MLAĐAN DINKIĆ I REGIONI ZA RUŠENJE SRBIJE

Posle decenija ratova, sankcija, izolacije, bombardovanja i ekonomskog uništavanja Srbija i dalje nekome smeta, i dalje neko veruje da nije dovoljno srušena. I nije da nema još ideja. Jedna od najnovijih je takozvana regionalizacija, stvaranje navodnih “evro-regiona”. Za razliku od ratova i sankcija završna faza rušenja Srbije je poverena njenom rukovodstvu, onima za koje su, tvrdi se, glasali njeni gradjani.

Taj samouništavajući proces se, utisak je, više ne može analizirati i objasniti racionalno jer je neshvatljivo da neko toliko uporno radi u korist svoje štete. Kao da je, što kaže narod, “neki djavo ušao u ljude”. Nešto se dešava u samim glavama ljudi. Na primer, najnoviji projekat Mladjana Dinkića nazvan Unija regiona Srbije (URS) . Taj pokret je, u stvari, nova politička partija u Srbiji koja je do sada najneobičnija politička pojava.

Lider URS-a je Mladjan Dinkić koji je sada najednom zabrinut zbog “beogradizacije” Srbije i centralističkog sistema. A jedan od najodgovornijih za centralizaciju Srbije je u pravo Dinkić. On je insistirao na kompletnoj kontroli svega što se dešava u Srbiji, za bilo kakvu dozvolu ili papir ljudi su morali i još moraju da dodju u Beograd. I takvom politikom on je ne samo marginalizovao sve što je izvan Beograda nego i uništio i ono malo privrede što je postojalo. I sada se on nameće kao protivnik toga i nudi se kao spasilac Srbije. I lokalni lideri po Srbiji to prihvataju a za njih su mahom glasali i gradjani u njihovim sredinama. Pa, da li je stvarno moguće da ti ljudi, da Srbija, gleda u čoveka koji je prethodno uništio Srbiju, ne samo izvan Beograda, kao svog novog spasioca? Da li je moguće toliko obmanuti gradjane Srbije? Na to pitanje ne postoji racionalan odgovor. Simptomatično je, i zabrinjavajuće, da se URS temelji na agresivnom anti-beogradskom raspoloženju, svoju energiju taj novi pokret crpi iz otpora prema sopstvenom glavnom gradu. Ta emocija može brzo da preraste i u mržnju prema Beogradu. Kao u slučaju Mila Djukanovića ili kosovskih Albanaca. Izgleda da su svi išli na kurs kod istog učitelja. I što je, u mom vidjenju, najtragičnije Dinkić, barem javno, uživa podršku u samom srcu Srbije, u Šumadiji, u Kragujevcu. Sve to, ponekad, izgleda nestvarno. Na primer, na nedavnim izborima u Arandjelovcu Dinkićeva G17 je nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića i “Zajedno za Šumadiju” Verka Stevanovića. I pošto su prešli cenzus, čemu se očigledno nisu nadali, organizovano je postizborno veselja kojim su dominirali Verkove pristalice. Onda se zapevalo “Od Topole pa do Ravne Gore” i sve “u čast” Dinkića i Rasima Ljajića. Nešto, ipak, nije u redu.

Dalje, šta to znači da lider jedne partije koja je u vladajućoj koaliciji osniva novi politički pokret koji je u osnovi protiv politike sadašnje vlade. Jer, da nije protiv vlade onda ne bi ni postojala potreba ili želja da bude osnovan. Po svim uobičajenim standardima Dnikić bi trebalo da napusti sadašnu vladu a njegova partija vladajuću koaliciju. Ne, to se nije dogodilo niti će se dogoditi a ostali iz vlasti uopšte ne reaguju. Naprotiv, predsednik Srbije Boris Tadić je bio na osnivačkoj skupštini URS-a i pozdravio takvu ideju. I što je još gore Dinkić i G17, zahvaljujuhci učešću u vlasti i pozicijom u Vladi, državnim parama finansiraju novu političku partiju. Nevidjeno.

