(ZLO)UPOTREBA KRIMINALACA

Kriminalci ponovo postaju “zvezde” javnog života u Srbiji. (Zlo)upotrebu kriminalaca u javnoj komunikaciji, pa čak i u politici, oživelo je ovih dana hapšenje (ili predaja) već sedam godina odbeglog zemunskog kriminalca Miloša Simovića.

Uz svesrdnu i, u osnovi, sramnu podršku medija Simović je, potpuno nerazumno, postao medijska ličnost od koje se, kako je objavljeno, očekuju “velika otkrića”.

Tako je dnevni list “Politika” iz “svojih izvora” objavio da se od Simovića očekuje da bi on “mogao da rasvetli političku pozadinu atentata na premijera Zorana Djindjića. Očekuje se da Simović potvrdi odredjena saznanja koja se odnose na domaće i strane političare, kao i na predstavnike crkve i vojske koji su u tom zločinu pružali podršku ‘zemunskom klanu’”, saznaje “Politika”.

Da li je moguće? Pa, gde je država Srbija? Zar je moguće da ni posle sedam godina od te nesreće i sveg sudjenja država Srbija ne zna šta se stvarno desilo i da će joj sada pomoći, “sve otkriti”, jedan Simović, čovek ogrezao u kriminalu i u osnovi jedan provincijski kriminalac, sa periferije. Zar je istina u državi Srbiji spala na izjave kriminalaca? To je poniženje za Srbiju. Pa onda isti list dodaje da “istražitelji imaju saznanja da su izvesni političari iz tadašnje vlasti, strani državljani i jedna osoba iz crkve znali za pripremu atentata i pružali podršku da se premijer Djindjić ukloni”. (Zanimljivo je da “Politika” piše “crkva” malim slovom pa se, u duhu pravopisa, ne zna koja je to crkva.) Objašnjava se potom da je o svemu tome bilo i ranije “indicija” ali se one “ne mogu dokazati bez svedoka saradnika”. Zanimljivo. Drugim rečima, celi naš “evropski” pravosudni sistem ne može da dokaže tako ključnu stvar u savremenoj istoriji Srbije ukoliko neki kriminalac pokajnik ne pristane da bude “saradnik”.

Onda se u drugim medijima, u tom stilu, širi priča kako će mnoge tajne da otkrije lap-top kompjuter Miloša Simovića koji je on nosio sa sobom. Navodno, tamo je on, kao i svaki moderan i ozbiljan čovek, čuvao i pohranjivao državne tajne koje su znali samo krimosi iz takozvanog “Zemunskog klana”. Neverovatno. Niko u medijima ne dovodi u sumnju tu priču iako je prethodno zvanično saopšteno da je Simović uhapšen “savi izmoren i onemoćao” na hrvatsko-srpskoj granici u želji da udje u Srbiju i to izvan graničnog prelaza. Izgleda da je tako “izmoren i onemoćao” jedinu brigu imao da sa sobom nosi svoj lap-top kompjuter.

Sve to “miriše” na još jednu bezočnu političku manipulaciju i na neki način svedoči da mnogi u sadašnjoj vlasti i dalje ne mogu da se oslobode svoje opsesije kriminalcima koja je u Srbiji ne tako davno omogućila takvim ljudima veliki uticaj. Ko zna šta će navodno Simović otkriti a i izbori se, izgleda, približavaju pa se otvaraju velike “mogućnosti”. Nikoga istovremeno nije briga da se tvrdnjama da su kriminalci znali najveće državne tajne sugeriše da su u Srbiji, izgleda, stvarna vlast bili kriminalci. Sramota.

Niko u medijima ne analizira, medjutim, šta se stvarno dogodilo i koja je pozadina tog slučaja. Da ukažem na neke detalje. Posle pucnjave u Zagrebu kada je ranjen Simovićev “sabrat” Sretko Kalinić objavljeno je da je on, samo čas pre gutbika svesti, slučajnom prolazniku uspeo da kaže “Miloš Simović”. Kao u holivudskom filmu. Onda je šef policije Srbije Veljović izjavio da se u toku dana u Zagrebu očekuje Simovićevo hapšenje, u stvari, očekuje se svakog časa. Ta izjava je tog dana brzo zaboravljena a dan-dva kasnije je saopšteno da je Hrvatska pogranična policija uhapsila Simovića kada je ilegalno pokušao da iz Hrvatske udje u Srbiju.

Zanimljivo je da je onda Hrvatska policija predala Simovića policiji Srbije jer je on rekao da želi da ide u Srbiju. Prema zakonu, medjutim, uhapšeni se ne predaju policiji druge države tako jednostavno. Prvo, pošto nije imao dokumenta Simović je trebalo da bude sudjen u Hrvatskoj za ilegalni boravak, a drugo, o izručenju takve osobe odlučuje Sud a ne lokalni policajac. Da on, ipak, nije bio uhapšen u Zagrebu pa onda “džentlmenski” izručen Srbiji a za javnost je smišljena drugačija priča?

Zatim, kako je bilo moguće da se Simović punih sedam godina “uspešno” krio uglavnom u Zagrebu i Hrvatskoj? Utoliko pre što su “policijski izvori” na jednom počeli zasipati medije o detaljima tokom “bekstva”. Ako je Simović toliko “sposoban” on verovatno ne bi ni “išao pešice” u Srbiju nego bi otišao na neko drugo mesto. Postavlja se pitanje, ko je skrivao i pomagao Simoviću da živi u jednom Zagrebu? Neko mu je sigurno pomogao, ali ko. To nekako baca senku i na stvarnu ulogu zvanične Hrvatske u kriminalnom miljeu u bivšoj Jugoslaviji i za koga to u stvari radi zvanični Zagreb.

Nije bez značaja ni činjenica da se u javnosti i u pričama o Simoviću nameće državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen. Kakve on veze ima sa tim u ovoj fazi? On nije policijski inspektor niti istražni sudija. A, ako je suditi po ranijim i ukupnim Homenovim izjavama jasno na kojoj geografskoj strani sveta “leži njegovo srce”.

Ima, dakle, dovoljno razloga za sumnju da bi jedan kriminalac mogao biti iskorišćen za političke manipulacije. To nije dobro jer ne samo što će dodatno kriminalizovati javnu scenu i kriminalcima dati značaj koji oni nemaju niti im je primeren nego i što će dodatno urušiti Srbiju kao državu. Izgleda, medjutim, da o tome, izuzev njenih gradjana, niko i ne brine. Ili je upravo to i cilj teme.

Siniša Ljepojević