Nedavni NATO-samit u Lisabonu je propagandna mašinerija Alijanse proglasila za “istorijski”, a on je samo još jednom potvrdio da je NATO isključivo instrument američke politike i američkih, pre svega, poslovnih interesa. I ništa više. NATO je to, doduše, oduvek i bio, samo se sada u novim okolnostima u svetu ta njegova funkcija pojavljuje u veoma ogoljenoj formi.Lisabonski samit je istovremeno podsetio savremeni svet o stanju u delu sveta okupljenog u NATO-savezu, a ne samo Amerike. NATO se samoproglasio za jedinog zaštitnika demokratije, šta god to značilo, a sama Alijansa je istovremeno simbol anti-demokratskog ponašanja. Na primer, u Lisabonu uopšte nije bilo ikakve diskusije među članicama Alijanse. Na sto su “bačeni” papiri sačinjeni u Vašingtonu čiji su autori ljudi koje niko nikada nije birao na izborima i koji nemaju nikakvu odgovornost prema milionima ljudi čiju sudbinu treba da odrede njihovi “radovi”. Ni jedna zemlja, od Nemačke do Bugarske i Latvije, nije imala svoje viđenje, jednostavno, nema razgovora. To je NATO-demokratija. Zašto? Verovatno zato što najveće zemlje NATO-saveza, izvan Amerike, procenjuju da sve to i nema nikakvog smisla. Amerika ne uvažava argumente i zašto onda trošiti reči, jer svaka zemlja će, ionako, uraditi kako njeni unutrašnji interesi nalažu. Kao u slučaju ratova u Avganistanu i Iraku. Ni Amerika nije mnogo zainteresovana za mišljenja članica NATO-a, jer za nju je Alijansa samo ogoljena forma za pokriće američke politike i američkih interesa. Uz to, verovatno bi svaka diskusija, već u Lisabonu, i definitivno uništila NATO. Jer, stvarni odnosi između Amerike i ključnih evropskih saveznika su toliko zategnuti i komplikovani (u toku je i intenzivan valutni rat između Amerike i Evropske unije) da bi svaka reč dovela do raspada. U tom svetlu, svi dokumenti koje su usvojile članice NATO-a, i to bez diskusije, nisu “stvarni NATO dokumenti”, iza njih stoji samo jedna zemlja i njeno viđenje stvarnosti koja u realnom savremenom svetu ne postoji. Samit je tako potvrdio da ta, još uvek moćna, političko-vojna organizacija, jedina takva preostala u svetu, pati od iluzija, i to opasnih iluzija: svoje viđenje sveta temelji na nečemu što već odavno ne postoji, takva realnost koju vidi NATO je odavno nestala. To je ono što predstavlja najveću pretnju savremenom svetu: NATO je postao pretnja ne samo onima koji su izvan njega nego i njegovim članicama.
U osnovi, NATO je jedan ogroman biznis, “fabrika para” za velike privatne američke i evropske korporacije, a političke iluzije tom poslu daju samo pakovanje u kojem se NATO prodaje javnosti, pre svega u zemljama Alijanse, a zatim državama klijentima, pa potom širom sveta. Nema tu nikakve velike “priče”. U svetu se danas na vojnu opremu i oružanu silu dnevno troši 4 milijarde dolara, ne računajući najvećeg kupca oružja – Kinu. U prošloj godini je u svetu na oružane snage i opremu potrošeno rekordnih jedan trilion i 563 milijarde dolara (1.563 milijarde). Pre deset godina svet je na te potrebe trošio 1.050 milijardi dolara, pa je tako decenijski rast vojnih izdataka dostigao 50 procenata. Prošlogodišnji vojni izdaci su čak prerasli i vreme Hladnog rata kada je celi svet, uključujući i Kinu, imao godišnji vojni budžet od 1.550 milijardi dolara.
Od tog masovnog svetskog vojnog budžeta i troškova u prošloj godini je 70 odsto pripadalo zemljama NATO-a. Tačnije, polovinu svetskog vojnog budžeta troši Amerika, a 20 odsto evropske članice NATO-a.
Treba podsetiti da je posle kraja Hladnog rata svetski vojni budžet naglo opao, i krajem prošlog i početkom ovoga veka iznosio je “samo” 1.073 milijarde dolara. Najveći pad je zabeležen u zemljama istočne i centralne Evrope, bivšim komunističkim državama, 80 odsto. I onda na scenu stupaju NATO i Amerika. Od bombardovanja Srbije 1999. godine kreće nagli rast vojnih budžeta, a prelomni događaj je bio 11. septembra 2001. godine kada se desio, još uvek nerasvetljeni, napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku, kada je krenula nova “sezona” ratova. Zanimljivo je da je u Americi i Evropi taj proces ponovnog rasta pratila i masovna privatizacija vojne industrije, koja je tako sada uglavnom u privatnom vlasništvu. To je u vojne poslove donelo i pravila iz privatnog biznisa, drugim rečima, o ratu i miru odlučuju privatne korporacije, a države i vlade su tu samo da javnosti daju objašnjenja i izgovore. I tu je osnovna uloga NATO-saveza. NATO je tako pronašao svoju (privatizovanu) ulogu izgubljenu još u ruševinama Berlinskog zida i u praznim bocama votke Borisa Jeljcina.
