MLAĐAN DINKIĆ I REGIONI ZA RUŠENJE SRBIJE

Posle decenija ratova, sankcija, izolacije, bombardovanja i ekonomskog uništavanja Srbija i dalje nekome smeta, i dalje neko veruje da nije dovoljno srušena. I nije da nema još ideja. Jedna od najnovijih je takozvana regionalizacija, stvaranje navodnih “evro-regiona”. Za razliku od ratova i sankcija završna faza rušenja Srbije je poverena njenom rukovodstvu, onima za koje su, tvrdi se, glasali njeni gradjani.

Taj samouništavajući proces se, utisak je, više ne može analizirati i objasniti racionalno jer je neshvatljivo da neko toliko uporno radi u korist svoje štete. Kao da je, što kaže narod, “neki djavo ušao u ljude”. Nešto se dešava u samim glavama ljudi. Na primer, najnoviji projekat Mladjana Dinkića nazvan Unija regiona Srbije (URS) . Taj pokret je, u stvari, nova politička partija u Srbiji koja je do sada najneobičnija politička pojava.

Lider URS-a je Mladjan Dinkić koji je sada najednom zabrinut zbog “beogradizacije” Srbije i centralističkog sistema. A jedan od najodgovornijih za centralizaciju Srbije je u pravo Dinkić. On je insistirao na kompletnoj kontroli svega što se dešava u Srbiji, za bilo kakvu dozvolu ili papir ljudi su morali i još moraju da dodju u Beograd. I takvom politikom on je ne samo marginalizovao sve što je izvan Beograda nego i uništio i ono malo privrede što je postojalo. I sada se on nameće kao protivnik toga i nudi se kao spasilac Srbije. I lokalni lideri po Srbiji to prihvataju a za njih su mahom glasali i gradjani u njihovim sredinama. Pa, da li je stvarno moguće da ti ljudi, da Srbija, gleda u čoveka koji je prethodno uništio Srbiju, ne samo izvan Beograda, kao svog novog spasioca? Da li je moguće toliko obmanuti gradjane Srbije? Na to pitanje ne postoji racionalan odgovor. Simptomatično je, i zabrinjavajuće, da se URS temelji na agresivnom anti-beogradskom raspoloženju, svoju energiju taj novi pokret crpi iz otpora prema sopstvenom glavnom gradu. Ta emocija može brzo da preraste i u mržnju prema Beogradu. Kao u slučaju Mila Djukanovića ili kosovskih Albanaca. Izgleda da su svi išli na kurs kod istog učitelja. I što je, u mom vidjenju, najtragičnije Dinkić, barem javno, uživa podršku u samom srcu Srbije, u Šumadiji, u Kragujevcu. Sve to, ponekad, izgleda nestvarno. Na primer, na nedavnim izborima u Arandjelovcu Dinkićeva G17 je nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića i “Zajedno za Šumadiju” Verka Stevanovića. I pošto su prešli cenzus, čemu se očigledno nisu nadali, organizovano je postizborno veselja kojim su dominirali Verkove pristalice. Onda se zapevalo “Od Topole pa do Ravne Gore” i sve “u čast” Dinkića i Rasima Ljajića. Nešto, ipak, nije u redu.

Dalje, šta to znači da lider jedne partije koja je u vladajućoj koaliciji osniva novi politički pokret koji je u osnovi protiv politike sadašnje vlade. Jer, da nije protiv vlade onda ne bi ni postojala potreba ili želja da bude osnovan. Po svim uobičajenim standardima Dnikić bi trebalo da napusti sadašnu vladu a njegova partija vladajuću koaliciju. Ne, to se nije dogodilo niti će se dogoditi a ostali iz vlasti uopšte ne reaguju. Naprotiv, predsednik Srbije Boris Tadić je bio na osnivačkoj skupštini URS-a i pozdravio takvu ideju. I što je još gore Dinkić i G17, zahvaljujuhci učešću u vlasti i pozicijom u Vladi, državnim parama finansiraju novu političku partiju. Nevidjeno.

Iz ugla političke teorije Dinkić je smislio izvrsnu taktiku. Njegova stranka i on sam ne uživaju baš dovoljnu podršku gradjana Srbije i na narednim izborima se može desiti da uopšte i ne udju u Skupštinu. Dosadašnje koalicije sa velikim partijama je Dinkić za minulih 10 godina, koliko je u svim vlastima, potrošio i sada traži novi model za politički opstanak. Taktika mu je u osnovi dobra jer neraspoloženje i nezadovoljstvo Srbije zbog centralizovanog političko-ekonomskog sistema i višegodišnje ponižavanja od centralne vlade može da pruži dovoljnu energiju za politički opstanak Dinkića i njegove ekipe. A to što je on jedan od najodgovornijih za ekonomski kolaps i ponižavanje Srbije izvan Beograda – to će narod u svom jadu i muci zaboraviti. Kragujevac mu je, izgleda, dobar primer i inspiracija. Kao i to što će ta ideja uistinu uništiti Srbiju? Da li je rušenje Srbije cena koju njeni gradjani treba da plate da bi samo jedan političar, Dinkić, opstao i politički preživeo?

I pošto se to uklapa planove o daljoj razgradnji Srbije nekih centara moći iz inostranstva, pre svega Evropske unije, onda je Dinkićev projekat dobio podršku. Ima i onih koji su skloni da sve to vide kroz veoma prizemne stvari – novac. Veruje se, naime, da će Srbija uskoro dobiti neku vrstu statusa kandidata za EU pa će imeti deo novca od predpristupnih fondova. A najveći deo tog novca biće namenjen za regionalni razvoj, regionalizaciju. A taj novac će, prema sadašnjoj funkciji u Vladi, biti pod kontrolom Mladjana Dinkića. Pored njegovog interesa tu je jasna poruka regionima Srbije – ako želite novac glasajte za Dinkića. To je, takodje, obmana jer to ne znači nikakvu decentralizaciju. Taj novac će i dalje biti centralizovan, mahom u rukama Dinkića i Vlade. Oni će odlučivati šta ko i koliko može da dobije. Znači, regioni neće značiti decentralizaciju para. Naravno, Dinkić ima pravo da smišlja takav projekat i bori se za politički opstanak ali pitanje je šta radi Vlada Srbije i predsednik Tadić. Ili su Dinkićeve ambicije iste kao i njihove pa je on dobio zadatak da ih realizuje?

