ZABRINJAVAJUĆE ISKUSTVO IZBORA U BORU

Onaj ko prati zbivanja u Srbiji i kome je stalo do Srbije sve se češće pita šta se to dešava sa ljudima koji žive u toj zemlji.

Ponekad čovek posumnja da je “neki djavo” ušao u ljude, da ih je višegodišnje ljudsko poniženje i svakodnevno “pranje mozga” kroz novine i televiziju odvelo u neku drugu realnost u kojoj nema ni dostojanstva ni razuma ni pamćenja. Kao da više i nisu ljudi nego roboti-biljke koji se ponašaju prema onome šta pišu novine, prikazuju televizije i iznad svega šta im govore političari.

Kako je moguće da su nestali ona tradicionalna individualnost, sumnjičavost i pronicljivost koje su Srbiju očuvale vekovima. Gde nestadoše oni čuveni stavovi oličeni u “Ti će’ mi kažeš…” i “Neće da može”? Svakoga časa se pojavljuju primeri koji inspirišu takva razmišljanja a, čini mi se, da su nedavni lokalni izbori u Boru jedno od najviše ponižavajućih iskustava.

Nije, medjutim, najveće poniženje predizborni cirkus u tom gradu koji su predvodili upravo oni koji danas vode Srbiju. Tačnije, bila je to “buvlja pijaca”. Ljudski je sramotno bilo gledati lidere Srbije kako se u tom jadnom, napaćemom, osiromašenom i prevarenom gradu utrkuju u obećanjima i, tačnije, lažima samo da bi dobili siroti glas Borana. Najveće poniženje su, ipak, rezultati izbora. Najviše glasova je dobila nova partija Ujedinjeni regioni Srbije koju predvodi lider G-17 Mladjan Dinkić. Pobedio je znači Dinkić koji, zajedno sa svojom partijom, u celoj Srbiji uživa podršku od 2,2 odsto glasačkog tela, ako je verovati junskim anketama koje prenosi list “Danas”. U Boru nije doduše Dinkićeva pobeda ubedljiva i velika, to je 23,7 odsto glasova, ali je, ipak, pobeda. Ti glasovi se odnose i na Dinkićevog koalicionog partnera Rasima Ljajića koji je lider Socijaldemokratske patrije Srbije.

Dinkić je pre svega koristio svoju poziciju ministra ekonomije i državne pare, dakle novac svih gradjana, da bi pridobio naklonost Borana. Prethodno je pridobio deo korumpirane lokalne ekipe na čelu sa direktorom Rudarsko-topioničarskog basena Bor Blagoje Spasovski koji je bivši socijalista. Zanimljivo je da je Dinkić, kao ministar, neposredno pred izbore imenovao Spasovskog za direktora. Onda je zasipao gradjane raznim obećanjima, u njegovom poznatom stilu, i državnim parama “kupio” novi damper kamion, bager i obećao izgradnju nove topionice. Čak je i potpisan ugovor sa nekom kanadskom kompanijom o izgradnji nove topionice s tim što sve da plati Srbija. Sve silni milioni i kamioni.

Znajući današnje političare veliko je pitanje šta će od svega toga biti a i ono šta bude platiće Srbija. Sve su to novi krediti koji ostaju na otplatu generacijama koje još nisu ni rodjene. Istina je, medjutim, da su sve to ili slično u Boru radili i drugi lideri, od predsednika Srbije Borisa Tadića do ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića.

