Siniša Ljepojević : Opasne iluzije NATO - pakta

Nedavni NATO-samit u Lisabonu je propagandna mašinerija Alijanse proglasila za “istorijski”, a on je samo još jednom potvrdio da je NATO isključivo instrument američke politike i američkih, pre svega, poslovnih interesa. I ništa više. NATO je to, doduše, oduvek i bio, samo se sada u novim okolnostima u svetu ta njegova funkcija pojavljuje u veoma ogoljenoj formi.

Lisabonski samit je istovremeno podsetio savremeni svet o stanju u delu sveta okupljenog u NATO-savezu, a ne samo Amerike. NATO se samoproglasio za jedinog zaštitnika demokratije, šta god to značilo, a sama Alijansa je istovremeno simbol anti-demokratskog ponašanja. Na primer, u Lisabonu uopšte nije bilo ikakve diskusije među članicama Alijanse. Na sto su “bačeni” papiri sačinjeni u Vašingtonu čiji su autori ljudi koje niko nikada nije birao na izborima i koji nemaju nikakvu odgovornost prema milionima ljudi čiju sudbinu treba da odrede njihovi “radovi”. Ni jedna zemlja, od Nemačke do Bugarske i Latvije, nije imala svoje viđenje, jednostavno, nema razgovora. To je NATO-demokratija. Zašto? Verovatno zato što najveće zemlje NATO-saveza, izvan Amerike, procenjuju da sve to i nema nikakvog smisla. Amerika ne uvažava argumente i zašto onda trošiti reči, jer svaka zemlja će, ionako, uraditi kako njeni unutrašnji interesi nalažu. Kao u slučaju ratova u Avganistanu i Iraku. Ni Amerika nije mnogo zainteresovana za mišljenja članica NATO-a, jer za nju je Alijansa samo ogoljena forma za pokriće američke politike i američkih interesa. Uz to, verovatno bi svaka diskusija, već u Lisabonu, i definitivno uništila NATO. Jer, stvarni odnosi između Amerike i ključnih evropskih saveznika su toliko zategnuti i komplikovani (u toku je i intenzivan valutni rat između Amerike i Evropske unije) da bi svaka reč dovela do raspada. U tom svetlu, svi dokumenti koje su usvojile članice NATO-a, i to bez diskusije, nisu “stvarni NATO dokumenti”, iza njih stoji samo jedna zemlja i njeno viđenje stvarnosti koja u realnom savremenom svetu ne postoji. Samit je tako potvrdio da ta, još uvek moćna, političko-vojna organizacija, jedina takva preostala u svetu, pati od iluzija, i to opasnih iluzija: svoje viđenje sveta temelji na nečemu što već odavno ne postoji, takva realnost koju vidi NATO je odavno nestala. To je ono što predstavlja najveću pretnju savremenom svetu: NATO je postao pretnja ne samo onima koji su izvan njega nego i njegovim članicama.

U osnovi, NATO je jedan ogroman biznis, “fabrika para” za velike privatne američke i evropske korporacije, a političke iluzije tom poslu daju samo pakovanje u kojem se NATO prodaje javnosti, pre svega u zemljama Alijanse, a zatim državama klijentima, pa potom širom sveta. Nema tu nikakve velike “priče”. U svetu se danas na vojnu opremu i oružanu silu dnevno troši 4 milijarde dolara, ne računajući najvećeg kupca oružja – Kinu. U prošloj godini je u svetu na oružane snage i opremu potrošeno rekordnih jedan trilion i 563 milijarde dolara (1.563 milijarde). Pre deset godina svet je na te potrebe trošio 1.050 milijardi dolara, pa je tako decenijski rast vojnih izdataka dostigao 50 procenata. Prošlogodišnji vojni izdaci su čak prerasli i vreme Hladnog rata kada je celi svet, uključujući i Kinu, imao godišnji vojni budžet od 1.550 milijardi dolara.

Od tog masovnog svetskog vojnog budžeta i troškova u prošloj godini je 70 odsto pripadalo zemljama NATO-a. Tačnije, polovinu svetskog vojnog budžeta troši Amerika, a 20 odsto evropske članice NATO-a.

