Nebojša Katić: Dve godine krize ili početak kraja - Investicije

Poslednjih deset godina Srbija se zaduživala, uzimala inostranu pomoć, rasprodavala imovinu, i na toj osnovi besomučno trošila. Od sada će, tako se obećava, sve biti drugačije i država priprema novi model razvoja koji će početi da se primenjuje već od sledeće godine.

U novom modelu akcenat je stavljen na investicije , pogotovo na direktne inostrane investicije. Čini se da upravo na tome vlada bazira svoju strategiju razvoja – uostalom, tako je činjeno i do sada i to neuspešno. U Srbiji se ne pravi razlika između lepih želja i strategije, i vlada nema nikakvu ideja kako da svoje želje i mogućnosti dovede u sklad, niti kako da sredstva za investicije prikupi.

Investicije se mogu finansirati domaćom štednjom, gde je štednja samo drugo ime za smanjivanje potrošnje – građana, države i privrede. Drugi izvor finansiranja je inostrana štednja koja u zemlju ulazi u obliku direktnih ulaganja ili finansijskih plasmana (krediti, berzanske ulaganja, kupovine hartija od vrednosti države i sl.). Onaj deo kapitala koji ulazi u obliku kredita, mora se vratiti iz buduće štednje, dakle na račun buduće potrošnje, pa nije svejedno da li se investira, ili arči. Kada na primer, Srbija uzima kredite da bi održavala kurs dinara, ona te novce arči.

Iskustva pokazuju da je oslanjanje na inostrane investicije rizično i neizvesno. Niko ne može garantovati da će investicije u zemlju doći u željenom obimu ili u strukturi koja je potrebna. U Srbiji je u 2008. godini na primer, bilo preko 4 milijarde dolara inostranog špekulativnog kapitala koji je bio plasiran u hartije od vrednosti Narodne banke Srbije. Ovaj investicioni kapital nije imao nikakvu korisnu svrhu, a naneo je ogromne štete podstičući inflaciju i jačanje dinara, a potom i njegov kolaps, kada je počeo da beži iz Srbije.

Ozbiljne analize pokazuju da se brže razvijaju one države koje se više oslanjaju na domaću štednju, bez obzira na ograničenost takvih resursa. Primer Srbije, kao i gotovo svih tranzicionih država dramatično ilustruje šta se dešava kada se ta fundamentalna iskustva ne poštuju. Sve ove države su se fantastično zadužile, a da nijedna od njih nije uspela da se približi performansama štedljivih ekonomija Dalekog Istoka. Još gore, privredni rast ovih država je isti ili slabiji nego u socijalizmu, kada su se razvijale pre svega sopstvenim sredstvima.

U strategiji države koja hronično troši više nego što zarađuje, a Srbija je upravo takva, mora se analizirati potrošnja, utvrditi gde novac „curi“, a zatim se potrošnja mora dovesti u sklad sa mogućnostima društva. To se pre svega odnosi na trošenje države i građana.

Kada je budžetsko trošenje u pitanju, MMF igra ulogu staratelja i primorava vladu na racionalno ponašanje. Srbija je prezadužena država i sada mora vraćati dugove na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovanje itd.. Iako je MMF svojim neoliberalnim receptima puno pomogao da se Srbija nađe u stanju u kome je danas, u ovom trenutku, samo je on prepreka još neodgovornijem ponašanju države.

Kada su građani u pitanju, takvog kontrolora nema. Po vladajućoj neoliberalnoj doktrini ne treba ni da ga bude, jer su građani racionalni i znaju šta rade. Ova teza je pogrešna, kao što je pogrešna i doktrina na kojoj ova teza počiva. Potrošnju građana bez pokrića, njihov put u sunovrat neko mora zaustaviti, a taj neko može biti samo država.

Prva mera bi morala biti ukidanje mogućnosti uzimanja gotovinskih kredita, kao i zaduživanje preko kreditnih kartica, ili preko minusnih tekućih računa. Od svih finansijskih zala, od svih pukotina na srpskom ekonomskom brodu, ova je najopasnija upravo zato što se ignoriše.

Građani sebi vezuju omču oko vrata, bankama plaćaju sumanute kamate, a uvoznicima i monopolistima omogućavaju da stalno podižu cene i ubiru visoke profite. Zadužujući se, plaćajući najveće kamate u Evropi, oni podižu tražnju za kreditima kao i opšti nivo kamatnih stopa. Ovim novcem građani stimulišu tuđe ekonomije, destabilizuju domaći finansijski sistem, privredi uskraćuju novac za investicije, a sebi i svojoj deci radna mesta.

Štednja građana u bankama je u ovom trenutku na nivou od oko 6.5 milijardi evra. Najveći deo tog novca je replasiran kroz kredite stanovništvu. Ukidanjem nenamenskog kreditiranja građana, ta sredstva bi se oslobodila za kreditiranje privrede, ili za ulaganja u infrastrukturu. Potrebe za inofinansiranjem bi bile manje, a država bi se oslonila na sredstva koja su već u Srbiji. Podjednako važno, struktura potrošnje građana bi postala primerena nivou na kome se društvo danas nalazi.

Svoje infrastrukturne projekte država može bar delom finansirati iz štednje građana, ili novcem emigranata. Država ili javna preduzeća mogu emitovati obveznice za finansiranje puteva ili elektrana, na primer. Za servisiranje obaveza po osnovu izdatih obveznica postoje realni izvori (naplata struje, putarine i sl.), i država može stvoriti pravni okvir da se ovaj način finansiranja investicija realizuje.

Svako ko veruje da je ulaganje u državne obveznice manje sigurno od novca u banci, živi u velikoj zabludi. I najgora država je sigurnija od najbolje banke koja na njenoj teritoriji posluje. Konačno, Srbija ovakva kakva je, danas isplaćuje staru štednju banaka koje više ne postoje, a na sebe je preuzela da garantuje i štednju „novih“ banaka.

Ako bi kapitalne projekte finansirala iz domaćih izvora, država bi poslove mogla davati i domaćim kompanijama i u tom procesu ih jačati. Kako danas stvari stoje, sve poslove dobijaju stranci, dok domaće firme propadaju, ili su sve nemoćnije.

Naravno, ova vrsta zahvata traži mnogo više ozbiljnosti, znanja, profesionalizma i rada. Domaći izvori kapitala nisu visoki, ali su u zemlji i na dohvat ruke. Ključno je da srpska elita i građani razumeju da se država ne može razvijati besomučnim trošenjem. Taj model je testiran poslednjih deset godina, i Srbija je tu gde jeste. Račun katastrofalne ekonomske politike je stigao i plaćaće ga svi, ne samo penzioneri ili državni službenici.