Naravno, decentralizacija Srbije ovakve kakva je sada centralistička je neophodna. Ali, zašto izmišljati “toplu vodu”, u Srbiji su oduvek postojali regioni ili kako su se u različitim periodima zvali. Ovo što sada nudi Dinkić je stvaranja mini-država koje će srušiti Srbiju. Kažu da to neće biti politički identiteti. Kako neće kad su njihovi osnivači i nosioci političke partije, sada i jedna URS čiji je to glavni cilj i razlog formiranja. Sve je to politika. Pa onda kažu to će biti statistički regioni. Šta to znači? Ne postoje statistički regioni. To je samo još jedna obmana javnosti.

Jedna od prevara je i najavljena selidba državnih organa iz Beograda u druge gradove. To je još jedna na brzinu smišljena obmana. Zašto postoje glavni gradovi? U njima su državni organi a u drugim mestima mogu biti samo agencije, koje su delovi državnih organa smeštenih u glavnim gradovima. I koliko će to da košta? Niko ne pita.

Suština decentralizacije je u decentralizaciji prava na ono što zakon garantuje svim gradjanima. A to što će neko za ostvarenje svojih prava morati da putuje u Niš ili Zaječar umesto u Beograd nije decentralizacija. To je prevara. Jer tome koji mora da putuje iz svog mesta u neko drugo da bi ostvario to svoje pravo nije važno gde putuje. Važno je da mora da putuje a ne da ostvaruje svoje pravo i planove u mestu gde živi.

Način regionalizacije koju predlaže Dinkić i njegovi URS ne vode decentralizaciji Srbije nego njenom razbijanju i daljem slabljenju. Vode ka daljoj federalizaciji Srbije koja je već federalizovana vrstom Statuta Vojvodine. I sve to plaća, finansira sama Srbije. Tako, što je malo poznato, Vlada Srbije finansira časopis pod imenom “Decentralizator”. Časopis izdaje Vladina kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije čiji je predsednik Nenad Čanak.

Malo je zemalja u savremenoj političkoj istoriji čije vlasti toliko bezdušno i uporno rade na uništavanju sopstvene zemlje. A još je manje takvih zemalja u kojima i većina gradjana, ako je suditi po rezultatima izbora, podržava sopstveno urušavanje.

Srbija bi trebalo da se priseti starog pravila da onaj koji ruši ne može da gradi.

Siniša Ljepojević

GENETSKI MODIFIKOVANA HRANA U SRBIJI

Mada su proizvodnja, trgovina i uvoz GM proizvoda u Srbiji zabranjeni, pod pritiskom SAD, Ministarstvo poljoprivrede priprema zakon kojim će se dozvoliti uvoz i primena genetski modifikovane hrane. Na zvaničnoj internet prezentaciji Ministarstva poljoprivrede SAD stoji da se naše ministarstvo obavezalo da će u najskorijem roku doneti nov zakon o genetski modifikovanim organizmima (GMO), nakon intervencije koje su izvršili zvaničnici SAD, zemalja EU i još nekih članica Svetske trgovinske organizacije (STO). Američka kompanija “Monsanto“ dobila je dozvolu za eksperimente s genetski modifikovanom hranom u Srbiji. Sumnja se da ona izaziva dijabetes, gojaznost, mentalnu retardaciju i opšti pad imuniteta.

Najveća korporacija u svetu koja proizvodi GMO hranu je “Monsanto“.Najviše se proizvodi genetski modifikovana soja, pamuk, kukuruz i uljana repica.Međutim, mi znamo da se soja i kukuruz koriste kao dodaci raznoj hrani. Ta hrana se daje ljudima bez ikakve kontrole i nadzora da li je zbog nje došlo do promene zdravlja kod čoveka. Ono što se zna je to, da je ubrzo posle uvođenja genetski modifikovane soje u Velikoj Britaniji, porastao broj ljudi alergičnih na soju za 50 %. Još 1995-te godino Škotsko ministarstvo poljoprivrede i Škotski naučnici primetili su da se u lancu ishrane Velike Britanije uvela genetski modifikovana soja, kukuruz i paradajz .Primetili su, odnosno nisu mogli da pronađu ni jedan naučni rad o zdravstvenoj sigurnosti te hrane,a već je puštena u promet. Pošto su primetili da je to čudno,nelogično, izdvojili su značajna sredstva za naučno istraživanje zdravstvene ispravnosti GMO namirnica, kao i za izradu samog protokola za testiranje. I sada na sceni stupa junak ove priče naučnik dr Arpad Pustai , koji je radio u instituciji koja je na konkursu dobila pravo da vrši ispitivanja.

Dr Pustai odmah navodi da je zapravo pozadina naručioca ovih ispitivanja bila ta,da se osim uspostavljanja naučnog protokola za ispitivanje genetski modifikovane hrane,dođe i do rezultata koji bi uverili naučnu javnost i potrošače Velike Britanije o ispravnosti GMO namirnica. Međutim,to nije sve, dr Pustai, kao i ceo naučni tim,zaprepastio se kada je tek posle tri godine rada i ispitivanja (1998-me) otkrio da je ceo projekat već odobren bez obzira na rezultate ispitivanja, kao i to da su 1996-te odobrene i puštene u promet GMO kulture koje su oni ispitivali, tako da se tada otprilike u sastavu 60 do 70 posto hrane koja se prodavala u V.Britaniji, nalazila i neka genetski modifikovana supstanca!!??

Čovek se u neverici pitao, zašto oni uopšte i rade ta istraživanja ako je sve već odobreno,a da prethodno sve nije bilo testirano na životinjama,već su pokusni kunići bili ljudi !? I, tako , klupko je počelo da se odmotava.

Eksperimenti dr Pustaija na pacovima utvrdili su da su pacovi koji su dobijali genetski modifikovan paradajz pokazivali poremećaj i retardaciju u razvoju u odnosu na pacove koji su jeli prirodan paradajz, sa istim hranljivim sastojcima i proteinima kao i GMO paradajz. Retardacija i poremećaj kod pacova koji su jeli genetski modifikovan paradajz ogledao se u tome da su im creva rasla mnogo brže, bubrezi i jetra bili su oštećeni, veličina im je bila manja, mozak im se nije pravilno razvijao. Imali su mnogo sporiji imunološki sistem koji je sporije reagovao na preteće stimulanse iz okoline, nego pacovi koji su jeli genetski nemodifikovanu hranu. Imali su i razna krvarenja unutrašnjih organa.

