Srbija - bankarski raj

Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.

Nebojša Katić: Dve godine krize ili početak kraja - Investicije

Poslednjih deset godina Srbija se zaduživala, uzimala inostranu pomoć, rasprodavala imovinu, i na toj osnovi besomučno trošila. Od sada će, tako se obećava, sve biti drugačije i država priprema novi model razvoja koji će početi da se primenjuje već od sledeće godine.

U novom modelu akcenat je stavljen na investicije , pogotovo na direktne inostrane investicije. Čini se da upravo na tome vlada bazira svoju strategiju razvoja – uostalom, tako je činjeno i do sada i to neuspešno. U Srbiji se ne pravi razlika između lepih želja i strategije, i vlada nema nikakvu ideja kako da svoje želje i mogućnosti dovede u sklad, niti kako da sredstva za investicije prikupi.

Investicije se mogu finansirati domaćom štednjom, gde je štednja samo drugo ime za smanjivanje potrošnje – građana, države i privrede. Drugi izvor finansiranja je inostrana štednja koja u zemlju ulazi u obliku direktnih ulaganja ili finansijskih plasmana (krediti, berzanske ulaganja, kupovine hartija od vrednosti države i sl.). Onaj deo kapitala koji ulazi u obliku kredita, mora se vratiti iz buduće štednje, dakle na račun buduće potrošnje, pa nije svejedno da li se investira, ili arči. Kada na primer, Srbija uzima kredite da bi održavala kurs dinara, ona te novce arči.

Iskustva pokazuju da je oslanjanje na inostrane investicije rizično i neizvesno. Niko ne može garantovati da će investicije u zemlju doći u željenom obimu ili u strukturi koja je potrebna. U Srbiji je u 2008. godini na primer, bilo preko 4 milijarde dolara inostranog špekulativnog kapitala koji je bio plasiran u hartije od vrednosti Narodne banke Srbije. Ovaj investicioni kapital nije imao nikakvu korisnu svrhu, a naneo je ogromne štete podstičući inflaciju i jačanje dinara, a potom i njegov kolaps, kada je počeo da beži iz Srbije.

Ozbiljne analize pokazuju da se brže razvijaju one države koje se više oslanjaju na domaću štednju, bez obzira na ograničenost takvih resursa. Primer Srbije, kao i gotovo svih tranzicionih država dramatično ilustruje šta se dešava kada se ta fundamentalna iskustva ne poštuju. Sve ove države su se fantastično zadužile, a da nijedna od njih nije uspela da se približi performansama štedljivih ekonomija Dalekog Istoka. Još gore, privredni rast ovih država je isti ili slabiji nego u socijalizmu, kada su se razvijale pre svega sopstvenim sredstvima.

U strategiji države koja hronično troši više nego što zarađuje, a Srbija je upravo takva, mora se analizirati potrošnja, utvrditi gde novac „curi“, a zatim se potrošnja mora dovesti u sklad sa mogućnostima društva. To se pre svega odnosi na trošenje države i građana.

Kada je budžetsko trošenje u pitanju, MMF igra ulogu staratelja i primorava vladu na racionalno ponašanje. Srbija je prezadužena država i sada mora vraćati dugove na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovanje itd.. Iako je MMF svojim neoliberalnim receptima puno pomogao da se Srbija nađe u stanju u kome je danas, u ovom trenutku, samo je on prepreka još neodgovornijem ponašanju države.

Kada su građani u pitanju, takvog kontrolora nema. Po vladajućoj neoliberalnoj doktrini ne treba ni da ga bude, jer su građani racionalni i znaju šta rade. Ova teza je pogrešna, kao što je pogrešna i doktrina na kojoj ova teza počiva. Potrošnju građana bez pokrića, njihov put u sunovrat neko mora zaustaviti, a taj neko može biti samo država.

Prva mera bi morala biti ukidanje mogućnosti uzimanja gotovinskih kredita, kao i zaduživanje preko kreditnih kartica, ili preko minusnih tekućih računa. Od svih finansijskih zala, od svih pukotina na srpskom ekonomskom brodu, ova je najopasnija upravo zato što se ignoriše.

Građani sebi vezuju omču oko vrata, bankama plaćaju sumanute kamate, a uvoznicima i monopolistima omogućavaju da stalno podižu cene i ubiru visoke profite. Zadužujući se, plaćajući najveće kamate u Evropi, oni podižu tražnju za kreditima kao i opšti nivo kamatnih stopa. Ovim novcem građani stimulišu tuđe ekonomije, destabilizuju domaći finansijski sistem, privredi uskraćuju novac za investicije, a sebi i svojoj deci radna mesta.

Štednja građana u bankama je u ovom trenutku na nivou od oko 6.5 milijardi evra. Najveći deo tog novca je replasiran kroz kredite stanovništvu. Ukidanjem nenamenskog kreditiranja građana, ta sredstva bi se oslobodila za kreditiranje privrede, ili za ulaganja u infrastrukturu. Potrebe za inofinansiranjem bi bile manje, a država bi se oslonila na sredstva koja su već u Srbiji. Podjednako važno, struktura potrošnje građana bi postala primerena nivou na kome se društvo danas nalazi.

Svoje infrastrukturne projekte država može bar delom finansirati iz štednje građana, ili novcem emigranata. Država ili javna preduzeća mogu emitovati obveznice za finansiranje puteva ili elektrana, na primer. Za servisiranje obaveza po osnovu izdatih obveznica postoje realni izvori (naplata struje, putarine i sl.), i država može stvoriti pravni okvir da se ovaj način finansiranja investicija realizuje.

Svako ko veruje da je ulaganje u državne obveznice manje sigurno od novca u banci, živi u velikoj zabludi. I najgora država je sigurnija od najbolje banke koja na njenoj teritoriji posluje. Konačno, Srbija ovakva kakva je, danas isplaćuje staru štednju banaka koje više ne postoje, a na sebe je preuzela da garantuje i štednju „novih“ banaka.

Ako bi kapitalne projekte finansirala iz domaćih izvora, država bi poslove mogla davati i domaćim kompanijama i u tom procesu ih jačati. Kako danas stvari stoje, sve poslove dobijaju stranci, dok domaće firme propadaju, ili su sve nemoćnije.

Naravno, ova vrsta zahvata traži mnogo više ozbiljnosti, znanja, profesionalizma i rada. Domaći izvori kapitala nisu visoki, ali su u zemlji i na dohvat ruke. Ključno je da srpska elita i građani razumeju da se država ne može razvijati besomučnim trošenjem. Taj model je testiran poslednjih deset godina, i Srbija je tu gde jeste. Račun katastrofalne ekonomske politike je stigao i plaćaće ga svi, ne samo penzioneri ili državni službenici.