Treba podsetiti da je posle kraja Hladnog rata svetski vojni budžet naglo opao, i krajem prošlog i početkom ovoga veka iznosio je “samo” 1.073 milijarde dolara. Najveći pad je zabeležen u zemljama istočne i centralne Evrope, bivšim komunističkim državama, 80 odsto. I onda na scenu stupaju NATO i Amerika. Od bombardovanja Srbije 1999. godine kreće nagli rast vojnih budžeta, a prelomni događaj je bio 11. septembra 2001. godine kada se desio, još uvek nerasvetljeni, napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku, kada je krenula nova “sezona” ratova. Zanimljivo je da je u Americi i Evropi taj proces ponovnog rasta pratila i masovna privatizacija vojne industrije, koja je tako sada uglavnom u privatnom vlasništvu. To je u vojne poslove donelo i pravila iz privatnog biznisa, drugim rečima, o ratu i miru odlučuju privatne korporacije, a države i vlade su tu samo da javnosti daju objašnjenja i izgovore. I tu je osnovna uloga NATO-saveza. NATO je tako pronašao svoju (privatizovanu) ulogu izgubljenu još u ruševinama Berlinskog zida i u praznim bocama votke Borisa Jeljcina.

Celokupna svetska vojna industrija, prema podacima iz 2008. godine, proizvede oružja i opreme u vrednosti od 385 milijardi dolara. Razlika između te novostvorene vrednosti i ukupnih vojnih troškova sugeriše do koje mere su visoki profiti vojne industrije. Najveće učešće u toj proizvodnji, 73 odsto, imaju američke kompanije. Ali, samo nešto više od četvrtine od te ukupne svetske proizvodnje se proda na tržištu, proda se drugim zemljama. Prevedeno sa jezika brojeva, to znači da najveće pare NATO uzima od sopstvenih građana. NATO, pre svega, pljačka sopstvene građane, a da bi se to prikrilo razrađen je mehanizam neprestane proizvodnje neprijatelja i raznoraznih pretnji, od terorizma do svinjskog gripa i provale oblaka. Problem je, međutim, što nikada nije dovoljno, pa asortiman mora da se širi.

Na toj osnovi bi trebalo gledati i sva dokumenta usvojena na samitu u Lisabonu. Pre svega, takozvani Strateški koncept NATO-a za narednih deset godina. Taj koncept u osnovi nije ništa novo, on se oslanja na onaj što je na brzinu uobličen 1999. godine, tokom bombardovanja Srbije. Doduše, na novom konceptu je radila posebna radna grupa na čelu sa Madlen Olbrajt, koja valjda najbolje zna šta se zbivalo te 1999. godine. To čak i nije toliko važno. Važnija je činjenica da su u toj radnoj grupi bili i neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom ili političkom strategijom, kao na primer vodeće ličnosti najveće osiguravajuće kompanije, britanskog Lojda i naftnog giganta Šel. Šta će oni tu? Pa, valjda je jasno “ko vodu nosi, a ko meša malter”. Prema tom konceptu NATO je postao globalna “kompanija”. Nema mesta na svetu, nema bilo koje ljudske delatnosti a da nije od interesa NATO-zemalja. Novo u tom konceptu je Severni pol, o kojem će NATO ubuduće voditi posebnu brigu jer tamo ima nafte i gasa. Preslikana lista američkih političkih i poslovnih interesa. Javnosti je ponuđeno nekoliko tačaka, a mnoge su ostale izvan novinskih naslova iako su daleko važnije. Prvo je poručeno da će se NATO-snage, na čelu sa Amerikancima, početi povlačiti iz Avganistana i da do 2014. godine neće više biti takozvanih borbenih jedinica u toj zemlji. Onda je rečeno da je postignut dogovor da se u svim zemljama NATO-a instalira protiv-raketni sistem koji će braniti NATO od “neprijatelja”. Saopšteno je i da je uspostavljen novi oblik saradnje sa Rusijom i da će čak Rusija uzeti učešća u tom protiv-raketnom sistemu. Na neki način, kao uzgred je spomenuto da će NATO voditi brigu o energetskoj bezbednosti, o klimatskim promenama, vremenskim nepogodama, boriće se protiv terorizma i posebno protiv novog oblika zla: takozvanog internet kriminala. Praktično o svemu što čini ljudski život i to u celom svetu.