Zatim u Americi je određena grupa farmera primetila da su njihove krmače kasno ulazile u trudnoću i da su umesto mladunčadi rađale vodene mehure ! U pet Američkih država, farmeri koji su uzgajali svinje imali su potpuno identične probleme. Na kraju ih je trag naveo na to da su sve krmače jele jedan te isti kukuruz, genetski modifikovan kukuruz. To je ono što je otkriveno, ali najverovatnije je da je to samo vrh ledenog brega. Neki farmeri su eksperimentišući dokazali da su njihove životinje “pametnije“ od idiota koji rade na genetskom inženjeringu praveći GMO za životinje. Radi se o pacovima, svinjama i kravama. Farmeri su svojim kravama ponudili da biraju šta će da jedu, između genetski modifikovane i genetski nemodifikovane hrane. U dva korita su stavili genetski modifikovanu i genetski nemodifikovanu hranu, s tim da su krave prvo dovodili do korita sa genetski modifikovanom hranom. Krave bi pomirisale tu hranu, zatim pognule glavu, pogledale drugo korito sa hranom, i zatim otišle do njega da bi jele tu hranu, genetski nemodifikovanu .Tako je bilo i sa ostalim životinjama. Majka priroda zna šta radi, životnjama je usadila istančane instrumente za odabir dobre hrane.

Hmm, ali šta ćemo sa čovekom, šta je njemu priroda “usadila“? Pa usadila mu je um sa umećem zdravorazumskog razmišljanja, ali nažalos, taj um je izgleda podlego pod ogromnim pritiskom mnoštva informacija sa raznih medija i u nesposobnosti da obradi i preradi sve to, postao je samo jedan običan “hard disk“ za “narezivanje“ informacija,a nesretni čovek vrteći besomučnom brzinom taj disk, samo živi u iluziji da “razmišlja.“

U Americi se tokom 80-tih godina, priča gospodin Džefri Smit, u jednoj epidemiji razbolelo 5 do 10 hiljada ljudi, a 100 njih je umrlo. Danas se zna da je uzrok njihove smrti bio taj da su jeli hranu sa kontaminiranim dodatkom koji se zvao “L triptofan“, a koji je bio napravljen od genetski modifikovane bakterije. o je bio projekat jedne Japanske firme .Očigledno je bilo da je došlo do nekog poremećaja, te su te bakterije proizvodile neke smrtonosne supstance. Ali, kada je na Američkom Kongresu Agencija za hranu i lekove podnosila izveštaj o toj epidemiji, uopšte nije govorila o genetskom inženjeringu i toj genetski modifikovanoj bakteriji i “L triptofanu“, već je govorila da je uzrok toj smrtonosnoj epidemiji bila nekakva prevara u vezi sa zdravljem. Takođe su na sve načine krili informacije od javnosti koje bi je navodile da je uopšte i bilo reči o genetskom inženjeringu u ovom slučaju. Da je to bila epidemija tim koji je to istraživao utvrdio je to na osnovu četiri pojave koje su karakterisale tu bolest:

• bila je retka,
• izbila je na brzinu,
• bila je ozbiljna,
• dolazila je iz jednog izvora.

Da se ovo nije desilo,da se nisu utvrdili ovi faktori, najverovatnije je da bi se taj smrtonosni genetski modifikovan dodatak hrani možda još nalazio na tržištu, govori nam Džefri Smit.Ali,sada se postavljaju i nameću neka suštinska i logična pitanja kada se radi o GMO:

1. Šta se događa sa hiljadama genetski modifikovanih proizvoda koji se trenutno nalaze na tržištu u lancu prehrane Amerike a i širom sveta?
2. Da li možda preostali GMO dodaci hrani ne izazivaju baš tako nagle epidemiološke bolesti sa smrtnim posledicama, već sporije, ali sigurno i kontinuirano izazivaju porast nekih već poznatih bolesti, alergija, pa i bolesti sa smrtnim slučajevima, a da recimo nije epidemija pa da bi se posle zbog toga izbacio neki GMO proizvod sa tržišta?

Mnoga se pitanja još ovde nameću

Genetski inženjering je veoma mlada naučna grana,postoji tek nekih četrdesetak godina,i evo šta nam još otkriva iz ove prezentacija profesor dr Marijan Jošt. Genetika je nekada smatrala da čovečje telo ima stotinak hiljada proteina i trvrdilo se da otprilike isto toliko ima i gena, dakle stotinak hiljada, jer se mislilo da jedan gen kodira i kreira jednu belančevinu, protein. Međutim, s napretkom aparature pokazalo se i otkrilo da u čovečjem telu ima oko 250.000 proteina,ali pravo zaprepašćenje u naučnim krugovima nastalo je kada se otkrilo da u čovečjem telu zapravo postoji “samo“ oko 30.000 gena. Kako sad to,..mislilo se jedan gen = jedna belančevina,a sada se takođe zna da postoji i više od 100.000 belančevina. Ali daljna istraživanje su još više šokirala, jer se utvrdilo da gen iz unutrašnje stanice uha može da kodira ne samo jednu, već 576 belančevina. Da, utvrdilo se da većina gena kodira samo jednu belančevinu, ali se takođe utvrdilo i otkrilo da 4096 gena u čovečjem telu kodira i proizvodi više od jedne belančevine.Rekorder po broju proizvodnji proteina je gen vinske mušice,koji može proizvesti i kodirati više od 38.000 različitih proteinskih molekula. Sve ovo je veoma značajno, jer je centralna dogma genetskog inženjeringa smatrala da jedan gen proizvodi samo jedan protein, i s toga se smatralo da se promenom jednog gena može promeniti svojstvo samo jedne belančevine

I šta sad, naučnici su mislili da se određene bolesti mogu suzbiti tako da će se promenom jednog gena promeniti samo jedan ciljani molekulski protein čiji poremećaj izaziva tu bolest, ali?? Ne smemo ni da pomislimo kakvi se sve užasi mogu desiti čoveku ako se bolesti počnu lečiti genetskim inženjeringom!

Profesor doktor Marijan Jošt raskrinkava nam jedan mit, mit o “pobedi genetike nad prirodom“ , jer se svojevremeno u medijima bučno i pompezno trvdilo da je ovca Doli klon, veran svojoj majci.Međutim, nije tako, ona nije bila klon. Kada je genetskim inženjeringom klonirana ovca Doli ona nije bila identična svojoj majci Ali je zato majka priroda sve “zacrtala“, govori profesor Jošt, jer kada sa klonira u prirodi, i kada se recimo grana Vrbe uzme i posadi na nekom mestu, izrast će potpuno identična Vrba verna svojoj majci.

