno, nije fer. U realnosti se, međutim, dešavaju stvari i koje nisu prirodne, bez obzira na cenu. Srbija hitno mora da se suoči s novom realnošću i da najveći deo svojih diplomatsko-političkih kapaciteta investira u sagledavanje onoga šta se stvarno dešava. I šta bi u tim okolnostima trebalo i moglo da bude interes Srbije, a ne birokratije u Briselu, i evropske i natovske. Možda bi nešto mogla i da nauči od Grčke koja je, izgleda, shvatila da od “Evrope” nema ništa. Nastavljen je projekat ruskog gasno-naftnog terminala u Aleksandropolisu, a deo luke Pirej je na trideset godina prodat Kinezima.

Nema nikakve sumnje da u državnom aparatu Srbije ima dovoljno ljudi koji razumeju tu realnost i koji su sposobni da je analitički prate. To je neophodno i, kako reče već pomenuti istoričar profesor Stavrianos: “zbivanja na Balkanu su uvek bila deo širih međunarodnih kriza i tim krizama su i izazvana”. Problem je što politička elita nije zainteresovana i nema nikakav drugi program niti viziju izuzev “evropske Srbije”. Na tome se uporno insistira, bez obzira što to postaje apsurdno i što inspiriše nove laži. To je tako jer zaista ne postoji nikakav drugi program, nikakvo drugačije viđenje realnosti. Pa čak i taj nazovi program “Evropske Unije” je prazan. Puna usta Evrope, a u svakodnevnom životu je sve drugačije, pa sve liči na neprijatan apsurd.

Srbija, razume se, ne može da utiče na šira kretanja, ali može da svojim stavom i unutrašnjim ponašanjem, drugim rečima uređenjem države, podstakne druge, velike sile, da i o njoj drugačije razmišljaju i da, koliko je god moguće, spremno dočeka novi međunarodni poredak. Bez obzira na njene ograničene mogućnosti, ni jedno rešenje na Balkanu kao regionu ne može da traje ili da bude efikasno ako na toj strani nije i Srbija.

Srbija ne bi trebalo da se ljuti ni na koga i da gubi vreme u razočaranjima i obmanama sopstvene javnosti. Naknadna pamet u životu nije od velike koristi.

ZABRINJAVAJUĆE ISKUSTVO IZBORA U BORU

Onaj ko prati zbivanja u Srbiji i kome je stalo do Srbije sve se češće pita šta se to dešava sa ljudima koji žive u toj zemlji.

Ponekad čovek posumnja da je “neki djavo” ušao u ljude, da ih je višegodišnje ljudsko poniženje i svakodnevno “pranje mozga” kroz novine i televiziju odvelo u neku drugu realnost u kojoj nema ni dostojanstva ni razuma ni pamćenja. Kao da više i nisu ljudi nego roboti-biljke koji se ponašaju prema onome šta pišu novine, prikazuju televizije i iznad svega šta im govore političari.

Kako je moguće da su nestali ona tradicionalna individualnost, sumnjičavost i pronicljivost koje su Srbiju očuvale vekovima. Gde nestadoše oni čuveni stavovi oličeni u “Ti će’ mi kažeš…” i “Neće da može”? Svakoga časa se pojavljuju primeri koji inspirišu takva razmišljanja a, čini mi se, da su nedavni lokalni izbori u Boru jedno od najviše ponižavajućih iskustava.

Nije, medjutim, najveće poniženje predizborni cirkus u tom gradu koji su predvodili upravo oni koji danas vode Srbiju. Tačnije, bila je to “buvlja pijaca”. Ljudski je sramotno bilo gledati lidere Srbije kako se u tom jadnom, napaćemom, osiromašenom i prevarenom gradu utrkuju u obećanjima i, tačnije, lažima samo da bi dobili siroti glas Borana. Najveće poniženje su, ipak, rezultati izbora. Najviše glasova je dobila nova partija Ujedinjeni regioni Srbije koju predvodi lider G-17 Mladjan Dinkić. Pobedio je znači Dinkić koji, zajedno sa svojom partijom, u celoj Srbiji uživa podršku od 2,2 odsto glasačkog tela, ako je verovati junskim anketama koje prenosi list “Danas”. U Boru nije doduše Dinkićeva pobeda ubedljiva i velika, to je 23,7 odsto glasova, ali je, ipak, pobeda. Ti glasovi se odnose i na Dinkićevog koalicionog partnera Rasima Ljajića koji je lider Socijaldemokratske patrije Srbije.

