SRBIJA MORA DA SE ZAMISLI I PREISPITA

Obmane u politici mogu ponekad da budu efikasne ali su u osnovi velika zabluda i ne mogu da traju. Jer, kako reče jedan davni američki predsednik, „ne možete varati sve ljude i to svo vreme“.

Realnost se osveti. Izgleda da je sada u Srbiji došlo vreme suočavanja sa tom osvetom realnosti i naplate obmana i zabluda. Sve u životu mora da se plati. Tako se i politička kula od karata Srbije ubrzano ruši i sve iluzije i obmane se razotkrivaju u najogoljenijoj formi. Kap koja je prelila čašu u tom nepovratnom procesu je kosovski poraz Srbije u Medjunarodnom sudu pravde.

Tu je verovatno daleko veći značaj tog kosovskog mišljenja Suda nego što je sama sudbina Kosova. Jedno takvo mišljenje ne može naravno rešiti sudbinu Kosova, trajaće će to još dugo godina, ali činjenica je da je taj stav Suda nezaustavljivo srušio političku kulu od karata koju u Srbiji aktuelna vlast odrzava već dugo vremena. Sva druga raskrinkavanja ombana javnosti u Srbiji su se nekako uspevala ublažiti, zamaskirati. Kada, na primer, iz Evrope stižu upozorenja da od Evropske unije nema ništa u dogledno vreme onda su političari u Srbiji nastojali da to demantuju i sve je na čudan način prolazilo. Ali, saopštenje Medjunarodnog suda pravde se nije moglo izmanipulisati. I onda strušila se kula od karata i doživljen je ubedljiv politički poraz Srbije. I politički vrh Srbije je potom pokazao da u stvari nema nikakvu ideju, viziju i da čak nema ni elementarne hrabrosti.

Na primer, dve godine je politika prema Kosovu, tačnije prema zahtevu Srbije Sudu pravde, vodjena kao privatni posao predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. E, onda kada se desio poraz onda se zaklanjaju iza institucija države Srbije koje su prethodne dve godine potpuno ignorisali. Najednom je vlada Srbije raspravljala o Kosovu i mišljenju Suda pravde. Prethodne dve godine ta ista vlada nije ni jednom o tome raspravljala, bila je potpuno isključena. Pa je onda zasedala i Skupština Srbije iako je samo četiri dana pre zasedanja državni vrh poručio da nema potrebe da se o svemu izjašnjava i parlament. Sve to svedoči o strahu i panici, ali i kukavičluku, onih koji minulih godina državu Srbiju vode kao svoje privatno preduzeće a sada kada se sve srušilo traže zaštitu od institucija.

Kasno je, medjutim, za to. Da su Skupština i vlada protekle dve godine redovno raspravljale o Kosovu i Sudu pravde i svojim punim autoritetom definisale političke stavove Srbije o tom važnom pitanju i Sud bi drugačije razmatrao svoje neobavezujuće mišljenje. Ali, pošto se znalo da je Kosovo postalo privatni politički posao onda nije bilo teško Medjunarodnom sudu i njegovim zapadnim mentorima. Jer, i Sudu i onima koji su vodili tu privatnu politiku u Beogradu mentori su isti. Mada, u osnovi je dobro što je Skupština ipak donela tu nekakvu rezoluciju i dala svoj autoritet Srbiji da se obrati Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ali, problem je što to više nije onaj autoritet koji bi trebalo da bude. Jer, i sami poslanici su pokazali svoju uzaludnost time što su pokorno prihvatili da glasaju o nečemu o čemu nikada do sada nisu raspravljali i u čemu ni na koji način nisu učestvovali. Pristali su da budu dimna zavesa i „suknja“ iza kojih se kriju osamostaljeni lideri. Uz to, nije sigurno da je tekst rezolucije koji je poslat Ujedinjenim nacijama isti onaj o kojem su raspravljali poslanici. Izvesno je samo da taj tekst formalno nije usvojila vlada Srbije iako je u ime njenog autoriteta i poslata svetskoj organizaciji. Nije poznato ni šta piše u Tadićevom pismu vladama 55 zemalja u kojem se navodno traži njihova podrška u Ujedinjenim nacijama. Neizvesna je, medjutim, podrška tih zemalja jer, na primer, zašto bi one podržale Srbiju u nečemu što su kreatori one zemlje kojima se Srbija uporno udvara. Srbija se uporno udvara svojim neprijateljima a onda kada ti neprijatelji urade nešto loše onda se traži podrška nekih drugih. To je besmisleno.

To je suština problema koji je kosovskim neuspehom razotkriven u Srbiji. Praksa privatnog vodjenja politike je razbila državnu infrastrukturu Srbije, razbila je institucionalnu funkcionalnost bez koje ni jedna država ne može da funkcioniše. Državne institucije su postale puke propagandne mašine političkih lidera i sredstvo njihove medijske promocije. One ne odlučuju ni o čemu čak i kada liči da one nešto rade. Sve je to obmana. Nije samo reč o Kosovu. Pre neki dan je jedan opštinski sud u Londonu u slučaju izručenja Ejupa Ganića ponizio državu Srbiju. Jedan opštinski sud ponižava jednu državu. To je realnost Srbije.

Doduše, to nije niko izmislio u Srbiji, to je jednostavno model Zapada, model onih kojima politička elita u Beogradu duguje svoj status i sve što ima. Taj model se primenjuje u svim zemljama koje pristaju na okupaciju i kapitulaciju. Zapad ne voli da radi sa institucijama, on se oslanja na pojedince koje stimuliše na samovoljno i diktatorsko ponašanje kako bi onda preko njih ostvario svoje ciljeve. Kada ti pojedinci budu potrošeni onda se jednostavno odbace. Daleko je komplikovanije sa institucijama pogotovo demokratski izabranim pa ih zato Zapad po pravilu izbegava. Taj model je primenjen i u Srbiji i to već dugo, dugo godina, od vremena Jugoslavije, političkog uspona Franje Tudjmana i Slobodana Miloševića.

Kada se izmanipulisani i favorizovani na kraju rušenja kule od karata osveste i stanu pred ogledalo onda je po pravilu već mnogo izgubljeno. Ali, u životu nikada nije kasno. Zato je sada pravo vreme, u ovom stanju šoka posle kosovskog poraza, da se rukovodstvo Srbije i svi ljudi koji imaju ozbiljne namere zamisle i dobro promisle šta i kako dalje. To je u ovom času ključna stvar. Bez obzira na greške i ono šta se desilo to je istorijska obaveza sadašnje političke elite u Beogradu. Treba ozbiljno analizirati greške, utvrditi činjenice realnosti i formulisati ono šta je realno za Srbiju. Samo tako može da se zaustavi ubrzana erozije svega što postoji u Srbiji i spasiti ovo malo što je ostalo. Ukoliko se to ne uradi onda će propast, i ekonomska, i politička i ljudska, biti nastavljena a umesto sadašnje vlasti doći još gora.

Siniša Ljepojević