Slučaj sa Mladjanom Dinkićem je, ipak, nešto drugačiji. Treba se malo prisetiti ne tako davne prošlosti. Dinkić je kao ekonomsko-finansijska vlast Srbije u minulih deset godina najodgovorniji za privredni slom grada Bora. On je kočio dokapitalizaciju i dovlačenje pouzdanih partnera u Rudarsko-topioničarski basen. Izgubljene su silne godine. Sprečio je ruskog partnera, giganta u industriji obojenih metala, da udje u Bor a nije dozvolio ni domaćem poslovnom čoveku Zoranu Drakuliću, koji takodje odavno ima poslove u toj vrsti industrije, da investira. Umesto njih pravo na Bor je dao austrijskom poslovnom čoveku po prezimenu Kovač. Vreme je prolazilo da bi se na kraju ispostavilo da taj čovek nema para. I sve je propalo a autor propasti je bio Dinkić lično. I sada se on, niko drugi, nudi kao spasilac i dovoljno veliki broj gradjana Bora je glasalo za Dinkića.

Kako je moguće da se sve to zaboravilo? Kako su Borani to mogli da zaborave? Ili možda ne žele toga da se sećaju nego samo veruju u “bolju budućnost”? Umesto da još tada posle skandala sa tim “Austrijancem” Kovačom podnese ostavku Dinkić pobedjuje u tom istom Boru. Nešto, ipak, nije u redu sa našim ljudima. To je, čini mi se, ključni problem sa izborima u Boru a ne to što je Dinkić sve uradio sa državnim parama. To rade i svi drugi lideri Srbije. Doduše, mora se priznati da Dinkić to radi bolje, usavršio je taj model, i aktivnije se bori u opstanku na vlasti. Model je testirao u Kragujevcu, a potom dobio status počasnog gradjanina u Svilajncu.

A šta će biti sa Srbijom – to, kako liči, nikoga više, ne samo Dinkića, i nije briga. On obećava velike stvari i to očigledno ljudi vole da čuju a ne kao predsednica Skupštine Srbije Slavica Djukić-Dejanović koja, u svom dobrotvornom radu, ide da postavlja kamen temeljac za pijacu u Apatinu. Što reče jedan komentator “u disciplini kovanja lažnog zlata, Mladjan Dinkić je, nesporno, prvi alhemičar Srbije”. U životu, medjutim, postoji i obzir i ljudska mera, kako kaže narod “Gde će ti duša?”.

Ali, to je slika današnje Srbije. U Boru se desilo još nešto. Dan pre izbora poštari, znači državni službenici, su na drese gradjana Srbije delili “uplatnice” na 1.860 dinara za troškove kampanje Srpske napredne stranke i Tome Nikolića. Ispostavilo se da su uplatnice lažne i sa nepostojećim žiro-računima i da ta stranka to nikada nije tražila. Ali, efekat je postignut i SNS je tek na trećem mestu po rezultatima izbora. Utvrdjeno je potom da su te uplatnice u poštu u Boru stigle iz Niša ali da niko ne zna kako se sve to desilo i ko stoji iza toga. “Šta zna dete šta je 300 kila?” Neverovatno i do dan-danas niko nije odgovoran. Nije se oglasio ni predsednik Tadić koji obično reaguje i na najbezazlenije dogadjaje i sitnice. Doduše, njegova stranka kontroliše Poštu Srbije. Kako je to moguće? Moguće je jer “vrana vrani oči ne vadi”. Policija Srbije zna ko utovara kokain u Urugvaju i Argentini ali ne zna ko je džakove pošte ilegalno dopremio u Bor i ko je sve to platio. Sramota. Možda će tajnu otkriti neki novi kriminalac koji bude uskoro uhapšen ili se sam “preda”. Kao što sada Miloš Simović otkriva “tajne” našem evropskom pravosudju.

To samo znači da Dinkić nije jedini problem u Srbiji. Takav je sistem “evropske” Srbije. A Dinkić je samo veštiji i najuporniji u svojoj potrebi, gotovo nužnosti, da ostane na vlasti. On verovatno najbolje zna zašto je to za njega nužno.

Sve je to, u osnovi, tužno. Srbija to, ipak, nije zaslužila. I uprkos svemu niko da podigne glas, da se pobuni protiv takvog poniženja i političkog sunovrata Srbije. Nešto se desilo sa narodom.