Dinkić je pre svega koristio svoju poziciju ministra ekonomije i državne pare, dakle novac svih gradjana, da bi pridobio naklonost Borana. Prethodno je pridobio deo korumpirane lokalne ekipe na čelu sa direktorom Rudarsko-topioničarskog basena Bor Blagoje Spasovski koji je bivši socijalista. Zanimljivo je da je Dinkić, kao ministar, neposredno pred izbore imenovao Spasovskog za direktora. Onda je zasipao gradjane raznim obećanjima, u njegovom poznatom stilu, i državnim parama “kupio” novi damper kamion, bager i obećao izgradnju nove topionice. Čak je i potpisan ugovor sa nekom kanadskom kompanijom o izgradnji nove topionice s tim što sve da plati Srbija. Sve silni milioni i kamioni.

Znajući današnje političare veliko je pitanje šta će od svega toga biti a i ono šta bude platiće Srbija. Sve su to novi krediti koji ostaju na otplatu generacijama koje još nisu ni rodjene. Istina je, medjutim, da su sve to ili slično u Boru radili i drugi lideri, od predsednika Srbije Borisa Tadića do ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića.

Slučaj sa Mladjanom Dinkićem je, ipak, nešto drugačiji. Treba se malo prisetiti ne tako davne prošlosti. Dinkić je kao ekonomsko-finansijska vlast Srbije u minulih deset godina najodgovorniji za privredni slom grada Bora. On je kočio dokapitalizaciju i dovlačenje pouzdanih partnera u Rudarsko-topioničarski basen. Izgubljene su silne godine. Sprečio je ruskog partnera, giganta u industriji obojenih metala, da udje u Bor a nije dozvolio ni domaćem poslovnom čoveku Zoranu Drakuliću, koji takodje odavno ima poslove u toj vrsti industrije, da investira. Umesto njih pravo na Bor je dao austrijskom poslovnom čoveku po prezimenu Kovač. Vreme je prolazilo da bi se na kraju ispostavilo da taj čovek nema para. I sve je propalo a autor propasti je bio Dinkić lično. I sada se on, niko drugi, nudi kao spasilac i dovoljno veliki broj gradjana Bora je glasalo za Dinkića.

Kako je moguće da se sve to zaboravilo? Kako su Borani to mogli da zaborave? Ili možda ne žele toga da se sećaju nego samo veruju u “bolju budućnost”? Umesto da još tada posle skandala sa tim “Austrijancem” Kovačom podnese ostavku Dinkić pobedjuje u tom istom Boru. Nešto, ipak, nije u redu sa našim ljudima. To je, čini mi se, ključni problem sa izborima u Boru a ne to što je Dinkić sve uradio sa državnim parama. To rade i svi drugi lideri Srbije. Doduše, mora se priznati da Dinkić to radi bolje, usavršio je taj model, i aktivnije se bori u opstanku na vlasti. Model je testirao u Kragujevcu, a potom dobio status počasnog gradjanina u Svilajncu.

A šta će biti sa Srbijom – to, kako liči, nikoga više, ne samo Dinkića, i nije briga. On obećava velike stvari i to očigledno ljudi vole da čuju a ne kao predsednica Skupštine Srbije Slavica Djukić-Dejanović koja, u svom dobrotvornom radu, ide da postavlja kamen temeljac za pijacu u Apatinu. Što reče jedan komentator “u disciplini kovanja lažnog zlata, Mladjan Dinkić je, nesporno, prvi alhemičar Srbije”. U životu, medjutim, postoji i obzir i ljudska mera, kako kaže narod “Gde će ti duša?”.

Ali, to je slika današnje Srbije. U Boru se desilo još nešto. Dan pre izbora poštari, znači državni službenici, su na drese gradjana Srbije delili “uplatnice” na 1.860 dinara za troškove kampanje Srpske napredne stranke i Tome Nikolića. Ispostavilo se da su uplatnice lažne i sa nepostojećim žiro-računima i da ta stranka to nikada nije tražila. Ali, efekat je postignut i SNS je tek na trećem mestu po rezultatima izbora. Utvrdjeno je potom da su te uplatnice u poštu u Boru stigle iz Niša ali da niko ne zna kako se sve to desilo i ko stoji iza toga. “Šta zna dete šta je 300 kila?” Neverovatno i do dan-danas niko nije odgovoran. Nije se oglasio ni predsednik Tadić koji obično reaguje i na najbezazlenije dogadjaje i sitnice. Doduše, njegova stranka kontroliše Poštu Srbije. Kako je to moguće? Moguće je jer “vrana vrani oči ne vadi”. Policija Srbije zna ko utovara kokain u Urugvaju i Argentini ali ne zna ko je džakove pošte ilegalno dopremio u Bor i ko je sve to platio. Sramota. Možda će tajnu otkriti neki novi kriminalac koji bude uskoro uhapšen ili se sam “preda”. Kao što sada Miloš Simović otkriva “tajne” našem evropskom pravosudju.