Naravno, svim ovim što je napisano ne želimo da plašimo nikog ,već da se ljudi trgnu već jednom i uozbilje, da počnu da razmišljaju svojom glavom, a ne da budu “ovce ”. Dok čovek prvo ne spozna sebe, ko je, šta je, zašto živi, kuda ide, civilizacija će samo “lutati u mraku“ i posrtati, zar nam sadašnji trenutak života na Planeti to ne govori?

Hajde da se na kraju malo i našalimo, ali opet , ko zna, možda to i nije šala , možda je celoj garnituri ovdašnjih političara, kada su išli kod Amera na brifinge i sastanke gde im je pričano kako i šta da rade u Srbiji, stavljan u hranu na tim ručkovima i zakuskama neki genetski modifikovan proizvod, jer kad god donesu neku glupu nestručnu odluku ili zakon koji se kosi sa zdravim razumom i pameću, oni po pravilu kažu ‘argumentujući“: “tako se radi na Zapadu“.

ČIJA JE VOJSKA SRBIJE ?

U seriji, kojoj izgleda nema kraja, reformi koje aktuelna politička elita Srbije donosi u svojim “proevropskim” i “prodemokratskim” ambicijama na red je došla i profesionalizacija Vojske. Taj izuzetno ozbiljan posao je, medjutim, postao “privatna” stvar nekolicine ljudi u Ministarstvu odbrane jer o tome nema ama-baš nikakve javne rasprave, nema dijaloga.

O toj ideji se već dugo priča u Srbiji ali je nekako sve išlo nevoljno pa je ličilo da od toga neće biti ništa. Onda je ta “priča” intenzivirana dolaskom na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Zdravka Ponoša koji prethodno pohađao Ratni koledž u Londonu gde mu je završni rad bio o privatizaciji rata. Možda mu je to bila i licenca za dolazak na mesto načelnika iako u tom času nije ispunjavao ni zakonske ni vojničke uslove za tu odgovornu funkciju. Onda se sve malo u javnosti smirilo. Izgleda da se iza očiju javnosti na tome i dalje radilo a “odlučujući” korak je krenuo posle posete ministra odbrane Dragan Šutanovca Americi.

Možda je Srbiji zaista potrebna profesionalna vojska i sigurno je da će to naići na odobravanje dela mladih glasača jer neće u vojsku ali treba podestiti šta stvarno znači profesionalizacija oružanih snaga i posebno Vojske Srbije. Prvo, u Srbiji se sa tim poslom nekako mnogo žuri a to je jedan dugotrajan proces tokom kojeg je potrebno stvoriti široku infrastrukturu. Nekim zapadnim zemljama u Evropi poput Velike Britanije , Francuske, itd..za potpuno profesionalizovanu vojsku, je bilo potrebno oko 15 godina od donošenja odluke da stvaranje profesionalnih vojnika. Toliko je bilo potrebno da se stvore svi uslovi za takvu instituciju, od materijalnih do razumevanja javnosti. Deo te infrastrukture su i stanovi za porodice profesionalnih vojnika (ne govorimo o oficirima) jer dok su u vojsci pod ugovorom država obezbedjuje njihove porodice. Pa onda širok sistem prihvatanja tih ljudi posle odlaska iz oružanih snaga, počev od obrazovanja za civilne struke do sistema upošljavanja kako bi i dalje ostali u nekom smislu deo bezbednosnog sistema zemlje.

Zatim, daleko važnije od toga, profesionalizacija vojske temeljno menja sistem i kulturu odbrane. To je u stvari u slučaju Srbije i najvažnije i najveći problem. Srbija ima tradiciju vojske kao stuba njenog društva i to je, bez obzira na sve što se dešavalo devedesetih godina, i dalje ostalo. Prema istraživanjima javnog mnjenja Vojska je uz SPC institucija kojoj većina gradjana najviše veruje. U uslovima profesionalne vojske to će nestati jer se gubi taj patriotski, narodni elemenat. Jer, kako pokazuju iskustva i Britanije i Amerike i drugih zemalja profesionalna vojska postaje privatna armija partije na vlasti a ne odbrambena narodna sila. Ta iskustva su pokazala da se za platu, koja je po pravilu mala, ne brani državni interes niti se dobija ijedan rat. Profesionalne armije, na primer Britanije i Amerike, od Drugog svetskog rata do danas nisu dobile ni jedan rat niti su koga zaštitile.

Uz to, profesionalizacija vojske traži i ozbiljne promene u vojnom školstvu. Oficiri se više neće moći školovati samo kao odane patriote koje svojim radom treba da obuče sugrađane za odbranu zemlje nego će komandovati grupom profesionalaca koji tu “rade posao” za recimo 300 evra a van “radnog vremena” obučeni tim znanjem “postaju aktivni” i u nekim drugim poslovima. To ruši kompletan sistem. Da li će gradjani Srbije tako svojim novcem školovati “profesionalce” koji će, kada im se ponudi, odlaziti tako obučeni u privatne armije jer su tamo veće plate.

Zašto Srbija žuri u takav model? Zbog NATO-a? Očigledno se sve to radi po američkom nalogu. Amerikancima su očajnički potrebni vojnici drugih zemalja jer Amerika nema dovoljno svojih vojnika. Njeni najbliži saveznici, takodje, nemaju, kao Britanija, ili ne žele da povećavaju broj svojih vojnika u američkim ratovima po svetu, kao Nemačka i Francuska. Srbija ne može da pošalje regrute u Avganistan, na primer, ali profesionalca može. Moglo bi se tako desiti da politička elita Srbije pod pritiskom Amerike pošalje grupu vojnika, verovatno samo Srba, u neke daleke zemlje i besmislene američke ratove da ubijaju druge ljude ili da sami poginu a sve to o trošku građana Srbije. A šta o tome misle gradjani Srbije i da li je to u njihovom interesu – o tome odavno nikoga nije briga.