Sve je to, međutim, jedna velika iluzija ili, tačnije, obmana. Novi protiv-raketni sistem, ustvari, još i ne postoji. Obećano je samo da će se za početak postojeće raketne baze u NATO-zemljama povezati jedinstvenim komunikacionim sistemom. Kada će to biti, niko ne zna, jer to mnogo košta, a troškove plaćaju same članice Alijanse. Tehnologija je, naravno, američka. A novi protiv-raketni sistem, ako ikada bude dograđen kao tehnologija, koštaće nekoliko stotina milijardi dolara, a te pare niko nema i ne zna se kada će ih i imati. Obmana je i da će Rusija biti deo tog sistema. Ruski predsednik Medvedev je u Lisabonu rekao da Rusi treba da razmisle i da analiziraju, pa će tek onda odlučiti. U svetlu daljih planova NATO-a, da nastave “okruživanje” Rusije sa ofanzivnim ugovorima o vojnoj saradnji sa zemljama regiona, malo je verovatno da će saradnja sa Rusijom napredovati. Obmana je i povlačenje iz Avganistana. Tačno je da je upotrebljena reč povlačenje i to borbenih jedinica, ali je rečeno da sve zavisi od situacije na terenu i da će NATO-trupe u svakom slučaju još dugo ostati u toj zemlji. Najavljene su i nove manipulacije sa upotrebom reči povlačenje, zavisno od političkih prilika u Americi i šansi predsednika Baraka Obame na narednim izborima. Iako su praktično izgubili rat u Avganistanu, NATO i Amerika Avganistan vrlo vešto koriste za druge ciljeve, a pod izgovorom borbe protiv terorizma. Pre svega, za sklapanje pojedinačnih ugovora o saradnji sa mnogim zemljama koje okružuju Rusiju i Kinu, ali i u Africi. Alijansa i Amerika takve ugovore još nemaju sa samo pet zemalja afričkog kontinenta. Ti ugovori, pored prava na vojno uplitanje, podrazumevaju i “standarde”, što znači kupovinu američke i NATO-vojne opreme.

Mnogo su zanimljiviji delovi “novog” Koncepta koji se odnose na klimatske promene, prirodne nepogode i posebno internet kriminal. NATO-zemlje su, na primer, dale potpuno pravo američkom Pentagonu da vodi borbu protiv internet kriminala, koji se zove i sajber terorizam. To je Pentagon i do sada radio, ali je sada dobio i formalno pokriće. I izgleda da NATO i Amerika ne čase časa.

Samo nekoliko dana posle samita u Lisabonu, pojavila se afera sa internet portalom Vikiliks koji je objavio tajnu prepisku američkih diplomata. Američka administracija je naredila istragu koju, zanimljivo, vodi Pentagon, a državni sekretar Hilari Klinton je to objavljivanje tajne prepiske ocenila kao “napad na Ameriku i celi svet”. Nije jasno zašto je “napad na Ameriku” istovremeno napad na “celi svet”, ali je očigledno da će to biti iskorišćeno za uvođenje nove kontrole nad internet komunikacijom i diktata Amerike. To je ono o čemu se složio NATO. Niko, međutim, ne pita: kako je uopšte moguće da Vikiliks dolazi do tajne arhive, i to ne sada nego i ranije, i koji je smisao tog “uspeha”? Uočljivo je da je otkriće tajni selektivno, neko je, dakle, napravio selekciju a u svrhu dnevno-političkih planova Amerike i NATO-a. Sumnjiva je i autentičnost mnogoga otkrivenog. Niko se, takođe, ne pita: kako je moguće da jedan internet portal iz Australije ima “toliku slobodu”? Australija je članica takozvanog “Ešalona”, bezbednosno-političkog bloka koji okuplja narode koji govore engleski (English speaking people). Pored Australije tu su: Novi Zeland, Kanada, Velika Britanija i Amerika. Infrastruktura tog bloka, pored obaveštajnog jedinstva, podrazumeva i jedinstvenu kontrolu komunikacija, uključujući i internet. Ta kontrola je poverena Americi kao tehnološki najrazvijenijoj zemlji. Prevedeno na običan jezik, da li bilo ko veruje da neki internet sajt u Australiji može uopšte da funkcioniše bez odobrenja Ešalona, a kamoli da otkriva tajne celom svetu? Mora se, međutim, priznati da je ovo sa Vikiliksom u velikoj meri sofisticirana propaganda i vrlo vešta politička manipulacija.