To samo znači da Dinkić nije jedini problem u Srbiji. Takav je sistem “evropske” Srbije. A Dinkić je samo veštiji i najuporniji u svojoj potrebi, gotovo nužnosti, da ostane na vlasti. On verovatno najbolje zna zašto je to za njega nužno.

Sve je to, u osnovi, tužno. Srbija to, ipak, nije zaslužila. I uprkos svemu niko da podigne glas, da se pobuni protiv takvog poniženja i političkog sunovrata Srbije. Nešto se desilo sa narodom.

VIŠE OD FUDBALA

Odavno je poznato da većina ljudi na Planeti veruje da se razume u fudbal i da bi svi mogli biti treneri. Svetsko fudbalsko prvenstvo u Južnoj Africi je najzgodnija prilika da se ta “sposobnost razumevanja fudbala” uvežbava.

Za mene je, medjutim, ovogodišnje svetsko prvenstvo zanimljivije u nečemu što nije fudbal, što je izvan tog sporta ali ozbiljno ugrožava kvalitet i radost te igre.


Prvi utisak je da većini, ako ne i svima, reprezentacijama, tačnije njihovim igračima i trenerima, nedostaje nacionalni idenitet. Za njih je, utisak je, to samo jedan posao, još jedna utakmica. Primetno je da nekako nema one patriotske emocije koja hrani entuzijazam i daje dodatnu energiju što na kraju rezultira kvalitetnim i borbenim fudbalom. Toga, očigledno je, nema na ovogodišnjem svetskom prvenstvu. Nema identiteta. Fudbal je postao žrtva globalizacije. Fudbal je potpuno globalizovan. Fudbaleri igraju po celom svetu, za njih stvarno ne postoje granice a igra za reprezentaciju za njih postaje nužno zlo. Njihova lojalnost leži kod onih koji ih plaćaju, kod vlasnika njihovih klubova ma gde oni bili, od Japana do Amerike. To je ono šta njih interesuje. To je, na žalost, na neki način postalo i normalno jer je sve svedeno na novac i ambiciju da se fudbaleri za nekoliko godina karijere obogate za celi život. Tu nema igre, nema fudbala. U tom svetlu i mesto održavanja svetskog fudbalskog prvenstva je postalo nevažno. Važno je naravno za lokalne tajkune ali u osnovi nema nikakvog značaja.

Po čemu se, na primer, može videti da je ovogodišnje prvenstvo baš u Južnoj Africi. Reklame su na stadionima uvek iste, kao da je bilo koji drugi fudbalski meč bilo gde na svetu, kompanije koje diktiraju uslove su takodje iste. To je, u stvari, postao putujući cirkus. Doduše, jedino plastične trube sa izuzetno probojnim zvukom, nazvane vuvuzele sugerišu da se utakmice igraju u nekom “egzotičnom kraju”.

Kriza nacionalnog identiteta fudbalskih reprezentacija je i deo opšte krize osećanja pripadnosti i posebnosti. Već više od 20 godina na medjunarodnoj, pre svega zapadnoj, sceni je na snazi politika ponižavanja i rušenja država pa samim tim i nacionalnog identiteta. Ništa nije važno, ni istorija ni posebnosti svake zajednice organizovane u državu, što je istorijsko iskustvo a ne nečija želja, nego je samo bitno ko će kome da otme pare, ko će da ima više i ko je od koga jači. Stvoren je haos koji je u osnovi uzročnik sadašnje svetske političke i ekonomske krize. Toga polako postaju svesne i političke elite u zapadnim zemljama pa sada očajnički traže bilo kakav povod da se nekako oživi izgubljeni nacionalni identitet.

Tako je tugaljivo posmatrati premijere, predsednike i ministre kako putem medijske euforije povodom svetskog fudbalskog prvenstva nastoje da povrate nacionalni identitet i ožive već izgubljeni nacionalni ponos i patriotizam. Tužno je kada su nacionalni idenitet i ponos jedne Francuske, Nemačke ili Engleske, na primer, spali samo na grupu fudbalera, na grupu ljudi koji, kako je jednom rekao bivši vlasnik londonskog Totenhema Alan Šugar, manje ili više pripadaju sumnjivom socijalnom miljeu i mnogi od njih da nisu u fudbalu bili bi u zatvoru. Zar tako moćne zemlje svojim gradjanima nemaju šta drugo da ponude. Izgleda da nemaju bez obzira koliko njihove fudbalske reprezentacije slabo igraju. Kakav identitet takav i fudbal.

