SRBIJA MORA DA SE ZAMISLI I PREISPITA

Obmane u politici mogu ponekad da budu efikasne ali su u osnovi velika zabluda i ne mogu da traju. Jer, kako reče jedan davni američki predsednik, „ne možete varati sve ljude i to svo vreme“.

Realnost se osveti. Izgleda da je sada u Srbiji došlo vreme suočavanja sa tom osvetom realnosti i naplate obmana i zabluda. Sve u životu mora da se plati. Tako se i politička kula od karata Srbije ubrzano ruši i sve iluzije i obmane se razotkrivaju u najogoljenijoj formi. Kap koja je prelila čašu u tom nepovratnom procesu je kosovski poraz Srbije u Medjunarodnom sudu pravde.

Tu je verovatno daleko veći značaj tog kosovskog mišljenja Suda nego što je sama sudbina Kosova. Jedno takvo mišljenje ne može naravno rešiti sudbinu Kosova, trajaće će to još dugo godina, ali činjenica je da je taj stav Suda nezaustavljivo srušio političku kulu od karata koju u Srbiji aktuelna vlast odrzava već dugo vremena. Sva druga raskrinkavanja ombana javnosti u Srbiji su se nekako uspevala ublažiti, zamaskirati. Kada, na primer, iz Evrope stižu upozorenja da od Evropske unije nema ništa u dogledno vreme onda su političari u Srbiji nastojali da to demantuju i sve je na čudan način prolazilo. Ali, saopštenje Medjunarodnog suda pravde se nije moglo izmanipulisati. I onda strušila se kula od karata i doživljen je ubedljiv politički poraz Srbije. I politički vrh Srbije je potom pokazao da u stvari nema nikakvu ideju, viziju i da čak nema ni elementarne hrabrosti.

Na primer, dve godine je politika prema Kosovu, tačnije prema zahtevu Srbije Sudu pravde, vodjena kao privatni posao predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. E, onda kada se desio poraz onda se zaklanjaju iza institucija države Srbije koje su prethodne dve godine potpuno ignorisali. Najednom je vlada Srbije raspravljala o Kosovu i mišljenju Suda pravde. Prethodne dve godine ta ista vlada nije ni jednom o tome raspravljala, bila je potpuno isključena. Pa je onda zasedala i Skupština Srbije iako je samo četiri dana pre zasedanja državni vrh poručio da nema potrebe da se o svemu izjašnjava i parlament. Sve to svedoči o strahu i panici, ali i kukavičluku, onih koji minulih godina državu Srbiju vode kao svoje privatno preduzeće a sada kada se sve srušilo traže zaštitu od institucija.

Kasno je, medjutim, za to. Da su Skupština i vlada protekle dve godine redovno raspravljale o Kosovu i Sudu pravde i svojim punim autoritetom definisale političke stavove Srbije o tom važnom pitanju i Sud bi drugačije razmatrao svoje neobavezujuće mišljenje. Ali, pošto se znalo da je Kosovo postalo privatni politički posao onda nije bilo teško Medjunarodnom sudu i njegovim zapadnim mentorima. Jer, i Sudu i onima koji su vodili tu privatnu politiku u Beogradu mentori su isti. Mada, u osnovi je dobro što je Skupština ipak donela tu nekakvu rezoluciju i dala svoj autoritet Srbiji da se obrati Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ali, problem je što to više nije onaj autoritet koji bi trebalo da bude. Jer, i sami poslanici su pokazali svoju uzaludnost time što su pokorno prihvatili da glasaju o nečemu o čemu nikada do sada nisu raspravljali i u čemu ni na koji način nisu učestvovali. Pristali su da budu dimna zavesa i „suknja“ iza kojih se kriju osamostaljeni lideri. Uz to, nije sigurno da je tekst rezolucije koji je poslat Ujedinjenim nacijama isti onaj o kojem su raspravljali poslanici. Izvesno je samo da taj tekst formalno nije usvojila vlada Srbije iako je u ime njenog autoriteta i poslata svetskoj organizaciji. Nije poznato ni šta piše u Tadićevom pismu vladama 55 zemalja u kojem se navodno traži njihova podrška u Ujedinjenim nacijama. Neizvesna je, medjutim, podrška tih zemalja jer, na primer, zašto bi one podržale Srbiju u nečemu što su kreatori one zemlje kojima se Srbija uporno udvara. Srbija se uporno udvara svojim neprijateljima a onda kada ti neprijatelji urade nešto loše onda se traži podrška nekih drugih. To je besmisleno.