Sigurno je da Srbija treba da svoje oružane snage prilagodi modernom vremenu i to u funkciji njihove efikasnosti i snage. To istovremeno znači da u oružanim snagama treba da bude jedan deo profesionalno sastava koji je više obučen od regruta i u svakom času spreman na akciju. Iskustva nekih drugih zemalja, na primer Francuske, Španije, Nemačke i posebno Turske (sve članice NATO-a) pokazuje da je najbolji kombinovani sastav. Da postoji i regruti i profesionalni sastav. Na taj način se postiže minimum neophodne efikasnosti vojske ali istovremeno zadržava i narodni, patriotski elemenat oružanih snaga. Nije važno koliko će taj vojni rok trajati, važno je da postoji i da mladi ljudi imaju to iskustvo. Bez ozbira šta ko pojedinačno mislio ali služenje vojnog roka je dragoceno iskustvo. To je, uz sve ostalo, za mnoge jedina prilika da se lično uvere od kakvih je individua sačinjena njihova zemlja, ko su sve građani tvoje zemlje. Još je zanimljivije to što Srbija kreće u potpunu profesionalizaciju vojske u vreme kada pojedine države zapadne Evrope ponovo pokreću neku vrstu vojne obaveze. One planiraju formiranje neke vrste “opštenarodne odbrane”, formiranja jedinica od građana koji bi prošli vojnu obuku i bili “rezervni sastav” sa stalnim vojnim rasporedom. Potrebu za tim su pokazala iskustva sa profesionalnom vojskom.

Unutar samih oružanih snaga Srbije nema pune saglasnosti oko profesionalizacije, praktično, preovlađuje uverenje da bi najbolji bio mešoviti model i vojna obaveza i profesionalci, s tim što ministarstvo zagovara aktivnu rezervu koja nije precizirana nikakvim zakonom niti je oformljena, niti se išta radi po tom pitanju. Znači, to je nevoljan projekat, drugim rečima, to je politički projekat. Ako bude kao i sa drugim političkim projektima u Srbiji, urušiće se i ovo malo što je ostalo od Srbije kao države. A dolaze još teža vremena i čak ne bi trebalo isključiti ni mogućnost novih ratova.

DOKLE VIŠE TE OBMANE I LAŽI

Po obimu i intenzitetu obmana građana od strane vlasti i “demokratski” izabranih predstavnika naroda, Srbija je već debelo ušla ne samo u Evropsku uniju nego i u medjunarodnu zajednicu u celini. Skoro ništa što saopštavaju vlasti ili izjavljuju ministri ne može se smatrati istinom. Koristeći monopol nad skoro svim vodećim medijima u Srbiji vlasti svakodnevno obmanjuju gradjane i nude im priče o stvarima koje ne postoje i dogadjajima koji se nikada nisu dogodili. I to sve o trošku onih koje obmanjuju. Tako su od Srbije stvorili jedno nadrealno društvo.

U pokušaju pravljenja evidencije obmana javnosti shvatili smo da je tako nešto nemoguće napraviti jer tu nema kraja. Toga je toliko da takav posao postaje besmislen. Zato ćemo navesti samo nekoliko primera i to bez favorizovanja jer je teško reći ko je šampion obmana. U Srbiji je tu izuzetno velika konkurencija.

Da počnemo od deklaracije o Srebrenici. Čija je to uopšte ideja i ko je pisao tekst Deklaracije koja se, prema izjavama zvaničnika, nije mogla menjati niti dopisivati? Predsednik Boris Tadić je govorio kako je to “izvorna ideja Srbije” i “želja gradjana”. Ali, kao i uvek, u “laži su kratke noge” pa je “izaslanik Evropskog parlamenta” Jelko Kacin otkrio istinu. Kacin je javno izjavio da “smo mi” pisali Deklaraciju i da je to “naša ideja”. Znači, ideja Evropske unije. Suština teksta Deklaracije je danima prikrivana tvrdnjama kako u njemu nema reči “genocid” i time je, navodno, zadovoljena želja Srbije. To je, na žalost, laž. Evropske birokrate su pronašle formulu da se Deklaracija poziva na raniju presudu Medjunarodnog suda pravde koji, iako o tome nije raspravljao, tvrdi da je u Srebrenici bio genocid. Drugim rečima, Srbija je prihvatila tu propagandnu formulu. Zatim, u Deklaraciji se kaže da se Srbija “izvinjava za zločine”. Ako se neko izvinjava za nešto znači da je i kriv za to. Izvinjenje je priznanje krivice. A Srbija nije odgovorna a niti kriva za ono što se desilo u Srebrenici.

Prodaja Telekoma. Smešna su i žalosna objašnjenja koje za prodaju Telekoma nude lideri Srbije. Tako predsednik Tadić kaže da se Telekom mora prodati kako bi se razvijao internet a premijer Cvetković tvrdi da je to zbog toga što je “ekonomska nauka potvrdila da je privatno vlasništvo efikasnije od državnog”. Pa kada je tako zašto je onda Vlada Srbije privatnu kompaniju Mobtel prodala Telenoru, koji je u vlasništvu države Norveške. Ili, kako je moguće da je najjača evropska privreda u većinskom vlasništvu države. Nešto više od 62 odsto privrede Nemačke je u državnom vlasništvu, a u Francuskoj i Italiji oko 50 odsto.

Prodaja JAT-a Premijer Mirko Cvetković je odlučno najavio prodaju JAT-a i to po jednom modelu koji je veoma štetan po Srbiju. A to je model po kome država Srbija, znači njeni gradjani, preuzimaju sve obaveze JAT-a a eventualni kupac dobije novu kompaniju sa svim potencijalom JAT-a ali bez ikakvih obaveza. Znači, gradjanima Srbije dugovi a novom vlasniku poklon bez obaveza.

Prvaci po putovanjima po svetu a i po obmanama javnosti među političarima Srbije su ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i predsednik Boris Tadić. Nakon njihovih putovanja na vestima su samo njihove opšte izjave o “saglasnosti o potrebi evroatlantskih integracija Srbije”, “podrška evrointegracijama Srbije” , “Srbija je ključna zemlja i garant stabilnosti u regionu”. To već deluje ponižavajuće, oni uveke govore o tome a integracija nema i javnost Srbije ne zna o čemu su Jeremić i Tadić razgovarali i što je još važnije koje to oni obaveze preuzimaju po svetu u ime građana Srbije.

U obmanama sigurno je jedan od vodećih ljudi ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Posle obmana sa besplatnim akcijama koje će vredeti 1.000 evra u Dinkićevoj seriji je saga o Fiatu.Od neverovatnih priča o novoj Fiatovoj fabrici u Kragujevcu za sada, i u dogledno vreme, nema ništa a krivac je, prema Dinkiću, svetska finansijska kriza. Dobili smo sklapanje Punta i to se radi uz subvencionisanje države Srbije u prevodu još jedna pljačka građana, Punto se već od ranije sklapa ili kako se to zvanično kaže proizvodi u Kragujevcu.