Celokupna svetska vojna industrija, prema podacima iz 2008. godine, proizvede oružja i opreme u vrednosti od 385 milijardi dolara. Razlika između te novostvorene vrednosti i ukupnih vojnih troškova sugeriše do koje mere su visoki profiti vojne industrije. Najveće učešće u toj proizvodnji, 73 odsto, imaju američke kompanije. Ali, samo nešto više od četvrtine od te ukupne svetske proizvodnje se proda na tržištu, proda se drugim zemljama. Prevedeno sa jezika brojeva, to znači da najveće pare NATO uzima od sopstvenih građana. NATO, pre svega, pljačka sopstvene građane, a da bi se to prikrilo razrađen je mehanizam neprestane proizvodnje neprijatelja i raznoraznih pretnji, od terorizma do svinjskog gripa i provale oblaka. Problem je, međutim, što nikada nije dovoljno, pa asortiman mora da se širi.
Na toj osnovi bi trebalo gledati i sva dokumenta usvojena na samitu u Lisabonu. Pre svega, takozvani Strateški koncept NATO-a za narednih deset godina. Taj koncept u osnovi nije ništa novo, on se oslanja na onaj što je na brzinu uobličen 1999. godine, tokom bombardovanja Srbije. Doduše, na novom konceptu je radila posebna radna grupa na čelu sa Madlen Olbrajt, koja valjda najbolje zna šta se zbivalo te 1999. godine. To čak i nije toliko važno. Važnija je činjenica da su u toj radnoj grupi bili i neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom ili političkom strategijom, kao na primer vodeće ličnosti najveće osiguravajuće kompanije, britanskog Lojda i naftnog giganta Šel. Šta će oni tu? Pa, valjda je jasno “ko vodu nosi, a ko meša malter”. Prema tom konceptu NATO je postao globalna “kompanija”. Nema mesta na svetu, nema bilo koje ljudske delatnosti a da nije od interesa NATO-zemalja. Novo u tom konceptu je Severni pol, o kojem će NATO ubuduće voditi posebnu brigu jer tamo ima nafte i gasa. Preslikana lista američkih političkih i poslovnih interesa. Javnosti je ponuđeno nekoliko tačaka, a mnoge su ostale izvan novinskih naslova iako su daleko važnije. Prvo je poručeno da će se NATO-snage, na čelu sa Amerikancima, početi povlačiti iz Avganistana i da do 2014. godine neće više biti takozvanih borbenih jedinica u toj zemlji. Onda je rečeno da je postignut dogovor da se u svim zemljama NATO-a instalira protiv-raketni sistem koji će braniti NATO od “neprijatelja”. Saopšteno je i da je uspostavljen novi oblik saradnje sa Rusijom i da će čak Rusija uzeti učešća u tom protiv-raketnom sistemu. Na neki način, kao uzgred je spomenuto da će NATO voditi brigu o energetskoj bezbednosti, o klimatskim promenama, vremenskim nepogodama, boriće se protiv terorizma i posebno protiv novog oblika zla: takozvanog internet kriminala. Praktično o svemu što čini ljudski život i to u celom svetu.
Sve je to, međutim, jedna velika iluzija ili, tačnije, obmana. Novi protiv-raketni sistem, ustvari, još i ne postoji. Obećano je samo da će se za početak postojeće raketne baze u NATO-zemljama povezati jedinstvenim komunikacionim sistemom. Kada će to biti, niko ne zna, jer to mnogo košta, a troškove plaćaju same članice Alijanse. Tehnologija je, naravno, američka. A novi protiv-raketni sistem, ako ikada bude dograđen kao tehnologija, koštaće nekoliko stotina milijardi dolara, a te pare niko nema i ne zna se kada će ih i imati. Obmana je i da će Rusija biti deo tog sistema. Ruski predsednik Medvedev je u Lisabonu rekao da Rusi treba da razmisle i da analiziraju, pa će tek onda odlučiti. U svetlu daljih planova NATO-a, da nastave “okruživanje” Rusije sa ofanzivnim ugovorima o vojnoj saradnji sa zemljama regiona, malo je verovatno da će saradnja sa Rusijom napredovati. Obmana je i povlačenje iz Avganistana. Tačno je da je upotrebljena reč povlačenje i to borbenih jedinica, ali je rečeno da sve zavisi od situacije na terenu i da će NATO-trupe u svakom slučaju još dugo ostati u toj zemlji. Najavljene su i nove manipulacije sa upotrebom reči povlačenje, zavisno od političkih prilika u Americi i šansi predsednika Baraka Obame na narednim izborima. Iako su praktično izgubili rat u Avganistanu, NATO i Amerika Avganistan vrlo vešto koriste za druge ciljeve, a pod izgovorom borbe protiv terorizma. Pre svega, za sklapanje pojedinačnih ugovora o saradnji sa mnogim zemljama koje okružuju Rusiju i Kinu, ali i u Africi. Alijansa i Amerika takve ugovore još nemaju sa samo pet zemalja afričkog kontinenta. Ti ugovori, pored prava na vojno uplitanje, podrazumevaju i “standarde”, što znači kupovinu američke i NATO-vojne opreme.
