MANIPULACIJA VREDNOSTIMA

Tradicija života srpskog naroda nije od juče predmet spora ,on u svojoj biti od početka nosi čudesan spoj nezavisnosti duha, čovečanske opredeljenosti, otvorenog susreta sa drugim i drugačijim,vrhunske tolerancije. Takav spoj ne može biti simpatičan nijednoj ideologiji koja svoje loše namere obavija u šarene laže i paralaže civilizacijskog prosperiteta.

Na sceni je dijabolizacija Srbije i veoma opasna manipulacija, manipulacija ide toliko daleko da je njihova osnovna teza da zbog vezanosti za tradiciju, patriotizam a samim tim za potpuno nazadnjaštvo, zaostalost i nemodernost svake vrste, srpski narod nikako ne može da se dokopa Evrope i njenih vrednosti. Iz toga,kažu oni,proističe duh velikosrpskog nacionalizma koji ne može da izađe iz tamnog i mraćnog vremena prošlosti. Paradoks je, međutim, u tome što to tvrde oni koji robuju mentalitetu provincijske patnje za nedosegnutom Evropom. To je taj neprestani kompleks trke za dostizanjem evropskog nivoa vrednosti, slepog kopiranja svega tuđeg i potpunog odsustva kritičnosti i orginalnosti. Najpre, treba naglasiti da je u našem društvu zacarilo veoma površno i gotovansko razumevanje (tačnije, usvajanje) nekih ključnih pojmova. Dakle, treba razumeti da: NACIONALIZAM NIJE ISTO ŠTO I ŠOVINIZAM. NACIONALIZAM podrazumeva izrazitu ljubav prema svojoj naciji, a ŠOVINIZAM idolatriju sopstvene nacije i mržnju prema drugim nacijama. Za rešenje i razumevanje ovog problema značajno je više vekovno iskustvo i mudrost Srpske Pravoslavne Crkve, koja zastupa hristološki stav i antropologiju po kojoj treba "voleti bližnje (sve druge sa kojima smo u kontaktu, blizini) kao sebe samog".To znači da treba biti i ostvarivati se kao ličnost u ljubavnoj zajednici sa drugima i drugačijima od sebe bez ikakvih predrasuda, slobodno od njih, ma kakve bile (rasne, nacionalne, verske, klasne, socijalne, političke,...), ali u isto vreme i biti autentičan i originalan, imati sopstveni identitet.

Ako pogledate trenutni trend u Srbiji, videćete da je on takav da se ljudi nepromišljeno i ostrašćeno gade svega što je srpsko, nacionalno, svoje, i da je odricanje od sopstvenog identiteta nešto "krajnje poželjno i napredno", dok se na drugoj strani žigoše kao "konzervativno" i "nazadno" sve ono što nije kao ovo prethodno. Kad se malo bolje pogleda, već je i taj stav o nekritičkom usvajanju tuđeg postao konzervativan.
Sve u svemu, jedna obična isključivost i prazna sujeta, u kojoj se oni koji se gnušaju "nacionalnog" (a u stvari misle na "šovinističko", mada iz sopstvene površnosti trpaju to u isti koš sa "nacionalnim" i "patriotskim") ponašaju zapravo isto kao i šovinisti, samo u suprotnom smeru. U tome se sastoji sva tragedija našeg naprednjaštva u Srbiji 21. veka, što nismo kao narod istinski naučili lekciju. Treba pogledati pažljivo da je kod svih razvijenih i jakih država veoma snažno zastupljen nacionalizam, i da sve do jedne imaju nacionalni program i strategiju. A ponekad i taj njihov nacionalizam prelazi u pravi šovinizam. Ovo je u vezi našeg ugledanja na razvijene zemlje EU i manipulisanje neupućenim narodnim masama onih koji svoje svakojake ideje proturaju uz etiketu da je "tako u EU i da ako tako i mi ne činimo da smo propali".