Sve se to veoma jasno vidi pa, na primer u Engleskoj, štampa svetsko fudbalsko prvenstvo koristi i za ošte političke poruke. Tako se loša igra reprezentacije Engleske opravdava “lošom situacijom u zemlji” (Indipendent). Jer, sugeriše se, kako Englezi mogu da igraju dobro kada predstavljaju zemlju u kojoj je “haos”, u kojoj vladaju pohlepa, žedj za profitom i bankarske prevare. To je slika koju predstavljaju i engleski fudbaleri. I oni imaju bezobrazno visoke zarade, nedeljno izmedju 80.000 i 100.000 evra, a selektor reprezentacije Engleske, Italijan Fabio Kapelo ima godišnju platu od deset miliona evra. Zatim, u fudbalski neuspeh Francuske umešao se i sam predsednik te zemlje Nikola Sarkozi. On je, po povratku reprezentacije iz Južne Afrike, odmah primio fudbalera Terija Anrija da vidi šta se to desilo sa “Trikolorima” i da, na neki način, on kao predsednik odbrani fudbal u Francuskoj. Dok je Sarkozi razgovarao sa Anrijem na ulicama Pariza je bilo stotine hiljada demonstranata zbog smanjenja penzija, ali važnija je fudbalska politika. Poruka je valjda “kako vi možete da demonstrirate kada predsednik ima važnija posla spasavanja fudbala”. Apsurdno, ružno ali stvarno.

Politika je, izgleda, neizbežna. Tako, recimo, u Engleskoj su mediji već počeli da podgrejavaju stare političke predrasude protiv Nemačke uoči utakmice te dve selekcije. To se granici i sa mržnjom. O posledicama niko i ne vodi računa, važno je da fudbal okupira emocije nezadovoljnih gradjana makar za sedam dana a posle – ko zna, što kažu Bosanci “drugi dan druga nafaka”.

U tom svetlu na neki način je i sudbina reprezentacije Srbije. Reprezentativci Srbije su pojedinačno medju najboljim igračima u svojim klubovima po belom svetu. Kapiten reprezentacije igra u prvaku Italije i Evrope, Nemanja Vidić u najboljem engleskom klubu i tako dalje. Sve sami asovi. Ali, kao reprezentacija Srbije – nešto nedostaje. To je lepa igra, vidi se znalačka, ali nema finala, nema gola, nema završnice. To je slika Srbije. Lično, ma koliko sam razočaran, divio sam se tim fudbalerima da uopšte igraju jer, na izvestan način, koju oni to zemlju predstavljaju. Da li neku zamišljenu Srbiju, ideju Srbije, ili onu zemlju čija se politička elita stidi zbog svog porekla i svakoga dana se po nekoliko puta nekome izvinjava. Nema jake reprezentacije bez stabilne zemlje.

Ima, medjutim, još nešto. Za razliku od nekih ranijih prvenstava evropska štampa je ovoga puta bila, utisak je, naklonjena reprezentaciji Srbije. Čini mi se da je zanimljiv komentar londonskog Tajmsa posle poraza Srbije od Australije. Komentator Tajmsa kaže da “vas niko ne može iznervirati kao Srbija”. Ta ekipa igra izvrstan, maštovit fudbal, za uživanje, ali nikako da postigne gol, nema završnicu. Ne može da pobedi izuzev Nemačke. Ali, to nije dovoljno ma koliko to bilo važno za Srbe. Od inata se ne živi.

To je možda i slika i cele savremene Srbije. Sve je samo igra a završnice nema, na kraju je gubitnik.

Siniša Ljepojević

(ZLO)UPOTREBA KRIMINALACA

Kriminalci ponovo postaju “zvezde” javnog života u Srbiji. (Zlo)upotrebu kriminalaca u javnoj komunikaciji, pa čak i u politici, oživelo je ovih dana hapšenje (ili predaja) već sedam godina odbeglog zemunskog kriminalca Miloša Simovića.

Uz svesrdnu i, u osnovi, sramnu podršku medija Simović je, potpuno nerazumno, postao medijska ličnost od koje se, kako je objavljeno, očekuju “velika otkrića”.

Tako je dnevni list “Politika” iz “svojih izvora” objavio da se od Simovića očekuje da bi on “mogao da rasvetli političku pozadinu atentata na premijera Zorana Djindjića. Očekuje se da Simović potvrdi odredjena saznanja koja se odnose na domaće i strane političare, kao i na predstavnike crkve i vojske koji su u tom zločinu pružali podršku ‘zemunskom klanu’”, saznaje “Politika”.