Najozbiljnija konkurencija Dinkiću u tom sramnom takmičenju su i potpredsednik vlade (ne zna se čega) Božidar Đelić i guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Đelić je pre podne ministar evropske integracije, u podne ministar za nauku a posle podne izdaje nove (evropske) pasoše Srbije. Izmedju tih obaveza najomiljenija mu je tema predvidjanje kada će Srbija postati članica Evropske unije. Poslednje njegovo predvidjanje je da će to biti 2014. godine, naravno, ako Srbija ispuni uslove. Daleko su, međutim, ozbiljnije obmane Radovana Jelašića Najveća Jelašićeva obmana je devizni kurs dinara. O tome zašto se kurs menja guverner svakog dana daje različita objašnjenja od kojih ni jedno nije tačno. Uz to, u Srbiji je najveća tajna gde su devizne rezerve Srbije i koliko vrede. To znaju samo guverner Narodne banke i njihovi prijatelji.

I tako redom, bez kraja. Na žalost, sve to nisu samo obmane nego i direktne pljačke koje plaćaju i tek će plaćati građani Srbije. Ali, to za javnost Srbije izgleda da nije tema.

RAZBIJANJE SRBIJE PUTEM KREDITA

Iza kontradiktornih i često tragikomičnih saopštenja vlasti o tome da Srbija polako izlaze iz ekonomske krize pa do načina njenog prevazilaženja krije se i u toku je veoma opasan proces daljeg nekontrolisanog zaduživanja države Srbije.

Poslednji kredit koji je Srbija uzela od Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF) u visini od nepune 3 milijarde evra a po hitnom postupku već povukla 800 miliona će biti korišćen za “jačanje deviznih rezervi” i kursa dinara, delom kredita će biti finansiran i tekući spoljnotrgovinski platni deficit. Šta to znači? To znači da ni jedan jedini evro neće biti uložen u razvoj i život Srbije, najveći deo kredita MMF-a neće ni ući u Srbiju. A gradjani Srbije će vraćati taj novac. I to generacije. Niko, takodje, javno ne zna pod kojim uslovima je uzet taj kredit od MMF-a. MMF je pre svega instrument uništavanja privreda i neke vrste neo-kolonijalizma. Taj Fond nameće izuzetno stroge uslove sa dalekosežnim posledicama za bilo koju zemlju koja sebi dozvoli da bude uhvaćena u njegove kandže. Posebno će biti zabrana investiranja novca-kredita dobijenog od MMF-a. Uslov MMF-a je da taj novac bude “u funkciji održavanja deviznih rezervi i poboljšanja likvidnosti zemlje”.U realnosti to znači da će krediti od MMF-a u najvećoj meri biti potrošeni za “rupe” u budžetu, u prevodu kupovinu političkog opstanka vladajuće elite, zatim za bogaćenje stranog špekulativnog kapitala deponovanog bez ikakvog rizika kroz blagajničke zapise u Narodnoj banci Srbije po kamatnoj stopi od oko 20 odsto godišnje a istovremeno taj kapital nema nikakvu operativnu funkciju. Uz to, strane banke će svoje dinarske kamate od kredita gradjanima i privredi Srbije preko tog novca pretvarati u evre a uvoznici će svoje dinarske zarade na isti način inkasirati u evrima preko Narodne banke Srbije. Istovremeno, uzimanje kredita je priznanje da dobar deo deviznih rezervi Srbije praktično ne postoji. Gde je bio taj novac i kako je nestao? To je najveća tajna u Srbiji. Novac je držan u nekim američkim bankama i u talasu krize taj novac je nestao. A sada, Srbija ima obaveze prema stranim bankama koje su služeći se mogućnostima špekulacija koje im je obezbedila Narodna banka Srbije ostvarile ogromne profite koje sada treba da naplate. Ta zarada je otprilike oko 4 milijarde evra. Tu je i objašnjenje Narodne Banke Srbije da će nonimalne devizne rezerve, dakle one na papiru, opasti za jednu milijardu evra uprkos tri milijarde kredita MMF-a. Tri plus jedan je četiri, to je to. U tome su i dugovi uvoznika Srbije prema tim istim stranim bankama. Uvoznici su robu uvezli prodali i novac potrošili ili uzeli sebi a sada gradjani Srbije moraju da plaćaju te njihove obaveze. Prvo su ih “odrali” kroz visoke cene i nerealan kurs dinara prema evru a sada im nameću kredit sa kojim će gradjani ponovo da plate ono što su već platili. Neverovatno.

Dakle, ništa neće biti uloženo u investicije pa da se od toga novca stvori novi kapital koji će biti u stanju da vraća kredite.To je još jedna pljačka Srbije a dugovi ostaju njenim gradjanima.Srbija je već dužna oko 30 milijardi dolara a tekući platni bilans sa inostranstvom je oko 6 milijardi evra, znači i to je dug. U isto vreme, gradjani Srbije na privatnim štednim ulozima, mahom kod stranih banaka u Srbiji imaju negde oko 5 milijardi evra štednje. Da je taj novac u domaćim bankama onda bi on kao dugoročni kapital po svojoj definiciji bio izuzetno bogata osnova kreditiranje razvoja Srbije i njene privrede. Ovako, taj novac koriste strane banke za svoje profite i što je još i najgore oni tim novcem kreditiraju pod visokim kamatama te iste gradjane koji svoj novac štede kod njih.

Neverovatno je sa kojom lakoćom aktuelne vlasti u Srbiji ulaze u takve kredite i u dugoročno urušavanje Srbije i njenih gradjana. Da li će ikada bilo ko za sve to odgovarati? Istovremeno, u javnosti gotovo da i nema rasprava niti bilo kakvog javno upozorenja da takva zaduživanja vode u propast. I niko ne postavlja pitanje ko je vlastima dao pravo da uništavaju zemlju sa 7,5 miliona stanovnika. Zvuči apsurdno ali je tako. Zašto je tako? Zato što je to zadatak aktuelne političke elite koja je od 2001. godine “vlasnik Srbije”. To je njihova misija, u literaturi poznata kao misija “ekonomskih ubica”. Osnovni instrumenti “ekonomskih ubica” su Svetska banka i MMF preko kojih “elita ekonomskih ubica” uzima ogromne kredite, uništava sopstvenu zemlje i politički je prepušta vlasti Svetske banke i MMF-a.