Ali, i to su iluzije, kao i prisluškivanje. Internet komunikacija je postala toliko široka, toliko velika da je praktično nemoguće uspostaviti punu kontrolu. Uz to, najveći kompjuter na svetu nije više u Americi, nego od nedavno u Kini. Jasno je to i onima u Vašingtonu, ali kontrola uspostavlja i nova tehnološka pravila, pa će internet kompanije morati da kupuju novu opremu i da poskupljuju svoje usluge, a tu je i dodatno osiguranje. Sve novi poslovi.

Problem je što iluzije mogu dugo da traju, a cena tog trajanja je izuzetno velika. Tu cenu svojim životima plaćaju hiljade ljudi širom sveta, svakoga dana. To je ovovremeni, lisabonski NATO. I to je svima jasno. Neke članice Alijanse, kao Nemačka i Francuska, već uveliko razgovaraju sa Rusijom o nekom novom sistemu bezbednosti i stabilnosti. Možda i zato u Lisabonu nije bilo diskusija. Ta realnost ovovremenog NATO-a nameće i ozbiljne dileme onim malobrojnim zemljama koje bi htele da budu njegovi članovi. Među tim zemljama je i Srbija, čiji deo vodeće političke elite spada u natofile. To je izuzetno važna dugoročna strateška procena koja ne sme da se temelji na novinskoj propagandi ili kafanskom vicu, kako to u nedavnom novinskom intervjuu sugeriše ministar odbrane Dragan Šutanovac. Članstvo u NATO-u je izuzetno skupa i rizična avantura koja podrazumeva sluganstvo i beskonačnu pljačku sopstvenog naroda. I što je najgore, bez vidljivog smisla, jer svet se temeljno promenio.

Siniša Ljepojević : Vreme ratovanja

Savremeni svet je, kako izgleda, ponovo suočen sa ratovima. U toku je vrlo intenzivan takozvani valutni rat na svetskom finansijskom tržištu koji će se neminovno pretvoriti u trgovinski rat najvećih svetskih ekonomija. Ako je verovati istoriji o onome šta se stvarno dešava, ti ratovi bi, na žalost, mogli dovesti i do pravog rata, do oružanog sukoba velikih razmera. To je u osnovi, prećutana ali svima jasna, glavna poruka nedavno održanog samita lidera Grupe 20 u Seulu koja okuplja vodeće zemlje svetske ekonomije.

Lideri vodećih zemalja su u Seulu još jednom pokazali da oni nemaju ni politički kapacitet ni snage da dogovorom zajednički razreše nagomilane probleme i da su, što je još važnije, u postojećim okolnostima, u uslovima ekonomske krize, njihovi interesi nepomirljivi. Dogovor nije moguć, a jedina saglasnost je da nema saglasnosti. Formula “da je postignuta saglasnost da nema saglasnosti” je postala simbol savremenih međunarodnih odnosa. U ne tako davnoj istoriji već viđeno iskustvo ali, na žalost, i njegov tragičan rezultat.

Minulih skoro tri godine kako je ekonomska kriza i zvanično obznanjena, mada ona traje znatno duže, ništa nije učinjeno da se otklone njeni uzroci i razreše problemi. Naprotiv, preduzimane su mere koje su krizu samo produbljivale i pravi krizni haos tek dolazi. Naravno, reč je o onima koji su i izvorište krize, Americi i vodećim zemljama Evropske unije. Obično se prst upire samo ka Americi, ali ne sme se zaboraviti i uloga evropske elite. Izvorište krize je u takozvanom anglo-saksonskom modelu globalizacije ili, kako se to još zove, neo-liberalnog kapitalizma. Taj model je zahvaljujući političkoj moći Amerike u minulih 20 godina nametnut, silom ili milom, velikom broju zemalja. U osnovi američkog i britanskog modela se iza pompeznih imena globalizacije i neo-liberalizma i navodnih civilizacijskih dostignuća krije vrlo jednostavna formula: živeti od tuđeg rada i tuđeg novca. Zahvaljujući dolaru kao osnovnom sredstvu plaćanja na svetskom finansijskom tržištu i glavnoj valuti državnih rezervi širom sveta to je do sada bilo moguće. Vremena su se, međutim, promenila i taj model je doživeo kolaps. Ali, najteže je priznati poraz, pa elita u Americi i EU ne odustaje. Zapadne vlade, koje su tokom sprovođenja tog modela praktično privatizovane, su kompletan izlazak iz krize prepustile bankarima, onima koji su i vinovnici krize. A bankari i krupni kapital imaju svoju logiku i njih ne zanima sudbina države i njenih građana. Pokazalo se da to ne zanima ni ministre i lidere privatizovanih vlada. Tako se umesto rešavanja krize krenulo u štampanje para kako bi se namirile banke, kako bi banke naplatile svoje gubitke bahatim poslovanjem širom sveta.