Da li je moguće? Pa, gde je država Srbija? Zar je moguće da ni posle sedam godina od te nesreće i sveg sudjenja država Srbija ne zna šta se stvarno desilo i da će joj sada pomoći, “sve otkriti”, jedan Simović, čovek ogrezao u kriminalu i u osnovi jedan provincijski kriminalac, sa periferije. Zar je istina u državi Srbiji spala na izjave kriminalaca? To je poniženje za Srbiju. Pa onda isti list dodaje da “istražitelji imaju saznanja da su izvesni političari iz tadašnje vlasti, strani državljani i jedna osoba iz crkve znali za pripremu atentata i pružali podršku da se premijer Djindjić ukloni”. (Zanimljivo je da “Politika” piše “crkva” malim slovom pa se, u duhu pravopisa, ne zna koja je to crkva.) Objašnjava se potom da je o svemu tome bilo i ranije “indicija” ali se one “ne mogu dokazati bez svedoka saradnika”. Zanimljivo. Drugim rečima, celi naš “evropski” pravosudni sistem ne može da dokaže tako ključnu stvar u savremenoj istoriji Srbije ukoliko neki kriminalac pokajnik ne pristane da bude “saradnik”.

Onda se u drugim medijima, u tom stilu, širi priča kako će mnoge tajne da otkrije lap-top kompjuter Miloša Simovića koji je on nosio sa sobom. Navodno, tamo je on, kao i svaki moderan i ozbiljan čovek, čuvao i pohranjivao državne tajne koje su znali samo krimosi iz takozvanog “Zemunskog klana”. Neverovatno. Niko u medijima ne dovodi u sumnju tu priču iako je prethodno zvanično saopšteno da je Simović uhapšen “savi izmoren i onemoćao” na hrvatsko-srpskoj granici u želji da udje u Srbiju i to izvan graničnog prelaza. Izgleda da je tako “izmoren i onemoćao” jedinu brigu imao da sa sobom nosi svoj lap-top kompjuter.

Sve to “miriše” na još jednu bezočnu političku manipulaciju i na neki način svedoči da mnogi u sadašnjoj vlasti i dalje ne mogu da se oslobode svoje opsesije kriminalcima koja je u Srbiji ne tako davno omogućila takvim ljudima veliki uticaj. Ko zna šta će navodno Simović otkriti a i izbori se, izgleda, približavaju pa se otvaraju velike “mogućnosti”. Nikoga istovremeno nije briga da se tvrdnjama da su kriminalci znali najveće državne tajne sugeriše da su u Srbiji, izgleda, stvarna vlast bili kriminalci. Sramota.

Niko u medijima ne analizira, medjutim, šta se stvarno dogodilo i koja je pozadina tog slučaja. Da ukažem na neke detalje. Posle pucnjave u Zagrebu kada je ranjen Simovićev “sabrat” Sretko Kalinić objavljeno je da je on, samo čas pre gutbika svesti, slučajnom prolazniku uspeo da kaže “Miloš Simović”. Kao u holivudskom filmu. Onda je šef policije Srbije Veljović izjavio da se u toku dana u Zagrebu očekuje Simovićevo hapšenje, u stvari, očekuje se svakog časa. Ta izjava je tog dana brzo zaboravljena a dan-dva kasnije je saopšteno da je Hrvatska pogranična policija uhapsila Simovića kada je ilegalno pokušao da iz Hrvatske udje u Srbiju.

Zanimljivo je da je onda Hrvatska policija predala Simovića policiji Srbije jer je on rekao da želi da ide u Srbiju. Prema zakonu, medjutim, uhapšeni se ne predaju policiji druge države tako jednostavno. Prvo, pošto nije imao dokumenta Simović je trebalo da bude sudjen u Hrvatskoj za ilegalni boravak, a drugo, o izručenju takve osobe odlučuje Sud a ne lokalni policajac. Da on, ipak, nije bio uhapšen u Zagrebu pa onda “džentlmenski” izručen Srbiji a za javnost je smišljena drugačija priča?

Zatim, kako je bilo moguće da se Simović punih sedam godina “uspešno” krio uglavnom u Zagrebu i Hrvatskoj? Utoliko pre što su “policijski izvori” na jednom počeli zasipati medije o detaljima tokom “bekstva”. Ako je Simović toliko “sposoban” on verovatno ne bi ni “išao pešice” u Srbiju nego bi otišao na neko drugo mesto. Postavlja se pitanje, ko je skrivao i pomagao Simoviću da živi u jednom Zagrebu? Neko mu je sigurno pomogao, ali ko. To nekako baca senku i na stvarnu ulogu zvanične Hrvatske u kriminalnom miljeu u bivšoj Jugoslaviji i za koga to u stvari radi zvanični Zagreb.

Nije bez značaja ni činjenica da se u javnosti i u pričama o Simoviću nameće državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen. Kakve on veze ima sa tim u ovoj fazi? On nije policijski inspektor niti istražni sudija. A, ako je suditi po ranijim i ukupnim Homenovim izjavama jasno na kojoj geografskoj strani sveta “leži njegovo srce”.

Ima, dakle, dovoljno razloga za sumnju da bi jedan kriminalac mogao biti iskorišćen za političke manipulacije. To nije dobro jer ne samo što će dodatno kriminalizovati javnu scenu i kriminalcima dati značaj koji oni nemaju niti im je primeren nego i što će dodatno urušiti Srbiju kao državu. Izgleda, medjutim, da o tome, izuzev njenih gradjana, niko i ne brine. Ili je upravo to i cilj teme.