Iz ugla političke teorije Dinkić je smislio izvrsnu taktiku. Njegova stranka i on sam ne uživaju baš dovoljnu podršku gradjana Srbije i na narednim izborima se može desiti da uopšte i ne udju u Skupštinu. Dosadašnje koalicije sa velikim partijama je Dinkić za minulih 10 godina, koliko je u svim vlastima, potrošio i sada traži novi model za politički opstanak. Taktika mu je u osnovi dobra jer neraspoloženje i nezadovoljstvo Srbije zbog centralizovanog političko-ekonomskog sistema i višegodišnje ponižavanja od centralne vlade može da pruži dovoljnu energiju za politički opstanak Dinkića i njegove ekipe. A to što je on jedan od najodgovornijih za ekonomski kolaps i ponižavanje Srbije izvan Beograda – to će narod u svom jadu i muci zaboraviti. Kragujevac mu je, izgleda, dobar primer i inspiracija. Kao i to što će ta ideja uistinu uništiti Srbiju? Da li je rušenje Srbije cena koju njeni gradjani treba da plate da bi samo jedan političar, Dinkić, opstao i politički preživeo?

I pošto se to uklapa planove o daljoj razgradnji Srbije nekih centara moći iz inostranstva, pre svega Evropske unije, onda je Dinkićev projekat dobio podršku. Ima i onih koji su skloni da sve to vide kroz veoma prizemne stvari – novac. Veruje se, naime, da će Srbija uskoro dobiti neku vrstu statusa kandidata za EU pa će imeti deo novca od predpristupnih fondova. A najveći deo tog novca biće namenjen za regionalni razvoj, regionalizaciju. A taj novac će, prema sadašnjoj funkciji u Vladi, biti pod kontrolom Mladjana Dinkića. Pored njegovog interesa tu je jasna poruka regionima Srbije – ako želite novac glasajte za Dinkića. To je, takodje, obmana jer to ne znači nikakvu decentralizaciju. Taj novac će i dalje biti centralizovan, mahom u rukama Dinkića i Vlade. Oni će odlučivati šta ko i koliko može da dobije. Znači, regioni neće značiti decentralizaciju para. Naravno, Dinkić ima pravo da smišlja takav projekat i bori se za politički opstanak ali pitanje je šta radi Vlada Srbije i predsednik Tadić. Ili su Dinkićeve ambicije iste kao i njihove pa je on dobio zadatak da ih realizuje?

Naravno, decentralizacija Srbije ovakve kakva je sada centralistička je neophodna. Ali, zašto izmišljati “toplu vodu”, u Srbiji su oduvek postojali regioni ili kako su se u različitim periodima zvali. Ovo što sada nudi Dinkić je stvaranja mini-država koje će srušiti Srbiju. Kažu da to neće biti politički identiteti. Kako neće kad su njihovi osnivači i nosioci političke partije, sada i jedna URS čiji je to glavni cilj i razlog formiranja. Sve je to politika. Pa onda kažu to će biti statistički regioni. Šta to znači? Ne postoje statistički regioni. To je samo još jedna obmana javnosti.

Jedna od prevara je i najavljena selidba državnih organa iz Beograda u druge gradove. To je još jedna na brzinu smišljena obmana. Zašto postoje glavni gradovi? U njima su državni organi a u drugim mestima mogu biti samo agencije, koje su delovi državnih organa smeštenih u glavnim gradovima. I koliko će to da košta? Niko ne pita.

Suština decentralizacije je u decentralizaciji prava na ono što zakon garantuje svim gradjanima. A to što će neko za ostvarenje svojih prava morati da putuje u Niš ili Zaječar umesto u Beograd nije decentralizacija. To je prevara. Jer tome koji mora da putuje iz svog mesta u neko drugo da bi ostvario to svoje pravo nije važno gde putuje. Važno je da mora da putuje a ne da ostvaruje svoje pravo i planove u mestu gde živi.

Način regionalizacije koju predlaže Dinkić i njegovi URS ne vode decentralizaciji Srbije nego njenom razbijanju i daljem slabljenju. Vode ka daljoj federalizaciji Srbije koja je već federalizovana vrstom Statuta Vojvodine. I sve to plaća, finansira sama Srbije. Tako, što je malo poznato, Vlada Srbije finansira časopis pod imenom “Decentralizator”. Časopis izdaje Vladina kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije čiji je predsednik Nenad Čanak.

Malo je zemalja u savremenoj političkoj istoriji čije vlasti toliko bezdušno i uporno rade na uništavanju sopstvene zemlje. A još je manje takvih zemalja u kojima i većina gradjana, ako je suditi po rezultatima izbora, podržava sopstveno urušavanje.

Srbija bi trebalo da se priseti starog pravila da onaj koji ruši ne može da gradi.

Siniša Ljepojević