Amerika je prva odlučila da štampa novac bez pokrića, sledile su je Velika Britanija, ali i Evropska unija. Niko javno ne zna koliko je tačno novca štampano, jer zvanična saopštenja nisu tačna. U Americi je, po nekim procenama, do sada štampano oko sedam hiljada milijardi dolara. Taj novac, međutim, nije išao za oživljavanje privrede nego, naprotiv, usmeren je tamo gde je i izvorište krize – u banke i na finansijsko tržište. Spekulacije su nastavljene. Tačnije, usmeren je za održavanje modela da drugi rade a Amerikanci troše ono što ti što rade zarade. Pojednostavljeno govoreći, to znači da, na primer, radnik u Kini marljivo radi za malu platu i još marljivije štedi zarađeno. Onda ta njegova ušteđevina i zarada odlaze u Ameriku kao jeftini krediti sa kojima Amerikanci kupuju tu robu koju je kineski radnik proizveo i žive na visokom standardu. U Americi je to značilo da se životni standard i ekonomija ne temelje na proizvodnji i zaradi nego na jeftinom kreditu. Umesto od plate, živi se od jeftinog kredita. To, međutim, ima svoje limite jer pozajmljeni novac mora da se vrati, ali američke banke ne odustaju. Uz podršku administracije u Vašingtonu, Federalne rezerve, koje funkcionišu i kao američka centralna banka, štampaju milijarde dolara bez pokrića i daju ih bankama po godišnjoj kamatnoj stopi od 1 odsto. Onda te banke te dolare plasiraju kao kredite u druge zemlje gde su kamatne stope znatno veće. Te ogromne zarade se slivaju u američke banke, a ne u američku privredu. Istovremeno, štampanje dolara smanjuje vrednost te valute i obezvređuje vrednost ogromnih dugova koje Amerika ima prema drugim zemljama koje su godinama kreditirale Ameriku. To je, ustvari, nastavljena pljačka drugih zemalja i preuzimanje njihovog ekonomskog suvereniteta. Profesor Univerziteta Misuri u Kanzas Sitiju, Majkl Hadson upozorava da je to u stvari finansijska agresija, ono što se nekada radilo vojnom silom – porobljavanje tih zemalja.

To su ogromne zarade. Međunarodni monetarni fond procenjuje da će samo najrazvijenije zemlje biti prinuđene da u 2011. godini pozajme 10 triliona (dest hiljada milijardi) dolara. Izuzev Japana, sve te zemlje imaju više kamatne stope nego u Americi, pa se može pretpostaviti kakve su mogućnosti zarade američkih banaka. A njihove mogućnosti količine dolara su praktično neograničene, jer one dobijaju dolare od Federalnih rezervi koje nemaju ograničenja u štampanju para.

To je sadržaj kapi koja je prelila čašu sa najnovijom emisijom od oko 600 milijardi američkih dolara. To je cilj štampanja tog novca. I to je dovelo do aktuelnog valutnog rata. Kada se ti dolari plasiraju kao krediti u neku zemlju to dovodi do povećane tražnje za lokalnom valutom, što povećava njenu vrednost. Povećanje vrednosti ugrožava konkurentnost njene privrede i polako urušava privrednu sliku te zemlje. Vremenom, ta zemlja postaje zarobljenik američkih kreditora koji iz nje izvlače i poslednju paru. Za uzvrat dobiju medijsko saopštenje iz Vašingtona da “napreduju u ekonomskim reformama i razvoju demokratije”. U nekim zemljama se čak političkim pritiskom Vašingtona unapred povećavaju kamatne stope posle kojih dolaze krediti američkih banaka plaćeni u Americi samo 1 odsto. To se desilo u Australiji.