Siniša Ljepojević

GOLGOTA SRBIJE SE NASTAVLJA

Srbija godine 2010. nije ista kao druge zemlje, ni u regionu, niti ma gde drugde. Nigde ne postoji zemlja i nacija koja je toliko pretrpela, toliko se namučila, toliko propatila, toliko muke, rana i uvreda preturila preko glave. Nijedna druga zemlja nije prošla kroz ovu, ovakvu i ovoliku šibu.

Niko nije prošao kroz objavu rata i varvarske napade jedne sile kakva je NATO alijansa, kroz situaciju da se sa svojih deset poluispravnih aviona suprotstavi stotinama i hiljadama najsavremenijih lovaca i bombardera protiv nas ujedinjenog sveta. Niko nije doživeo to da kao u elektronskoj igrici svake večeri na vestima gleda šta je tog dana porušeno, spaljeno, uništeno, ko je ubijen, ko ranjen, a ko, srećom, preživeo. I niko nije preživeo šizofreni obrt u recepciji čitave ove nesrećne priče postajući, čak i tada, ona zla, pogrešna, negativna strana. U svoj strah i ponos skupljena, stegnuta poput čoveka koji prolazi kroz surovi linč raspaljene gomile, spremna na sve nove i nove udarce, naša zemljica je i pod bombama zapanjeno osluškivala posledice ne samo vazdušnih, već i (još surovijih) medijskih napada. Slušala je kako su njeni ujedinjeni, bezbrojni dželati u stvari samilosni anđeli, a kako je ona, gažena i lomljena od stostruko jačeg protivnika - kriva za sve. Kako je Srbija monstrum koga treba ugaziti i slomiti; čije građane treba, sve odreda, oterati u konc-logore slične nacističkim; kako je svako naše ubijeno dete to i zaslužilo; kako je naš obični šamar grozniji od njihove smrtonosne uranijumske bombe... i kako nas tek čeka onaj ekonomski, moralni i medijski nastavak "zaslužene kazne".

Mnoge zemlje su u istoriji pretrpele nesreće i nepravde različitih vrsta, ali sigurno niko i nikada nije morao posle toga da sluša moralne propovedi svojih dželata, onih koji su ga, svesno i bezdušno, sistematski uništavali pre toga. Ranije su silovatelji makar u tišini, bez suvišnih reči, zakopčavali šlic i sklanjali se od svoje nemoćne, uprljane, razvaljene žrtve. Nisu joj, posle svega, još dodatno stajali na muku, govoreći joj kako je u stvari ona kriva za sve što joj se dogodilo i da treba da bude srećna što je "ovako lako prošla".
Nikada i niko nije etiketiran ovako teškim rečima, unapred označen kao agresor, fašista, nacista, nečovek, ljudožder, monstrum, kreator genocida, ekskluzivni izvršilac svih ikada počinjenih ratnih zločina, nepopravljivi jeretik, dežurni krivac za sve loše što se ovde dogodilo. Nikada se nečije žrtve nisu ovako olako zaboravljale, kao da ne postoje. Niko i nikada nije bio postavljen u ovako tešku, nepodnošljivu i potpuno nerešivu situaciju - da konstantno bira između zla i goreg, da se raduje kad uopšte preživi, da se ne čudi kad dobije novu ćušku, novu uvredu, novu zabranu, novo upozorenje, nove kazne i sankcije. Nikada niko nije morao da dokazuje svoje vidljive rane, da objašnjava očigledne istine i pravda se zbog onoga za šta nije kriv. Niko pre nas nije bio globalni krivac, univerzalni zločinac, ozloglašeni negativac, nepopravljivi psihopata, balkanski sadista, pećinski primitivac... sve to u jednoj ličnosti, u jednoj ulozi, na jednom mestu.

Ali, to, nažalost, nije kraj.

Sve ovo se nastavlja i tamo gde zaista ne bi smelo - na unutrašnjem planu.
Naime, naša nesrećna, maćehinska vlast se ponaša prema nama, svojim građanima, isto tako surovo kao i naši neprijatelji. Možda čak i gore i bezdušnije.
Ko ste vi da i danas rušite našu Srbiju Kako se uopšte, nesrećnici, usuđujete da nam - posle svega! - držite lekciju, podižete obrve i glas na nas, cinično cokćete kako ste razočarani. Kako smete da nam govorite - kao da smo razmažena deca, a ne pravi mučenici - kako to treba da se ponašamo i šta smemo da radimo?!
Ja stvarno ne znam ko je ovde lud. Ali zato dobro znam da ovako više ne može!

