VIŠE OD FUDBALA

Odavno je poznato da većina ljudi na Planeti veruje da se razume u fudbal i da bi svi mogli biti treneri. Svetsko fudbalsko prvenstvo u Južnoj Africi je najzgodnija prilika da se ta “sposobnost razumevanja fudbala” uvežbava.

Za mene je, medjutim, ovogodišnje svetsko prvenstvo zanimljivije u nečemu što nije fudbal, što je izvan tog sporta ali ozbiljno ugrožava kvalitet i radost te igre.


Prvi utisak je da većini, ako ne i svima, reprezentacijama, tačnije njihovim igračima i trenerima, nedostaje nacionalni idenitet. Za njih je, utisak je, to samo jedan posao, još jedna utakmica. Primetno je da nekako nema one patriotske emocije koja hrani entuzijazam i daje dodatnu energiju što na kraju rezultira kvalitetnim i borbenim fudbalom. Toga, očigledno je, nema na ovogodišnjem svetskom prvenstvu. Nema identiteta. Fudbal je postao žrtva globalizacije. Fudbal je potpuno globalizovan. Fudbaleri igraju po celom svetu, za njih stvarno ne postoje granice a igra za reprezentaciju za njih postaje nužno zlo. Njihova lojalnost leži kod onih koji ih plaćaju, kod vlasnika njihovih klubova ma gde oni bili, od Japana do Amerike. To je ono šta njih interesuje. To je, na žalost, na neki način postalo i normalno jer je sve svedeno na novac i ambiciju da se fudbaleri za nekoliko godina karijere obogate za celi život. Tu nema igre, nema fudbala. U tom svetlu i mesto održavanja svetskog fudbalskog prvenstva je postalo nevažno. Važno je naravno za lokalne tajkune ali u osnovi nema nikakvog značaja.

Po čemu se, na primer, može videti da je ovogodišnje prvenstvo baš u Južnoj Africi. Reklame su na stadionima uvek iste, kao da je bilo koji drugi fudbalski meč bilo gde na svetu, kompanije koje diktiraju uslove su takodje iste. To je, u stvari, postao putujući cirkus. Doduše, jedino plastične trube sa izuzetno probojnim zvukom, nazvane vuvuzele sugerišu da se utakmice igraju u nekom “egzotičnom kraju”.

Kriza nacionalnog identiteta fudbalskih reprezentacija je i deo opšte krize osećanja pripadnosti i posebnosti. Već više od 20 godina na medjunarodnoj, pre svega zapadnoj, sceni je na snazi politika ponižavanja i rušenja država pa samim tim i nacionalnog identiteta. Ništa nije važno, ni istorija ni posebnosti svake zajednice organizovane u državu, što je istorijsko iskustvo a ne nečija želja, nego je samo bitno ko će kome da otme pare, ko će da ima više i ko je od koga jači. Stvoren je haos koji je u osnovi uzročnik sadašnje svetske političke i ekonomske krize. Toga polako postaju svesne i političke elite u zapadnim zemljama pa sada očajnički traže bilo kakav povod da se nekako oživi izgubljeni nacionalni identitet.

Tako je tugaljivo posmatrati premijere, predsednike i ministre kako putem medijske euforije povodom svetskog fudbalskog prvenstva nastoje da povrate nacionalni identitet i ožive već izgubljeni nacionalni ponos i patriotizam. Tužno je kada su nacionalni idenitet i ponos jedne Francuske, Nemačke ili Engleske, na primer, spali samo na grupu fudbalera, na grupu ljudi koji, kako je jednom rekao bivši vlasnik londonskog Totenhema Alan Šugar, manje ili više pripadaju sumnjivom socijalnom miljeu i mnogi od njih da nisu u fudbalu bili bi u zatvoru. Zar tako moćne zemlje svojim gradjanima nemaju šta drugo da ponude. Izgleda da nemaju bez obzira koliko njihove fudbalske reprezentacije slabo igraju. Kakav identitet takav i fudbal.

Sve se to veoma jasno vidi pa, na primer u Engleskoj, štampa svetsko fudbalsko prvenstvo koristi i za ošte političke poruke. Tako se loša igra reprezentacije Engleske opravdava “lošom situacijom u zemlji” (Indipendent). Jer, sugeriše se, kako Englezi mogu da igraju dobro kada predstavljaju zemlju u kojoj je “haos”, u kojoj vladaju pohlepa, žedj za profitom i bankarske prevare. To je slika koju predstavljaju i engleski fudbaleri. I oni imaju bezobrazno visoke zarade, nedeljno izmedju 80.000 i 100.000 evra, a selektor reprezentacije Engleske, Italijan Fabio Kapelo ima godišnju platu od deset miliona evra. Zatim, u fudbalski neuspeh Francuske umešao se i sam predsednik te zemlje Nikola Sarkozi. On je, po povratku reprezentacije iz Južne Afrike, odmah primio fudbalera Terija Anrija da vidi šta se to desilo sa “Trikolorima” i da, na neki način, on kao predsednik odbrani fudbal u Francuskoj. Dok je Sarkozi razgovarao sa Anrijem na ulicama Pariza je bilo stotine hiljada demonstranata zbog smanjenja penzija, ali važnija je fudbalska politika. Poruka je valjda “kako vi možete da demonstrirate kada predsednik ima važnija posla spasavanja fudbala”. Apsurdno, ružno ali stvarno.

Politika je, izgleda, neizbežna. Tako, recimo, u Engleskoj su mediji već počeli da podgrejavaju stare političke predrasude protiv Nemačke uoči utakmice te dve selekcije. To se granici i sa mržnjom. O posledicama niko i ne vodi računa, važno je da fudbal okupira emocije nezadovoljnih gradjana makar za sedam dana a posle – ko zna, što kažu Bosanci “drugi dan druga nafaka”.

U tom svetlu na neki način je i sudbina reprezentacije Srbije. Reprezentativci Srbije su pojedinačno medju najboljim igračima u svojim klubovima po belom svetu. Kapiten reprezentacije igra u prvaku Italije i Evrope, Nemanja Vidić u najboljem engleskom klubu i tako dalje. Sve sami asovi. Ali, kao reprezentacija Srbije – nešto nedostaje. To je lepa igra, vidi se znalačka, ali nema finala, nema gola, nema završnice. To je slika Srbije. Lično, ma koliko sam razočaran, divio sam se tim fudbalerima da uopšte igraju jer, na izvestan način, koju oni to zemlju predstavljaju. Da li neku zamišljenu Srbiju, ideju Srbije, ili onu zemlju čija se politička elita stidi zbog svog porekla i svakoga dana se po nekoliko puta nekome izvinjava. Nema jake reprezentacije bez stabilne zemlje.

Ima, medjutim, još nešto. Za razliku od nekih ranijih prvenstava evropska štampa je ovoga puta bila, utisak je, naklonjena reprezentaciji Srbije. Čini mi se da je zanimljiv komentar londonskog Tajmsa posle poraza Srbije od Australije. Komentator Tajmsa kaže da “vas niko ne može iznervirati kao Srbija”. Ta ekipa igra izvrstan, maštovit fudbal, za uživanje, ali nikako da postigne gol, nema završnicu. Ne može da pobedi izuzev Nemačke. Ali, to nije dovoljno ma koliko to bilo važno za Srbe. Od inata se ne živi.

To je možda i slika i cele savremene Srbije. Sve je samo igra a završnice nema, na kraju je gubitnik.

Siniša Ljepojević