LIČI I NA IZDAJU I NA KAPITULACIJU I NA FARSU

Sve ovo što se događalo i događa oko takozvane Kosovske rezolucije u Generapnoj skupštini Ujedinjenih nacija zaista liči i na izdaju i na kapitulaciju ali i na farsu.

Jedino što nije je iznenađenje. Takav ishod zaista uopšte nije iznenađenje. To je samo kontinuitet politike sadašnjih vlasti Srbije prema Kosovu. Svoj dolazak na vlast, doduše glasovima građana Srbije (to ne smemo zaboraviti) sadašnja ekipa u Beogradu ipak duguje obećanju da će sprovoditi takvu politiku prema Kosovu. A što je ta politika protiv interesa Srbije – za to izgleda nikoga nije ni briga.

Zašto liči na izdaju? Pre svega, to je izdaja države jedne uske klike na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem. U Srbiji nije bilo javne rasprave, nije bilo nikakve diskusije o tako važnom pitanju. Prema tome Srbija nije pitana i zato nije Srbija izdala nego grupa ljudi. Sve je uradio sam, iza zatvorenih vrata, predsednik Tadić. A onda se, kada je sve gotovo, sakrio iza Vlade Srbije koja je o tome “raspravljala” na telefonskoj sednici. Da li je moguće da Vlada Srbije o tako važnom, gotovo sudbinskom, pitanju raspravlja na telefonskoj sednici. Mnogi ministri verovatno i sa mobilnog telefona dok se voze kolima.

Zašto liči na kapitulaciju? Zato što zvanično Srbija ne prihvata jednostranu nezavisnost Kosova i što je takav stav i zvanično, u insitucijama, definisan. U tački “e” teksta rezolucije se kaže da Srbija “prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahtev Generalne skupštine”.

To u prevodu sa diplomatskog na stvarni jezik znači da Srbija prihvata, jer “primiti k znanju” u diplomatskom rečniku znači prihvatiti. I to je jasno što se već glasno poručuje iz zapadnih centara koji su stvarni autori te rezolucije. Uz to, u tom tekstu koji je prihvatio predsednik Tadić ima i jedna prevara, suštinska laž. Medjunarodni sud pravde nije raspravljao o nezavisnosti Kosova niti o pravu na odcepljenje nego o samoj Deklaraciji o nezavisnosti, kao papiru. A u tekstu rezolucije “Srbije” se kaže “da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom”. O tome Sud nije raspravljao. To je neverovatna laž, obmana na koju je pristao predsednik Tadić. To, dakle, liči na čin kapitulacije.

Zašto liči i na farsu? Farsične su sve okolnosti te rezolucije. Prvo, zašto je takav tekst uopšte bio potreban Srbiji. Drugo, o rezoluciji se uopšte nije glasalo nego je samo onako ćutke prihvaćena i to tako da niko nije nikoga ni pitao da li prihvata ili ne prihvata. I da je pitao ne bi bilo drugačije jer ako Srbija prihvata izdaju zašto bi neko drugi ima bilo šta protiv toga. Farsa je i to da je reč o rezoluciji Srbije. To je rezolucija nekoliko zapadnih zemalja i to onih koji su najveći neprijatelji Srbije. Da li je moguće da politička elita današnje Srbije najviše voli i verno sledi upravo najveće neprijatelje Srbije? Izgleda da je, na žalost, tačno. Možda su, ipak, najveća farsa objašnjenja predsednika Tadića i Beograda o tome da je takva rezolucija u funkciji članstva Srbije u Evropskoj uniji. To je uvreda za inteligenciju. Pa samo mesec dana pre rezolucije nemački kancelar Angela Merkel je jasno rekla da za članstvo u Evropskoj uniji šansu ima eventualno Hrvatska i niko više. Srbiji su zatvorena vrata. Potom je u Beograd poslan predsednik Evropske unije, tačne Evropskog saveta, kolektivnog rukovodstva, Van Rompej koji je ponovo njene reči i čak zatražio da beogradski političari prestanu u javnoj komunikaciji da govore o Evropskoj uniji. I sada nam predsednik Tadić izdajom i kapitulacijom nudi Evropsku uniju. Na žalost, Srbija neće dobiti ništa za sramnu igru oko rezolucije. Nude se i priče kako je Evropskoj uniji bilo stalo da pokaže kako negde može biti od koristi i kako bi time pokazala da unutar te integracije nema nesuglasica i problema. Ispada, tako, da Tadić i njegova ekipa, savetnik Jovan Ratković i bivši general Zdravko Ponoš, preko izdaje Srbije spasavaju Evropsku uniju. To je, ipak, više od farse, to je uvreda i naučna fantastika.

Predsednik Tadić, medjutim, nema mandat, nema pravo za to što radi. U tom smislu, ako bi se poštovao Ustav Srbije i Ustavni zakon o Predsedniku Republike, njegov privatni dogovor sa birokratijom Evropske unije i stranim “šaptačima” je ilegalan, to ne važi.

Nude se i objašnjenja da rezolucija u osnovi nije ni važna, da je beznačajna. Šire i birokratski gledano to je tačno ali u suštini ona je izuzetno važna. Srbija je prihvatila nezavisnost Kosova – to je suština i zato je ona izuzetno važna. Sve drugo će sada proizilaziti iz te činjenice. Već se najavljuju novi pritisci i ta rezolucija je sada temelj dalje politike.

Nameće se i pitanje zašto je Srbiji uopšte i bila potrebna ta rezolucija. Ideja i rad na rezoluciji su stari nekoliko meseci, možda i godinu dana, znači pre mišljenja Suda pravde. Trebalo je, navodno, da bude u funkciji novih pregovora o statusu a u suštini njen krajnji cilj je trebalo da dodatno blokira nova priznanja nezavisnosti Kosova. Zanimljivo je da takva rezolucija Srbije mogla i da prodja u Generalnoj skupštini. U Beogradu je, medjutim, procenjeno da nema šansi i to verovatno na osnovu saveta zapadnih savetnika. Pa zašto bi se Zapad toliko uspaničio i uložio toliko truda ako ta rezolucija nema šansi. Plasirani su retko vidjena propaganda i bezočne laži. O tome se, izgleda, nije razmišljalo.

Kosovski problem je, doduše, isuviše kompleksan da bi tako brzo bio razrešen čak i ako Srbija pristane na sve što od nje traže zapadni neprijatelji. Kako je nedavno rečeno predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću u Pekingu “Kina neće priznati Kosovo čak ako to Srbija u učini”. Ali, ni Zapadu nije stalo da se kosovski čvor razreši i Kosovo će ostati dugoročni, gotovo, zamrznut problem. Zato je daleko važnije to što je sadašnja Srbija oživela Miloševićev sindrom da Beograd prihvata sve, ama baš sve, kada se pritisne, samo pritisci i ucene imaju funkciju u Srbiji. To je najveća i najteža posledica kosovske rezolucije.

I na sve to Srbija ćuti. Šta još treba da se dogodi pa da to ćutanje prestane?

Siniša Ljepojević