Ako ne možete i ne umete da upravljate na dobrobit ovog i ovakvog naroda - onda idite! Dajte ostavke i pustite neke druge ljude da, bratski i ljudski, pomognu onome što je ostalo, da zauvek ne nestane! Jer ima među nama i onih koji ne preziru one među kojima su odrasli, onih koji čvrsto veruju da uvek postoji neko (makar malčice bolje) rešenje; onih koji bi bili spremni da podele to malo što imamo na neki mnogo pravedniji i neuporedivo normalniji način, onih koji Srbiju vole više od svoje guzice i svoje partije.
Ima nas kojima nije svejedno. Nas koji znamo i verujemo da se, ipak, može potpuno drugačije. I da još ima nade za nas, ovakve.
Ima ljudi !

MLAĐAN DINKIĆ I REGIONI ZA RUŠENJE SRBIJE

Posle decenija ratova, sankcija, izolacije, bombardovanja i ekonomskog uništavanja Srbija i dalje nekome smeta, i dalje neko veruje da nije dovoljno srušena. I nije da nema još ideja. Jedna od najnovijih je takozvana regionalizacija, stvaranje navodnih “evro-regiona”. Za razliku od ratova i sankcija završna faza rušenja Srbije je poverena njenom rukovodstvu, onima za koje su, tvrdi se, glasali njeni gradjani.

Taj samouništavajući proces se, utisak je, više ne može analizirati i objasniti racionalno jer je neshvatljivo da neko toliko uporno radi u korist svoje štete. Kao da je, što kaže narod, “neki djavo ušao u ljude”. Nešto se dešava u samim glavama ljudi. Na primer, najnoviji projekat Mladjana Dinkića nazvan Unija regiona Srbije (URS) . Taj pokret je, u stvari, nova politička partija u Srbiji koja je do sada najneobičnija politička pojava.

Lider URS-a je Mladjan Dinkić koji je sada najednom zabrinut zbog “beogradizacije” Srbije i centralističkog sistema. A jedan od najodgovornijih za centralizaciju Srbije je u pravo Dinkić. On je insistirao na kompletnoj kontroli svega što se dešava u Srbiji, za bilo kakvu dozvolu ili papir ljudi su morali i još moraju da dodju u Beograd. I takvom politikom on je ne samo marginalizovao sve što je izvan Beograda nego i uništio i ono malo privrede što je postojalo. I sada se on nameće kao protivnik toga i nudi se kao spasilac Srbije. I lokalni lideri po Srbiji to prihvataju a za njih su mahom glasali i gradjani u njihovim sredinama. Pa, da li je stvarno moguće da ti ljudi, da Srbija, gleda u čoveka koji je prethodno uništio Srbiju, ne samo izvan Beograda, kao svog novog spasioca? Da li je moguće toliko obmanuti gradjane Srbije? Na to pitanje ne postoji racionalan odgovor. Simptomatično je, i zabrinjavajuće, da se URS temelji na agresivnom anti-beogradskom raspoloženju, svoju energiju taj novi pokret crpi iz otpora prema sopstvenom glavnom gradu. Ta emocija može brzo da preraste i u mržnju prema Beogradu. Kao u slučaju Mila Djukanovića ili kosovskih Albanaca. Izgleda da su svi išli na kurs kod istog učitelja. I što je, u mom vidjenju, najtragičnije Dinkić, barem javno, uživa podršku u samom srcu Srbije, u Šumadiji, u Kragujevcu. Sve to, ponekad, izgleda nestvarno. Na primer, na nedavnim izborima u Arandjelovcu Dinkićeva G17 je nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića i “Zajedno za Šumadiju” Verka Stevanovića. I pošto su prešli cenzus, čemu se očigledno nisu nadali, organizovano je postizborno veselja kojim su dominirali Verkove pristalice. Onda se zapevalo “Od Topole pa do Ravne Gore” i sve “u čast” Dinkića i Rasima Ljajića. Nešto, ipak, nije u redu.

Dalje, šta to znači da lider jedne partije koja je u vladajućoj koaliciji osniva novi politički pokret koji je u osnovi protiv politike sadašnje vlade. Jer, da nije protiv vlade onda ne bi ni postojala potreba ili želja da bude osnovan. Po svim uobičajenim standardima Dnikić bi trebalo da napusti sadašnu vladu a njegova partija vladajuću koaliciju. Ne, to se nije dogodilo niti će se dogoditi a ostali iz vlasti uopšte ne reaguju. Naprotiv, predsednik Srbije Boris Tadić je bio na osnivačkoj skupštini URS-a i pozdravio takvu ideju. I što je još gore Dinkić i G17, zahvaljujuhci učešću u vlasti i pozicijom u Vladi, državnim parama finansiraju novu političku partiju. Nevidjeno.

