Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.
Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.
S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.
Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.
Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.
Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.
I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.
Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.
14 коментара:
Lečenje ekonomskih, kao i svih drugih bolesti države , mora otpočeti ispravnom dijagnozom. Finansijski sistem i poslovanje banaka su rak-rana Srbije. U ovome trenutku vlada nema hrabrosti da dijagnozu saopšti, još manje da se sa njom suoči.
Bankarske emisije novca (ili kako to u svetu sa pravom nazivaju – bankarsku emisiju laznog, ziralnog, novca – counterfeiting). Da pojasnim: kod nas su banke pre par godina imale profit od 40% ili cak i vise od toga. Ne postoji model poslovanja koji moze obezbediti bankama toliki profit, tako da je jedino logicko objasnjenje – emisija novca putem tzv. frakcionog bankarstva (fractional-reserve banking) potpomognutog naduvanim balonima u sektoru nekretnina, hipotekama nad imovinom kompanija itd. Mehanizam je veoma interesantan ali se o njemu u Srbiji najmanje govori jer je sasvim jasno da se tu radi o jednoj varijaciji piramidalnog sistema putem kojeg bankari za par godina izvuku sav svoj ulozeni novac a posle se igraju sa tudjim novcem.
Da dodam.
Nase banke (nase a strane) su sada, prakticno bankrot banke, a odrzavaju se u zivotu samo zahvaljujuci svesrdnoj pomoci drzave koja se plasi opsteg haosa ukoliko dodje do kraha banaka. Sve u svemu, ma koliko sabirali sve moguce poslove kojima banke zaradjuju novac, ukljucujuci tu i currency carry trade, profit od 40% ili 50% se moze ostvariti samo uz pomoc emisje novca i nikako drukcije. Samo da napomenem, sve je u skladu sa zakonom, sve je lepo upakovano, ali posledice su katastrofalne.
Zgranuta sam ovim podacima. Odlican tekst kao i uvek Pozdravlja vas verni citalac Sanja.
opet je jasno sta je cilj...cilj je da preko MMF-a i stranih banaka sve vredno ne bude srpsko...ono sto politicari ne prodaju direktno...uradice banke...ko god je poverovao onom propalitetu dinkicu da je drzava srbija stabilna zemlja i da je fiskalna i monetarna politika pod kontrolom--stabilna...te da gradjani i mala i srednja preduzeca krenu u kreditne aranzmane...te da se krene sa stanbenim kreditiranjem...naravno na sve to je stavljena hipoteka...i naravno najveci broj hipoteka ce biti aktivirano od strane banaka...tako ce i ono malo firmi koje su radile u srbiji propasti...ne znam kako bi trebalo kazniti vlast...a posebno najvecu srpsku stetocinu mladjana dinkica...napravio je vise stete srbiji od pocoreka i mekenzena zajedno...
Ovo ludilo ima samo u Srbiji.
Šta reći ? Sahranili su nam ekonomiju.
kakve su sanse da zdrav razum pocne da vlada u domacoj ekonomiji ?
u ovim uslovima mala privreda ce u najskorije vreme prestati potpuno da postoji…
Nema nikakve sumnje da sam nevidjeno glup, ali mi ovo lici na pravu tragikomediju. Ko, aman - zaman, u opustosenoj i prezaduzenoj zemlji uopste uzima lihvarske kredite? Za mene nema vece tajne od kuda bankama uopste prihodi od poslova u Stradiji u poslednje 2-3 godine? Pa pre neki dan se moglo procitati da komercijane banke 70% prihoda ostvaruju u poslovima sa drzavom, repo-operacijama, pri cemu luda drzava na stetu gradjana i poreskih obveznika od banaka otkupljuje hartije koje im je pre toga prodala sa kamatom i do 20%??? Ko je ovde lud?
Pismen sam i pročitao sam kao školsku lektiru bar novelu Milovana Glišića „Glava šećera” u kojoj je ovaj fenomen opisan kao realistička povest,što i jeste. Realizam, međutim, u mom slučaju je doista tragikomičan. Zato i žalim samoga sebe i javno se proglašavam budalom da ne bih uvredio nedužne magarce. Evo šta se desilo.