Valutni sukob je na globalnom nivou, a trenutno je najintenzivniji američki rat protiv evra. Najaktuelniji je slučaj Republike Irske koja je minulih godina bila neka vrsta šampiona neo-liberalnog modela, a sada je postala “Trojanski konj” američkog valutnog rata. Iako Irska vlada ima dovoljno rezervi da ispuni svoje obaveze sve do sredine iduće godine, kampanja je već sada krenula. Uz to, problem u Irskoj nisu uopšte državni dugovi, nego krediti koje su banke nemilice davale “Keltskom tigru”. Već viđenim mehanizmom stvara se panika preko američkih agencija za kreditni rejting, pa potom podizanjem kamatnih stopa na kredite, u ovom slučaju Irskoj. Cilj je višestruk. Prvo, banke, mahom američke, nastoje da preko novca poreskih obveznika i porobljavanja zemlje naplate svoje loše investicije, a potom urušavaju valutu, u ovom slučaju evro. Izvesnu podršku za tu tehnologiju američke banke imaju i u Evropskoj uniji, pre svega nemačkih banaka, koje na isti način naplaćuju svoje gubitke. Sve to nema nikakve veze sa “spasavanjem” Grčke ili Irske, a možda već sutra Španije i Portugalije, nego samo sa naplatom banaka i rušenjem evra. Evro, a ne kineski juan, je za američke banke postao najveći problem, jer veliki broj zemalja planira da svoje devizne zalihe iz dolara prebaci u evro i mnoge to već čine.

Mnoge zemlje su već preduzele mere kako bi se koliko toliko zaštitile. Na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza praktično je regionalna valuta ruska rublja, u jugoistočnoj Aziji kineski juan, a u južnom delu Južne Amerike postoji zajednička obračunska valuta. Ili, na primer, Švedska koja je uvela da se sva međunarodna plaćanja, njen izvoz ili usluge, plaćaju u njenoj valuti, kruni, a strani kupac kupi krunu na berzi. Dominacije dolara više nema.

Posle valutnog rata sledi trgovinski rat u kojem će mnoge zemlje, a to je Brazil prvi javno najavio, uvesti ograničenja ulaska stranog kapitala, čitaj američkog dolara, i uvoza strane robe. To, naravno, neće tako jednostavno ići i naredni korak, mnogi strahuju, bi mogle biti nove oružane intervencije, novi, pravi ratovi. Nećeš milom, hoćeš silom.

To je ono što je samit u Seulu nagovestio.

Sve je, ustvari, već viđeno, samo što je sada malo komplikovanije. Takozvana globalizacija je, bez obzira na svoj neuspeh, ipak integrisala svetsku ekonomiju u do sada neviđenim razmerama. Tu je osnovna razlika između kriza u 20. veku, posebno one tridesetih godina tog veka, i ove sadašnje krize, što budi strahovanje da bi zato i njene posledice mogle biti mnogo veće. U sadašnju krizu je upleten daleko veći broj država nego u ranijim krizama. Treba podsetiti da ovo nije bio prvi pokušaj globalizacije. Prvi put je to bilo početkom 20. veka, posle bankrota Britanske imperije 1901. godine. Taj pokušaj nije ekonomski spasao Britansku imperiju, ali je doveo do dva svetska rata koji su samo odložili ono što je bilo neminovno. Ponovni pokušaj, u poslednjim decenijama 20. i prvoj deceniji 21. veka, je takođe doživeo neuspeh, što je zvanično potvrđeno i na samitu u Seulu. Do čega će dovesti sadašnja nefunkcionalna globalizacija? To je pitanje od čijeg odgovora celi svet strahuje, ali se, izgleda, mnogi na taj odgovor i pripremaju. Amerika izdvaja 30 odsto svog budžeta za oružane snage, Kina je već deset godina najveći kupac oružja i vojne opreme u svetu, Rusija, Brazil i još neke zemlje intenzivno razvijaju novu tehnologiju naoružanja, a izgleda da i Nemačka u tajnosti razvija nuklearnu vojnu tehnologiju. Mnogi hroničari i poznavaoci prilika procenjuju da novi ratovi nisu više u znaku “da li” nego “kada i gde”. Ratne pripreme su, izgleda, već poodmakle. U Adenskom zalivu je već nekoliko godina, pod izgovorom borbe protiv pirata, ogromna koncentracija zapadnih pomorskih snaga, ali i Kine, Rusije pa čak i Malezije i Indonezije. Pirati u tom delu imaju čak svoj informativni centar u Londonu iz kojeg redovno saopštenjima snabdevaju novinsku agenciju Rojters, pa se nameću mnoge sumnje ko stoji iza njih. Mnogo je, međutim, ozbiljnija situacija u Južnom Kineskom moru gde je, takođe pod izgovorom borbe protiv pirata, koncentrisana ogromna vojna sila Amerike. Američki vojnici presreću i pretresaju trgovačke brodove, mahom kineske, i to na otvorenom moru što je zakonom zabranjeno. U osnovi, to je, prema međunarodnim konvencijama, akt rata. Zvanični Peking je saopštio da “pomno prati razvoj situacije” i kupuje oružje.