NEOLIBERALNA PLJAČKA ISTOČNE EVROPE I BALKANA

Dok se svetska javnost fokusira na Grčku, Portugal ,Španiju i Irsku kao na najproblematičniju oblast evrozone, dotle mnogo ozbiljnija, razornija, čak doslovce smrtonosna kriza koja je zadesila zemlje Istočne Evrope i Balkana nekako uspeva da ostane daleko izvan očiju javnosti. Nema sumnje da je to zbog toga što je njihovo iskustvo optužnica na račun destruktivnog užasa neoliberalizma i politike koju Evropa vodi prema ovim zemljama: umesto obećane politike usmeravanja ka razvoju u skladu sa zapadnoevropskim smernicama, Evropa ih tretira kao oblasti koje treba kolonizovati i pretvoriti u izvozna tržišta i tržišta koje će eksploatisati zapadne banke, oduzeti im sav ekonomski višak i lišiti ih svega što bi njihovu ekonomiju moglo da stabilizuje.

U svrhu primene ovog okrutnog eksperimenta ideja je bila da se zapadnim bankama, finansijerima i tobožnjim “slobodnotržišnim“ ekonomistima (takozvanim zato što su poklanjali društvenu imovinu i oslobađali je od oporezivanja) daju slobodne ruke u najvećem delu Istočne Evrope i Balkana da bi oni dizajnirali čitave ekonomije. Kako se ispostavilo, međutim, svi njihovi koncepti su bili istovetni. Imena reformatora su bila različita, ali većina njih je bila vezana za ili finansirana od Vašingtona, Svetske banke, MMF-a ili Evropske unije. A s obzirom na to da su ovi sponzorisani od strane zapadnih finansijskih institucija, ne treba biti nimalo iznenađen što su oni osmislili koncept koji odgovara njihovim finansijskim interesima. A takav nekakav plan ne bi usvojila nijedna vlada na zapadu. Javna preduzeća su razdeljena pojedincima od poverenja koji su ih brzopotezno preprodali zapadnim investitorima i lokalnim oligarsima koji su svoj novac držali na sigurnom, na nekom bezbednom off shore računu u nekom od zapadnih poreskih rajeva. Povrh svega, kreirani su lokalni poreski sistemi koji su omogućili da dva tradicionalno najveća klijenta banaka na zapadu nekretnine i monopoli nad prirodnom infrastrukturom budu takoreći neoporezovani. Na ovaj način njihovo iznajmljivanje i monopolska cena su na raspolaganju zapadnim bankama koje ih naplaćuju kroz kamatu, umesto da budu domaća poreska baza od koje bi se rekonstruisale ove privrede.

Umesto da pomogne ovim državama da stvore svoje domaće banke, zapadna Evropa je ohrabrila svoje banke da u ovim privredama oforme kreditne linije i kreditnu potražnju sa kamatama u evrima i drugim konvertibilnim valutama, i to zbog zaštite samih banaka. Ovo predstavlja kršenje prvog aksioma finansija: nikad ne indeksirajte svoj dug u konvertibilnoj valuti ako je vaš prihod indeksiran u nekonvertibilnoj. Takozvane “reforme“ sadržane su u pokaznoj vežbi kako da se oporezivanje sa biznisa i nekretnina (inače najdragocenijih klijenata banaka) prebaci na radnu snagu, ne samo kao jedinstvena stopa poreza nego i jedinstvena stopa socijalnog poreza. Bez snage da oporezuju nekretnine i drugu imovinu ili čak da nametnu progresivno oporezivanje u višim poreskim razredima vlade su bile primorane da oporezuju radnu snagu i industriju. Ova fiskalna filozofija naglo je podigla cene kapitala i proizvoda , dok su industrija i poljoprivreda u neoliberalnim ekonomijama postale suviše skupe da bi bile konkurentne sa Zapadnom Evropom. U suštini, Istočno Evropske ekonomije su pretvorene u izvozne zone za industrije Zapadne Evrope i za bankarske usluge.

Zapadna Evropa se razvila, Tako što je štitila svoju industriju i radnu snagu, sa nametnutim pozamašnim porezima na zemlju i druge prihode. Istočno Evropske zemlje su ovaj prihod “oslobodile“ da bi ga prikupile zapadnoevropske banke. Sve ove ekonomije, bez ikakvog zaduženja 1991. godine, postepeno su opterećivane dugom, indeksiranim u konvertibilnoj valuti. Zapadne banke pak nisu navikle da kreditima unapređuju kapitalne investicije, ili javne investicije i životni standard. Najveći deo ovih kredita davan je uglavnom na osnovu već postojećih aktiva, nasleđenih iz doba socijalizma. Novogradnja nekretnina se istina zahuktala, ali njen najveći deo je sada potonuo pod teretom negativnog kapitala. Međutim, zapadne banke zahtevaju da Istočno Evropske zemlje, Balkana i zemlje Baltika sada plate tako što će iscediti još ekonomskog suficita putem još neoliberalnijih “reformi“ koje prete da primoraju još njihovih radnika da dobiju otkaz u kojima privreda zamire i u kojima vlada siromaštvo.

Skoro dve decenije je prošlo otkako je u Istočno Evropske zemlje uveden neoliberalni poredak, a rezultati su katastrofalni, toliko da čak predstavljaju zločin protiv čovečnosti. Nije došlo do ekonomskog rasta. Na imovinu iz ere socijalizma jednostavno je natovaren dug. To nije način na koji se Zapadna Evropa razvila nakon Drugog svetskog rata, a ni pre njega . Ove države su pratile klasičan put zaštite domaće industrije, investiranja u javnu infrastrukturu, progresivnog oporezivanja, javnog zdravstva i propisa o zaštiti na radnom mestu, pravne zabrane protiv insajderskih zloupotreba i pljački , sve same anateme neoliberalne ideologije slobodnog tržišta.

PROJEKAT ZAPADNI BALKAN

U poslednje vreme se u političkom rečniku, posebno u odnosu na međunarodni položaj i odnose država u jugoistočnoj Evropi i na prostoru Balkana upotrebljava termin zemlje zapadnog Balkana, čime se želi definisati, ne samo geografski položaj određenih balkanskih zemalja nego i određena njihova zajednička politička i međunarodno-politička karakteristika i pozicija u svetu i u Evropi posebno.