Mnogo su zanimljiviji delovi “novog” Koncepta koji se odnose na klimatske promene, prirodne nepogode i posebno internet kriminal. NATO-zemlje su, na primer, dale potpuno pravo američkom Pentagonu da vodi borbu protiv internet kriminala, koji se zove i sajber terorizam. To je Pentagon i do sada radio, ali je sada dobio i formalno pokriće. I izgleda da NATO i Amerika ne čase časa.
Samo nekoliko dana posle samita u Lisabonu, pojavila se afera sa internet portalom Vikiliks koji je objavio tajnu prepisku američkih diplomata. Američka administracija je naredila istragu koju, zanimljivo, vodi Pentagon, a državni sekretar Hilari Klinton je to objavljivanje tajne prepiske ocenila kao “napad na Ameriku i celi svet”. Nije jasno zašto je “napad na Ameriku” istovremeno napad na “celi svet”, ali je očigledno da će to biti iskorišćeno za uvođenje nove kontrole nad internet komunikacijom i diktata Amerike. To je ono o čemu se složio NATO. Niko, međutim, ne pita: kako je uopšte moguće da Vikiliks dolazi do tajne arhive, i to ne sada nego i ranije, i koji je smisao tog “uspeha”? Uočljivo je da je otkriće tajni selektivno, neko je, dakle, napravio selekciju a u svrhu dnevno-političkih planova Amerike i NATO-a. Sumnjiva je i autentičnost mnogoga otkrivenog. Niko se, takođe, ne pita: kako je moguće da jedan internet portal iz Australije ima “toliku slobodu”? Australija je članica takozvanog “Ešalona”, bezbednosno-političkog bloka koji okuplja narode koji govore engleski (English speaking people). Pored Australije tu su: Novi Zeland, Kanada, Velika Britanija i Amerika. Infrastruktura tog bloka, pored obaveštajnog jedinstva, podrazumeva i jedinstvenu kontrolu komunikacija, uključujući i internet. Ta kontrola je poverena Americi kao tehnološki najrazvijenijoj zemlji. Prevedeno na običan jezik, da li bilo ko veruje da neki internet sajt u Australiji može uopšte da funkcioniše bez odobrenja Ešalona, a kamoli da otkriva tajne celom svetu? Mora se, međutim, priznati da je ovo sa Vikiliksom u velikoj meri sofisticirana propaganda i vrlo vešta politička manipulacija.
Ali, i to su iluzije, kao i prisluškivanje. Internet komunikacija je postala toliko široka, toliko velika da je praktično nemoguće uspostaviti punu kontrolu. Uz to, najveći kompjuter na svetu nije više u Americi, nego od nedavno u Kini. Jasno je to i onima u Vašingtonu, ali kontrola uspostavlja i nova tehnološka pravila, pa će internet kompanije morati da kupuju novu opremu i da poskupljuju svoje usluge, a tu je i dodatno osiguranje. Sve novi poslovi.
Problem je što iluzije mogu dugo da traju, a cena tog trajanja je izuzetno velika. Tu cenu svojim životima plaćaju hiljade ljudi širom sveta, svakoga dana. To je ovovremeni, lisabonski NATO. I to je svima jasno. Neke članice Alijanse, kao Nemačka i Francuska, već uveliko razgovaraju sa Rusijom o nekom novom sistemu bezbednosti i stabilnosti. Možda i zato u Lisabonu nije bilo diskusija. Ta realnost ovovremenog NATO-a nameće i ozbiljne dileme onim malobrojnim zemljama koje bi htele da budu njegovi članovi. Među tim zemljama je i Srbija, čiji deo vodeće političke elite spada u natofile. To je izuzetno važna dugoročna strateška procena koja ne sme da se temelji na novinskoj propagandi ili kafanskom vicu, kako to u nedavnom novinskom intervjuu sugeriše ministar odbrane Dragan Šutanovac. Članstvo u NATO-u je izuzetno skupa i rizična avantura koja podrazumeva sluganstvo i beskonačnu pljačku sopstvenog naroda. I što je najgore, bez vidljivog smisla, jer svet se temeljno promenio.