Takozvani lični dohodak primam godinama preko Poštanske štedionice. Odavno su prošla vremena kada sam ga primao na blagajni ustanove u kojoj radim. Iako imam sreću da platu primam redovno, od kada jeprimam preko tzv. tekućeg računa onase u startu tretira kao „dozvoljeni minus”. Na volšeban načinplata jepretrpela ovu metamorfozu:kao što se jadni Gregor Samsa jednoga jutra budi kao buba, tako je moja zarada postala ovaj dozvoljeni minus i otuđena od mene. Kako je to bilo moguće, ovaj fetišizam pozajmice, na osnovu koje banka ostvaruje svoju zelenašku kamatu ili „glavu šećera”?
Tako što smo prisiljeni, prinudom države, da platu primamo preko banke, kako bi najpre banka i njeno brojno činovništvo, a potom i sama država uzeli svoj deo. Pazite,to nije porez nego prinudna kamata. Zatim, banka ima propis da ima pravo na kamatu ako vam uplata kasni, a kasni naravno. I ako to traje godinama banka vas pljačka zahvaljujući prinudi države koja vas je naterala da postanete klijent banke. U ovom slučaju biti klijent znači biti dužnik, jer ko ne bi bio dužnik uz iznose naših plata. To znači da nemate izbora, ne možete izbeći pljačku banke ili države, „dobrovoljno ropstvo”.
Dodajte tome sistem tzv. kreditnih kartica, neinformisanost o visini kamata, dug u koji ulazite onog trenutka kada ste primorani da otvorite tekući račun da biste preživeli i biće vam jasan ovaj sistem legalne pljačke u kome možete da budete jedino žrtva. U ovom odnosu biti „građanin” znači biti „dužan”.
I sada vi kao „građanin” maštate o slobodi, ali u ovom odnosu nema „slobode”. Vi ste podanik. Naravno neka pravila moraju da postoje, ali misticizam ovog odnosa između građanina i banke određuje sve druge odnose i od slobodnih ljudi proizvodi podanike.
Zašto je jadni Gregor postao buba? Zato što je morao da uđe u banku i otvori svoj tekući račun. Prema ovoj „Deklaraciji” rađamo se ne kao slobodni ljudi nego kao pacijenti banke. Zato je kriza bankarskog sistema i naša lična kriza.
Ne znam kako da izađem iz ovog dužničkog odnosakojije postao moj patološki ljubavni odnos. Da možda svoju glavu izlijem u šećeru umesto u bronzi? Iz ovog odnosa koji je moj savremeni umetnički, kulturni i naučni odnos! Hajdeger nije bio u pravu. Nije naše biće – „biće ka smrti”, jer „biti”,za nas,znači „biti u banci”.
I sada bih mogao da razmišljam o tome kako nema neposrednog odnosa, jer su svi naši odnosi posredni, kako zbog toga postoji kultura, ali i o tome kako nikakva „kritika” ovog bankovnog računa ne menja ništa. Zar to nije tajna nad tajnama. Naša „poetska”, „naučna”, „filozofska” tajna je u banci od mermera. Naša jedina društvena tajna. Čovek nije „politička”, „racionalna” ili „filozofska” životinja. Čovek je čekovna životinja, a njegova glava je „glava šećera”...
Ni u šali više nikome neću reči "nefilozofiraj". Filozofe hvala na odličnom komentaru.
Aktuelni rezim od toga uzima veliki procenat jer su ih oni i doveli i propisima im omogucuju da to legalno rade.E zbog toga ce sve vise biti "huligana" jer ovaj lopovski zulum se ne moze vise trpiti.
Tacno. Odnos banke prema gradjaninu od slobodnih ljudi pravi neslobodne - zaduzene, i zato je kriza bankarstva - nasa licna kriza. Jer, najgora vrsta bogacenja je bogacenje koje omogucava naplacivanje kamate u novcu, za koriscenje novca. Medjutim, drzavna vlast uvek pre dodje u pomoc svojim kriminalnim bankarskim partnerima, kao u nedavnom slucaju u Volstritu, pre nego sto dodje u pomoc gradjanima. Tako je bilo i kod nas 1993. godine, u toku hiperinflacije koju je stvarala Narodna banka suludim stampanjem novca radi indireknog pljackanja gradjana i finansiranja "ratnih" poduhvata drzave, s jedne strane, i tzv. piramidalnih stednji kod pojedinih privilegovanih banaka, s druge strane. Otklanjanjem lihvarstva nestala bi i svetska finansijska kriza i vecina drugih zla koja koja donosi novac.
svetom se sve redje vlada vojskom...svetom sada vladaju bankari pod budnim okom svetske banke i MMF-a...a ko njih cini--svima je manje-vise poznato...
Постави коментар