NEOLIBERALNA PLJAČKA ISTOČNE EVROPE I BALKANA

Dok se svetska javnost fokusira na Grčku, Portugal ,Španiju i Irsku kao na najproblematičniju oblast evrozone, dotle mnogo ozbiljnija, razornija, čak doslovce smrtonosna kriza koja je zadesila zemlje Istočne Evrope i Balkana nekako uspeva da ostane daleko izvan očiju javnosti. Nema sumnje da je to zbog toga što je njihovo iskustvo optužnica na račun destruktivnog užasa neoliberalizma i politike koju Evropa vodi prema ovim zemljama: umesto obećane politike usmeravanja ka razvoju u skladu sa zapadnoevropskim smernicama, Evropa ih tretira kao oblasti koje treba kolonizovati i pretvoriti u izvozna tržišta i tržišta koje će eksploatisati zapadne banke, oduzeti im sav ekonomski višak i lišiti ih svega što bi njihovu ekonomiju moglo da stabilizuje.

U svrhu primene ovog okrutnog eksperimenta ideja je bila da se zapadnim bankama, finansijerima i tobožnjim “slobodnotržišnim“ ekonomistima (takozvanim zato što su poklanjali društvenu imovinu i oslobađali je od oporezivanja) daju slobodne ruke u najvećem delu Istočne Evrope i Balkana da bi oni dizajnirali čitave ekonomije. Kako se ispostavilo, međutim, svi njihovi koncepti su bili istovetni. Imena reformatora su bila različita, ali većina njih je bila vezana za ili finansirana od Vašingtona, Svetske banke, MMF-a ili Evropske unije. A s obzirom na to da su ovi sponzorisani od strane zapadnih finansijskih institucija, ne treba biti nimalo iznenađen što su oni osmislili koncept koji odgovara njihovim finansijskim interesima. A takav nekakav plan ne bi usvojila nijedna vlada na zapadu. Javna preduzeća su razdeljena pojedincima od poverenja koji su ih brzopotezno preprodali zapadnim investitorima i lokalnim oligarsima koji su svoj novac držali na sigurnom, na nekom bezbednom off shore računu u nekom od zapadnih poreskih rajeva. Povrh svega, kreirani su lokalni poreski sistemi koji su omogućili da dva tradicionalno najveća klijenta banaka na zapadu nekretnine i monopoli nad prirodnom infrastrukturom budu takoreći neoporezovani. Na ovaj način njihovo iznajmljivanje i monopolska cena su na raspolaganju zapadnim bankama koje ih naplaćuju kroz kamatu, umesto da budu domaća poreska baza od koje bi se rekonstruisale ove privrede.

Umesto da pomogne ovim državama da stvore svoje domaće banke, zapadna Evropa je ohrabrila svoje banke da u ovim privredama oforme kreditne linije i kreditnu potražnju sa kamatama u evrima i drugim konvertibilnim valutama, i to zbog zaštite samih banaka. Ovo predstavlja kršenje prvog aksioma finansija: nikad ne indeksirajte svoj dug u konvertibilnoj valuti ako je vaš prihod indeksiran u nekonvertibilnoj. Takozvane “reforme“ sadržane su u pokaznoj vežbi kako da se oporezivanje sa biznisa i nekretnina (inače najdragocenijih klijenata banaka) prebaci na radnu snagu, ne samo kao jedinstvena stopa poreza nego i jedinstvena stopa socijalnog poreza. Bez snage da oporezuju nekretnine i drugu imovinu ili čak da nametnu progresivno oporezivanje u višim poreskim razredima vlade su bile primorane da oporezuju radnu snagu i industriju. Ova fiskalna filozofija naglo je podigla cene kapitala i proizvoda , dok su industrija i poljoprivreda u neoliberalnim ekonomijama postale suviše skupe da bi bile konkurentne sa Zapadnom Evropom. U suštini, Istočno Evropske ekonomije su pretvorene u izvozne zone za industrije Zapadne Evrope i za bankarske usluge.

Zapadna Evropa se razvila, Tako što je štitila svoju industriju i radnu snagu, sa nametnutim pozamašnim porezima na zemlju i druge prihode. Istočno Evropske zemlje su ovaj prihod “oslobodile“ da bi ga prikupile zapadnoevropske banke. Sve ove ekonomije, bez ikakvog zaduženja 1991. godine, postepeno su opterećivane dugom, indeksiranim u konvertibilnoj valuti. Zapadne banke pak nisu navikle da kreditima unapređuju kapitalne investicije, ili javne investicije i životni standard. Najveći deo ovih kredita davan je uglavnom na osnovu već postojećih aktiva, nasleđenih iz doba socijalizma. Novogradnja nekretnina se istina zahuktala, ali njen najveći deo je sada potonuo pod teretom negativnog kapitala. Međutim, zapadne banke zahtevaju da Istočno Evropske zemlje, Balkana i zemlje Baltika sada plate tako što će iscediti još ekonomskog suficita putem još neoliberalnijih “reformi“ koje prete da primoraju još njihovih radnika da dobiju otkaz u kojima privreda zamire i u kojima vlada siromaštvo.

Skoro dve decenije je prošlo otkako je u Istočno Evropske zemlje uveden neoliberalni poredak, a rezultati su katastrofalni, toliko da čak predstavljaju zločin protiv čovečnosti. Nije došlo do ekonomskog rasta. Na imovinu iz ere socijalizma jednostavno je natovaren dug. To nije način na koji se Zapadna Evropa razvila nakon Drugog svetskog rata, a ni pre njega . Ove države su pratile klasičan put zaštite domaće industrije, investiranja u javnu infrastrukturu, progresivnog oporezivanja, javnog zdravstva i propisa o zaštiti na radnom mestu, pravne zabrane protiv insajderskih zloupotreba i pljački , sve same anateme neoliberalne ideologije slobodnog tržišta.