Iz ugla političke teorije Dinkić je smislio izvrsnu taktiku. Njegova stranka i on sam ne uživaju baš dovoljnu podršku gradjana Srbije i na narednim izborima se može desiti da uopšte i ne udju u Skupštinu. Dosadašnje koalicije sa velikim partijama je Dinkić za minulih 10 godina, koliko je u svim vlastima, potrošio i sada traži novi model za politički opstanak. Taktika mu je u osnovi dobra jer neraspoloženje i nezadovoljstvo Srbije zbog centralizovanog političko-ekonomskog sistema i višegodišnje ponižavanja od centralne vlade može da pruži dovoljnu energiju za politički opstanak Dinkića i njegove ekipe. A to što je on jedan od najodgovornijih za ekonomski kolaps i ponižavanje Srbije izvan Beograda – to će narod u svom jadu i muci zaboraviti. Kragujevac mu je, izgleda, dobar primer i inspiracija. Kao i to što će ta ideja uistinu uništiti Srbiju? Da li je rušenje Srbije cena koju njeni gradjani treba da plate da bi samo jedan političar, Dinkić, opstao i politički preživeo?

I pošto se to uklapa planove o daljoj razgradnji Srbije nekih centara moći iz inostranstva, pre svega Evropske unije, onda je Dinkićev projekat dobio podršku. Ima i onih koji su skloni da sve to vide kroz veoma prizemne stvari – novac. Veruje se, naime, da će Srbija uskoro dobiti neku vrstu statusa kandidata za EU pa će imeti deo novca od predpristupnih fondova. A najveći deo tog novca biće namenjen za regionalni razvoj, regionalizaciju. A taj novac će, prema sadašnjoj funkciji u Vladi, biti pod kontrolom Mladjana Dinkića. Pored njegovog interesa tu je jasna poruka regionima Srbije – ako želite novac glasajte za Dinkića. To je, takodje, obmana jer to ne znači nikakvu decentralizaciju. Taj novac će i dalje biti centralizovan, mahom u rukama Dinkića i Vlade. Oni će odlučivati šta ko i koliko može da dobije. Znači, regioni neće značiti decentralizaciju para. Naravno, Dinkić ima pravo da smišlja takav projekat i bori se za politički opstanak ali pitanje je šta radi Vlada Srbije i predsednik Tadić. Ili su Dinkićeve ambicije iste kao i njihove pa je on dobio zadatak da ih realizuje?

Naravno, decentralizacija Srbije ovakve kakva je sada centralistička je neophodna. Ali, zašto izmišljati “toplu vodu”, u Srbiji su oduvek postojali regioni ili kako su se u različitim periodima zvali. Ovo što sada nudi Dinkić je stvaranja mini-država koje će srušiti Srbiju. Kažu da to neće biti politički identiteti. Kako neće kad su njihovi osnivači i nosioci političke partije, sada i jedna URS čiji je to glavni cilj i razlog formiranja. Sve je to politika. Pa onda kažu to će biti statistički regioni. Šta to znači? Ne postoje statistički regioni. To je samo još jedna obmana javnosti.

Jedna od prevara je i najavljena selidba državnih organa iz Beograda u druge gradove. To je još jedna na brzinu smišljena obmana. Zašto postoje glavni gradovi? U njima su državni organi a u drugim mestima mogu biti samo agencije, koje su delovi državnih organa smeštenih u glavnim gradovima. I koliko će to da košta? Niko ne pita.

Suština decentralizacije je u decentralizaciji prava na ono što zakon garantuje svim gradjanima. A to što će neko za ostvarenje svojih prava morati da putuje u Niš ili Zaječar umesto u Beograd nije decentralizacija. To je prevara. Jer tome koji mora da putuje iz svog mesta u neko drugo da bi ostvario to svoje pravo nije važno gde putuje. Važno je da mora da putuje a ne da ostvaruje svoje pravo i planove u mestu gde živi.

Način regionalizacije koju predlaže Dinkić i njegovi URS ne vode decentralizaciji Srbije nego njenom razbijanju i daljem slabljenju. Vode ka daljoj federalizaciji Srbije koja je već federalizovana vrstom Statuta Vojvodine. I sve to plaća, finansira sama Srbije. Tako, što je malo poznato, Vlada Srbije finansira časopis pod imenom “Decentralizator”. Časopis izdaje Vladina kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije čiji je predsednik Nenad Čanak.

Malo je zemalja u savremenoj političkoj istoriji čije vlasti toliko bezdušno i uporno rade na uništavanju sopstvene zemlje. A još je manje takvih zemalja u kojima i većina gradjana, ako je suditi po rezultatima izbora, podržava sopstveno urušavanje.

Srbija bi trebalo da se priseti starog pravila da onaj koji ruši ne može da gradi.

Siniša Ljepojević