UTICAJ BOMBARDOVANJA NA EKOLOGIJU

Svi državni resursi se moraju usmeriti na ispitivanju štetnosti od nuklearno bioloških i hemiskih uticaja bombardovanja na zagađivanju životne sredine u Srbiji.
Svi smo svesni rapidnog povećanja određenih bolesti u Srbiji koji mogu biti posledica upravo bombardovanja, aktuelni ministar se angažuje u sekundarnom delu zaštite zivotne sredine a o primarnom i prioritetnom ne radi ništa. Verovatno da ne uvrede svoje prijatelje koji su nas zatrovali.

Na SR Jugoslaviju bačeno je 13.000 tona osiromašenog uranijuma. Amerikanci su priznali “sejanje” “samo” 11.000 tona ovog nus-proizvoda uranijuma 235 koji se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama.U posledice bombardovanja. ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Opasni piralen iz trafo-stanica, živa, raznovrsni dioksini, sagoreli kerozin, haloni - sve su to posredne posledice bombardovanja koje nanose mnogo ozbiljniju štetu po čoveka i njegovu okolinu, nego što se do sada priznavalo.Do istine, one potpune, teško je doći bez pouzdanih podataka o dejstvima ,tačnom broju preleta, vrsti sredstava korišćenih za zaštitu letilica ili borbenih sredstva.Na našoj strani o činjenicama vezanim za bombardovanje mogu govoriti samo pripadnici kvalifikovane javnosti u koje spadaju vojni stručnjaci, rukovodstva firmi po kojima je dejstvovala NATO alijansa, lokalne zajednice na čijem terenu se dejstvovalo, medicinski i ekološki stručnjaci, naučni radnici u poljoprivrednim, vodoprivrednim, nuklearnim, hemijskim, tehnološkim i drugim institutima, nevladine ekološke organizacije i pojedinci stručno osposobljeni za ekološke probleme.Od svih pobrojanih pripadnika kvalifikovane javnosti samo se mali broj uključio u priču o ekološkoj zagađenosti koju je prouzrokovalo bombardovanje 1999. Taj mali broj pripadnika javnosti bio je 1999. uključen u Komisiju za procenu štete u životnoj sredini koju je formirala tadašnja savezna vlada.

Ova komisija je započela obiman i vrlo stručan rad, pretežno zasnovan na kvalitativnoj proceni štete. Međutim, posle prvih obimnijih i značajnijih rezultata, neko je iz političkih struktura naredio obustavu rada. Da je rad komisije bio nastavljen, mi bismo imali mnogo bolju pregovaračku poziciju kako o tužbama protiv zemalja koje su nas bombardovale, tako i o eventualnom obeštećenju građana i države. U vremenu kada je zaštita životne sredine postala ključni pojam u naučnim, društvenim i političkim opredeljenjima a najveći problem u ekonomskoj sferi, na primeru odnosa prema uranijumskom ratu najbolje se može dokazati da su faktori zdravlja i bolesti pre svega društveni, a onaj ko krije podatke o ugroženosti stanovništva saučesnik je u zločinu. Uranijum i dioksini učinili su da se bombardovanje SR Jugoslavije može proglasiti genocidnim činom.
NATO je upotrebio još mnogo zabranjenih sredstava kojima je zagađena životna sredina i ne sme da objavi prave podatke, jer bi to sigurno izazvalo gnušanje svetske javnosti, a građanima Srbije pokazalo da su trovani i ozračeni “humanitarnim oružjem” od strane sadašnjih “prijatelja” i “saveznika”. O ukupnom dejstvu NATO snaga na SR Jugoslaviju i posledicama koje su moguće najbolje govore podaci o količini ubojnih sredstava bačenih i ispaljenih na našu teritoriju. Na objekte na zemlji ispaljeno je 15.000 granata sa 22.000 tona eksploziva mada se nezvanično govori o mnogo većoj količini eksploziva

Cilj agresije NATO alijanse nije bio uperen protiv vojske i političkog vođstva , već je bio uperen protiv nedužnog stanovništva što potvrđuje izbor ciljeva za bombardovanje koji nanose maksimalnu štetu ekosistemu i zdravlju ljudi. Međutim, tu je i prebacivanje troškova za dekontaminaciju zagađenih površina na pleća bombardovanih ljudi što još više otežava borbu protiv posledica bombardovanja jer se Srbija danas nalazi u ekonomskim teškoćama koje ne predviđaju dovoljno sredstva za dekontaminaciju svih zagađenih prostora. Akcija države usmerena je samo ka dekontaminaciji terena ugroženog municijom sa OU, dok je dekontaminacija od otrovnih hemijskih jedinjenja ostavljena za neka “bolja vremena”.
Eventualna obnova i dekontaminacija trajaće decenijama uglavnom zbog enormnih troškova koji bi bili preveliki i za mnogo bogatije zemlje od Srbije