Da bi se takav razvoj aktuelne ekonomske krize izbegao, neophodan je odlučan i radikalan zaokret, pre svega u politici Amerike i zapadnih zemalja. Ali, savremeni političari na Zapadu nemaju taj kapacitet. Vremena su se promenila i ekonomska kriza je, pre svega, simbol tektonskih promena u svetu. Ti ljudi su deo krize i oni jednostavno ne mogu da budu rešenje. Oni mogu samo da slede svoje gazde, krupni kapital i banke. Na toj osnovi je i vršena njihova selekcija, a izbori su samo paravan savremene demokratije. Ratovi su, na žalost, postali realna perspektiva.

Za mnoge čitaoce ovi redovi mogu da izgledaju kao nerealna procena, nešto kao “teorija zavere”. Na žalost, to je realnost savremenog sveta koju ne može promeniti ni na brzinu proglašeno venčanje budućeg engleskog kralja, princa Vilijema. Po istoj logici je bilo upriličeno i venčanje njegovih roditelja, princa Čarlsa i pokojne princeze Dajane, 1981. godine, ali nije pomoglo tadašnjoj krizi. Situacija je zaista veoma ozbiljna.

Srbija - bankarski raj

Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.

Nebojša Katić: Dve godine krize ili početak kraja - Investicije

Poslednjih deset godina Srbija se zaduživala, uzimala inostranu pomoć, rasprodavala imovinu, i na toj osnovi besomučno trošila. Od sada će, tako se obećava, sve biti drugačije i država priprema novi model razvoja koji će početi da se primenjuje već od sledeće godine.

U novom modelu akcenat je stavljen na investicije , pogotovo na direktne inostrane investicije. Čini se da upravo na tome vlada bazira svoju strategiju razvoja – uostalom, tako je činjeno i do sada i to neuspešno. U Srbiji se ne pravi razlika između lepih želja i strategije, i vlada nema nikakvu ideja kako da svoje želje i mogućnosti dovede u sklad, niti kako da sredstva za investicije prikupi.

Investicije se mogu finansirati domaćom štednjom, gde je štednja samo drugo ime za smanjivanje potrošnje – građana, države i privrede. Drugi izvor finansiranja je inostrana štednja koja u zemlju ulazi u obliku direktnih ulaganja ili finansijskih plasmana (krediti, berzanske ulaganja, kupovine hartija od vrednosti države i sl.). Onaj deo kapitala koji ulazi u obliku kredita, mora se vratiti iz buduće štednje, dakle na račun buduće potrošnje, pa nije svejedno da li se investira, ili arči. Kada na primer, Srbija uzima kredite da bi održavala kurs dinara, ona te novce arči.

Iskustva pokazuju da je oslanjanje na inostrane investicije rizično i neizvesno. Niko ne može garantovati da će investicije u zemlju doći u željenom obimu ili u strukturi koja je potrebna. U Srbiji je u 2008. godini na primer, bilo preko 4 milijarde dolara inostranog špekulativnog kapitala koji je bio plasiran u hartije od vrednosti Narodne banke Srbije. Ovaj investicioni kapital nije imao nikakvu korisnu svrhu, a naneo je ogromne štete podstičući inflaciju i jačanje dinara, a potom i njegov kolaps, kada je počeo da beži iz Srbije.

Ozbiljne analize pokazuju da se brže razvijaju one države koje se više oslanjaju na domaću štednju, bez obzira na ograničenost takvih resursa. Primer Srbije, kao i gotovo svih tranzicionih država dramatično ilustruje šta se dešava kada se ta fundamentalna iskustva ne poštuju. Sve ove države su se fantastično zadužile, a da nijedna od njih nije uspela da se približi performansama štedljivih ekonomija Dalekog Istoka. Još gore, privredni rast ovih država je isti ili slabiji nego u socijalizmu, kada su se razvijale pre svega sopstvenim sredstvima.