U novom svetskom poretku regionalizacija kao podela interesa biće jedna od osnova medjunarodnih odnosa. To znači da će u svakom regionu biti jedan ključni partner velikih sila preko kojeg će veliki da rade i koji će za one druge (podanike) biti glavni. Otvoreno je po ko zna koji put pitanje čiji je “Zapadni Balkan” kada je reč o Zapadu koji posle raspada Jugoslavije smatra da je to njegovo dvorište. Da li je u bivšoj Jugoslaviji, “Zapadnom Balkanu” jer tu je sada i Albanija, glavna Evropska unija ili je i dalje gazda Amerika? Sasvim je jasno da je Amerika autor projekta “Zapadni Balkan”. Dok se ge­o­po­li­tič­ka pre­kom­po­zi­ci­ja Cen­tral­ne i Is­toč­ne Evro­pe od­vi­ja­la po prin­ci­pu po­vrat­ka ovih na­ro­da u ka­to­lič­ko-pro­te­stant­sku Evro­pu, do­tle je mo­del pre­kom­po­zi­ci­je Bal­ka­na te­kao u sa­svim su­prot­nom kul­tur­no-ci­vi­li­za­cij­skom sme­ru, kroz po­dr­šku atlan­ti­stič­ke ge­o­stra­te­gi­je ma­njin­skom mu­sli­man­skom fak­to­ru i od­go­va­ra­ju­ćem kon­cep­tu "de­mo­krat­skog isla­ma” ko­ji oli­ča­va "se­ku­lar­na Tur­ska”. Uosta­lom, na­pad­no ko­ri­šće­nje ter­mi­na "Za­pad­ni Bal­kan” ja­sno od­sli­ka­va na­me­ru va­šing­ton­skih stra­te­ga da ovaj deo Evro­pe iz­op­šte sa sta­rog kon­ti­nen­ta tj evropskih integracija.

Pošto je propao pokušaj da Turska bude primljena u Evropsku Uniju i pored velikog pritiska Amerike kojoj je Turska najvažniji strateški partner u tom delu sveta, Amerika je dodelila Turskoj novu ulogu .Istovremeno Turska postaje sve jača regionalna i ekonomska sila koja ima veliki uticaj u Siriji, Libanu i podkavkaskim zemljama i od koje će u velikoj meri zavisiti i sudbina Izraela. Da bi kompenzovala Tursku i zadržala svoj uticaj nad njom, Amerika joj ustupa sferu uticaja na Balkanu. Već smo videli bezbrojne akcije turske vlade u tom smeru. Mirenje muslimanskih političara u Raškoj od strane turskog ambasadora, sklapanje strateškog partnerstvo Srbije i Turske itd. Ono što je zabrinjavajuće i veoma opasno je sugestija da se to “strateško partnerstvo” svodi na muslimane u Srbiji, premeštanje njihove lojalnosti sa Srbije, zemlje čiji su gradjani, na Tursku i praktično preuzimanje kontrole nad tim delom gradjana Srbije od strane Turske.Osnovno pitanje je, kako Srbija može da sklapa “strateško prijateljstvo” sa Turskom, zemljom koja svakoga dana javno na političkoj sceni radi protiv interesa Srbije i srpskog naroda, od Makedonije i Kosova, preko Raške (Sandžaka) do Bosne i Hercegovine.

Sve to odgovara Evropi jer ne želi Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Albaniju i Makedoniju u Evropskoj zajednici pa to rešava i njihov problem. Zaključak je da sve te pobrojane zemlje nikada neće postati deo Evropske Unije. Zato se i koristi termin Zapadni Balkan a ne jugoistočna Evropa. Toliko o “evropskoj“ budućnosti Srbije.

LOŠE VESTI KAO POLITIČKI INSTRUMENT

Svakodnevni život većine ljudi se pretvorio u beskrajno iščekivanje novih loših vesti. Iščekivanje i strahovanje. Dobre vesti, na žalost, nikako da stignu. Ali, loše vesti mogu da budu i veoma jak politički instrument.

Ako se obrati pažnja na plasman loših vesti u medijima u Srbiji onda postaje jasno da je reč o političkoj manipulaciji a ne o stvarno lošim vestima. Pravi se selekcija sa favorizovanjem jedne vrste vesti i prikrivanjem onih koje su stvarno loše vesti. U Srbiji su tako selektovane loše vesti postale deo političke strategije koja bi mogla imati dalekosežne posledice. U poslednje vreme se u medijima posebno insistira na ubistvima, raznim zverstvima i užasavajućim ponašanjima nekih gradjana Srbije. Čak su te vesti u dnevniku državne televizije na udarnim mestima. Sigurno je da su dugogodišnja kriza i život pod stresom doveli da većeg broja zločina i devijantnog ponašanja ali generalno gledano ne postoji ni jedan dovoljan razlog da se najednom mediji u Srbiji toliko bave tom vrstom loših vesti. U Velikoj Britaniji, na primer, postiji zakon koji zabranjuje favorizovanje takvih vesti kako mediji ne bi inspirisali razno-razne manijake da i oni krenu tim putem. U svakom društvu oduvek ima i ubistava i razno-raznih gluposti. To je, na jedan ili drugi način, deo ljudske prirode. Naravno, veoma neprijatan deo ali i to je život. Zašto su onda mediji u Srbiji najednom počeli da se sa tolikom energijom bave tom tamnom stranom ljudskog života i tom vrstom loših vesti?

To je neka vrsta nove instrukcije i više faze ispiranja mozga čiji je krajni cilj samoponiženje. Sa agresivnim plasiranjem te vrste loših vesti koje su, u osnovi, oduvek deo života se želi postići stanje u kojem se većina gradjana Srbije samoj sebi gadi i svoj nacionalno-državni identitet počinje da oseća kao nešto nepotrebno i ponižavajuće. Sa takvim stanjem duha i „samosvesti“ se može veoma lako manipulisati sa sudbinom Srbije. Može da se radi šta god se želi. To je cilj jer sve dosadašnje akcije samopinižavanja nisu dovele do potpuno sloma gradjana Srbije. Ta tehnologija je veoma dobro poznata i odavno je u udžbenicima obaveštajnih službi, medija i nevladinih organizacija.Istovremeno, političkim vlastima je korisna jer se jednom vrstom loših vesti prikrivaju stvarni problemi društva i stvarne loše vesti. Najvažnije je probuditi jeftine emocije. Tako, na primer, skoro da i nema objašnjenja zašto se desilo neko ubistvo i kako se zbilo. To nije cilj teme, nije važno pa tako se ne znaju ni imena onih koji su to izvršili, nema imena čak i ubijenih. Šema je po sistemu „Marko V.“ ili „Marija S.“. Emocije i nezadovoljstvo javnosti se na taj način veoma efikasno koriste u prikrivanju stvarnih problema društva u Srbiji, od nezaposlenosti, obespravljenosti onih koji rade i na kraju od beznadja u kojem ljudi žive.

Realnost se, medjutim, ne može promeniti medijskim manipulacijama i politikom loših vesti nego se ona na kraju neizbežno vraća u život ljudi i to svaki put u sve lošijem izdanju.

Siniša Ljepojević