ČIJA JE VOJSKA SRBIJE ?

U seriji, kojoj izgleda nema kraja, reformi koje aktuelna politička elita Srbije donosi u svojim “proevropskim” i “prodemokratskim” ambicijama na red je došla i profesionalizacija Vojske. Taj izuzetno ozbiljan posao je, medjutim, postao “privatna” stvar nekolicine ljudi u Ministarstvu odbrane jer o tome nema ama-baš nikakve javne rasprave, nema dijaloga.

O toj ideji se već dugo priča u Srbiji ali je nekako sve išlo nevoljno pa je ličilo da od toga neće biti ništa. Onda je ta “priča” intenzivirana dolaskom na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Zdravka Ponoša koji prethodno pohađao Ratni koledž u Londonu gde mu je završni rad bio o privatizaciji rata. Možda mu je to bila i licenca za dolazak na mesto načelnika iako u tom času nije ispunjavao ni zakonske ni vojničke uslove za tu odgovornu funkciju. Onda se sve malo u javnosti smirilo. Izgleda da se iza očiju javnosti na tome i dalje radilo a “odlučujući” korak je krenuo posle posete ministra odbrane Dragan Šutanovca Americi.

Možda je Srbiji zaista potrebna profesionalna vojska i sigurno je da će to naići na odobravanje dela mladih glasača jer neće u vojsku ali treba podestiti šta stvarno znači profesionalizacija oružanih snaga i posebno Vojske Srbije. Prvo, u Srbiji se sa tim poslom nekako mnogo žuri a to je jedan dugotrajan proces tokom kojeg je potrebno stvoriti široku infrastrukturu. Nekim zapadnim zemljama u Evropi poput Velike Britanije , Francuske, itd..za potpuno profesionalizovanu vojsku, je bilo potrebno oko 15 godina od donošenja odluke da stvaranje profesionalnih vojnika. Toliko je bilo potrebno da se stvore svi uslovi za takvu instituciju, od materijalnih do razumevanja javnosti. Deo te infrastrukture su i stanovi za porodice profesionalnih vojnika (ne govorimo o oficirima) jer dok su u vojsci pod ugovorom država obezbedjuje njihove porodice. Pa onda širok sistem prihvatanja tih ljudi posle odlaska iz oružanih snaga, počev od obrazovanja za civilne struke do sistema upošljavanja kako bi i dalje ostali u nekom smislu deo bezbednosnog sistema zemlje.

Zatim, daleko važnije od toga, profesionalizacija vojske temeljno menja sistem i kulturu odbrane. To je u stvari u slučaju Srbije i najvažnije i najveći problem. Srbija ima tradiciju vojske kao stuba njenog društva i to je, bez obzira na sve što se dešavalo devedesetih godina, i dalje ostalo. Prema istraživanjima javnog mnjenja Vojska je uz SPC institucija kojoj većina gradjana najviše veruje. U uslovima profesionalne vojske to će nestati jer se gubi taj patriotski, narodni elemenat. Jer, kako pokazuju iskustva i Britanije i Amerike i drugih zemalja profesionalna vojska postaje privatna armija partije na vlasti a ne odbrambena narodna sila. Ta iskustva su pokazala da se za platu, koja je po pravilu mala, ne brani državni interes niti se dobija ijedan rat. Profesionalne armije, na primer Britanije i Amerike, od Drugog svetskog rata do danas nisu dobile ni jedan rat niti su koga zaštitile.

Uz to, profesionalizacija vojske traži i ozbiljne promene u vojnom školstvu. Oficiri se više neće moći školovati samo kao odane patriote koje svojim radom treba da obuče sugrađane za odbranu zemlje nego će komandovati grupom profesionalaca koji tu “rade posao” za recimo 300 evra a van “radnog vremena” obučeni tim znanjem “postaju aktivni” i u nekim drugim poslovima. To ruši kompletan sistem. Da li će gradjani Srbije tako svojim novcem školovati “profesionalce” koji će, kada im se ponudi, odlaziti tako obučeni u privatne armije jer su tamo veće plate.

Zašto Srbija žuri u takav model? Zbog NATO-a? Očigledno se sve to radi po američkom nalogu. Amerikancima su očajnički potrebni vojnici drugih zemalja jer Amerika nema dovoljno svojih vojnika. Njeni najbliži saveznici, takodje, nemaju, kao Britanija, ili ne žele da povećavaju broj svojih vojnika u američkim ratovima po svetu, kao Nemačka i Francuska. Srbija ne može da pošalje regrute u Avganistan, na primer, ali profesionalca može. Moglo bi se tako desiti da politička elita Srbije pod pritiskom Amerike pošalje grupu vojnika, verovatno samo Srba, u neke daleke zemlje i besmislene američke ratove da ubijaju druge ljude ili da sami poginu a sve to o trošku građana Srbije. A šta o tome misle gradjani Srbije i da li je to u njihovom interesu – o tome odavno nikoga nije briga.

Sigurno je da Srbija treba da svoje oružane snage prilagodi modernom vremenu i to u funkciji njihove efikasnosti i snage. To istovremeno znači da u oružanim snagama treba da bude jedan deo profesionalno sastava koji je više obučen od regruta i u svakom času spreman na akciju. Iskustva nekih drugih zemalja, na primer Francuske, Španije, Nemačke i posebno Turske (sve članice NATO-a) pokazuje da je najbolji kombinovani sastav. Da postoji i regruti i profesionalni sastav. Na taj način se postiže minimum neophodne efikasnosti vojske ali istovremeno zadržava i narodni, patriotski elemenat oružanih snaga. Nije važno koliko će taj vojni rok trajati, važno je da postoji i da mladi ljudi imaju to iskustvo. Bez ozbira šta ko pojedinačno mislio ali služenje vojnog roka je dragoceno iskustvo. To je, uz sve ostalo, za mnoge jedina prilika da se lično uvere od kakvih je individua sačinjena njihova zemlja, ko su sve građani tvoje zemlje. Još je zanimljivije to što Srbija kreće u potpunu profesionalizaciju vojske u vreme kada pojedine države zapadne Evrope ponovo pokreću neku vrstu vojne obaveze. One planiraju formiranje neke vrste “opštenarodne odbrane”, formiranja jedinica od građana koji bi prošli vojnu obuku i bili “rezervni sastav” sa stalnim vojnim rasporedom. Potrebu za tim su pokazala iskustva sa profesionalnom vojskom.

Unutar samih oružanih snaga Srbije nema pune saglasnosti oko profesionalizacije, praktično, preovlađuje uverenje da bi najbolji bio mešoviti model i vojna obaveza i profesionalci, s tim što ministarstvo zagovara aktivnu rezervu koja nije precizirana nikakvim zakonom niti je oformljena, niti se išta radi po tom pitanju. Znači, to je nevoljan projekat, drugim rečima, to je politički projekat. Ako bude kao i sa drugim političkim projektima u Srbiji, urušiće se i ovo malo što je ostalo od Srbije kao države. A dolaze još teža vremena i čak ne bi trebalo isključiti ni mogućnost novih ratova.