U strategiji države koja hronično troši više nego što zarađuje, a Srbija je upravo takva, mora se analizirati potrošnja, utvrditi gde novac „curi“, a zatim se potrošnja mora dovesti u sklad sa mogućnostima društva. To se pre svega odnosi na trošenje države i građana.

Kada je budžetsko trošenje u pitanju, MMF igra ulogu staratelja i primorava vladu na racionalno ponašanje. Srbija je prezadužena država i sada mora vraćati dugove na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovanje itd.. Iako je MMF svojim neoliberalnim receptima puno pomogao da se Srbija nađe u stanju u kome je danas, u ovom trenutku, samo je on prepreka još neodgovornijem ponašanju države.

Kada su građani u pitanju, takvog kontrolora nema. Po vladajućoj neoliberalnoj doktrini ne treba ni da ga bude, jer su građani racionalni i znaju šta rade. Ova teza je pogrešna, kao što je pogrešna i doktrina na kojoj ova teza počiva. Potrošnju građana bez pokrića, njihov put u sunovrat neko mora zaustaviti, a taj neko može biti samo država.

Prva mera bi morala biti ukidanje mogućnosti uzimanja gotovinskih kredita, kao i zaduživanje preko kreditnih kartica, ili preko minusnih tekućih računa. Od svih finansijskih zala, od svih pukotina na srpskom ekonomskom brodu, ova je najopasnija upravo zato što se ignoriše.

Građani sebi vezuju omču oko vrata, bankama plaćaju sumanute kamate, a uvoznicima i monopolistima omogućavaju da stalno podižu cene i ubiru visoke profite. Zadužujući se, plaćajući najveće kamate u Evropi, oni podižu tražnju za kreditima kao i opšti nivo kamatnih stopa. Ovim novcem građani stimulišu tuđe ekonomije, destabilizuju domaći finansijski sistem, privredi uskraćuju novac za investicije, a sebi i svojoj deci radna mesta.

Štednja građana u bankama je u ovom trenutku na nivou od oko 6.5 milijardi evra. Najveći deo tog novca je replasiran kroz kredite stanovništvu. Ukidanjem nenamenskog kreditiranja građana, ta sredstva bi se oslobodila za kreditiranje privrede, ili za ulaganja u infrastrukturu. Potrebe za inofinansiranjem bi bile manje, a država bi se oslonila na sredstva koja su već u Srbiji. Podjednako važno, struktura potrošnje građana bi postala primerena nivou na kome se društvo danas nalazi.

Svoje infrastrukturne projekte država može bar delom finansirati iz štednje građana, ili novcem emigranata. Država ili javna preduzeća mogu emitovati obveznice za finansiranje puteva ili elektrana, na primer. Za servisiranje obaveza po osnovu izdatih obveznica postoje realni izvori (naplata struje, putarine i sl.), i država može stvoriti pravni okvir da se ovaj način finansiranja investicija realizuje.

Svako ko veruje da je ulaganje u državne obveznice manje sigurno od novca u banci, živi u velikoj zabludi. I najgora država je sigurnija od najbolje banke koja na njenoj teritoriji posluje. Konačno, Srbija ovakva kakva je, danas isplaćuje staru štednju banaka koje više ne postoje, a na sebe je preuzela da garantuje i štednju „novih“ banaka.

Ako bi kapitalne projekte finansirala iz domaćih izvora, država bi poslove mogla davati i domaćim kompanijama i u tom procesu ih jačati. Kako danas stvari stoje, sve poslove dobijaju stranci, dok domaće firme propadaju, ili su sve nemoćnije.

Naravno, ova vrsta zahvata traži mnogo više ozbiljnosti, znanja, profesionalizma i rada. Domaći izvori kapitala nisu visoki, ali su u zemlji i na dohvat ruke. Ključno je da srpska elita i građani razumeju da se država ne može razvijati besomučnim trošenjem. Taj model je testiran poslednjih deset godina, i Srbija je tu gde jeste. Račun katastrofalne ekonomske politike je stigao i plaćaće ga svi, ne samo penzioneri ili državni službenici.