To je suština problema koji je kosovskim neuspehom razotkriven u Srbiji. Praksa privatnog vodjenja politike je razbila državnu infrastrukturu Srbije, razbila je institucionalnu funkcionalnost bez koje ni jedna država ne može da funkcioniše. Državne institucije su postale puke propagandne mašine političkih lidera i sredstvo njihove medijske promocije. One ne odlučuju ni o čemu čak i kada liči da one nešto rade. Sve je to obmana. Nije samo reč o Kosovu. Pre neki dan je jedan opštinski sud u Londonu u slučaju izručenja Ejupa Ganića ponizio državu Srbiju. Jedan opštinski sud ponižava jednu državu. To je realnost Srbije.

Doduše, to nije niko izmislio u Srbiji, to je jednostavno model Zapada, model onih kojima politička elita u Beogradu duguje svoj status i sve što ima. Taj model se primenjuje u svim zemljama koje pristaju na okupaciju i kapitulaciju. Zapad ne voli da radi sa institucijama, on se oslanja na pojedince koje stimuliše na samovoljno i diktatorsko ponašanje kako bi onda preko njih ostvario svoje ciljeve. Kada ti pojedinci budu potrošeni onda se jednostavno odbace. Daleko je komplikovanije sa institucijama pogotovo demokratski izabranim pa ih zato Zapad po pravilu izbegava. Taj model je primenjen i u Srbiji i to već dugo, dugo godina, od vremena Jugoslavije, političkog uspona Franje Tudjmana i Slobodana Miloševića.

Kada se izmanipulisani i favorizovani na kraju rušenja kule od karata osveste i stanu pred ogledalo onda je po pravilu već mnogo izgubljeno. Ali, u životu nikada nije kasno. Zato je sada pravo vreme, u ovom stanju šoka posle kosovskog poraza, da se rukovodstvo Srbije i svi ljudi koji imaju ozbiljne namere zamisle i dobro promisle šta i kako dalje. To je u ovom času ključna stvar. Bez obzira na greške i ono šta se desilo to je istorijska obaveza sadašnje političke elite u Beogradu. Treba ozbiljno analizirati greške, utvrditi činjenice realnosti i formulisati ono šta je realno za Srbiju. Samo tako može da se zaustavi ubrzana erozije svega što postoji u Srbiji i spasiti ovo malo što je ostalo. Ukoliko se to ne uradi onda će propast, i ekonomska, i politička i ljudska, biti nastavljena a umesto sadašnje vlasti doći još gora.

Siniša Ljepojević

MIŠLJENJE MEĐUNARODNOG SUDA PRAVDE

Posle savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde (MSP) o „Deklaraciji o nezavisnosti“ kosovskih Albanaca ne vredi ni kuknjava ali ni preterano veselje kod „druge strane“. Naravno, kosovski Albanci i njihovi saveznici su u prednosti ali realnost na terenu neće biti bitnije promenjena.

Srbija u ovoj fazi jeste politički poražena, još jedna izgubljena politička bitka. Rat, medjutim, u nekoj formi i dalje traje. Objašnjenje savetodavnog mišljenja MSP-a je izuzetno vešto formalno pravno formulisano i analiza tog objašnjenja otkriva gde je Srbija napravila suštinsku grešku. Greška je u formulisanju pitanja koje je Srbija uputila Sudu.

Pitanje „Da li je Deklaracija o nezavisnosti u suprotnosti sa medjunarodnim pravom“ je otvorilo prostor Sudu da izbegne suštinsko pitanje – da li kosovski Albanci imaju pravo na odcepljenje. To je suštinsko pitanje. Sud je vešto iskoristio tu grešku Srbije i izbegao odgovor na ključno pitanje jer sama Deklaracija ne znači i pravo na odcepljenje. U pravnom jeziku najvažnije su formulacije o čemu, očigledno, Srbija nije vodila računa. To, istovremeno, otkriva i obmanjujuću frazu političke elite Srbije da je Kosovo, posle podnošenja zahteva Sudu, „pravno a ne političko pitanje“. To je velika obmana jer Kosovo je pre svega političko a ne pravno pitanje kako je to Sud u svom obrazloženju i ocenio.

Sud je, naravno, mogao i drugačije da formuliše svoje mišljenje ali mu je Srbija omogućila da saopšti ovo što je saopštio. A to je da sama Deklaracija kosovskih Albanaca o nezavisnosti ne znači automatski i odcepljenje. Taj proces je stvar politike pojedinačnih zemalja kao i Ujedinjenih nacija. Sud smatra da u „generalnom medjunarodnom pravu nema vidljivih zabrana“ takvih deklaracija. To je tačno jer je medjunarodno pravo u domenu politike veoma nejasno, nedefinisano.

Istovremeno, medjutim, Sud je ukazao da se konkretnije odredbe, znači u generalnom smislu, nalaze u raznim dokumentima Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. U tom smislu pravni ambijent Kosova od 1999. godine je definisan Rezolucijom 1244 koja je, prema jasnoj oceni Suda, još uvek na snazi. Unutar te Rezolucije su izgradjeni takozvani Ustavni okviri Kosova što je takodje deo pravnog ambijenta. Sud u tom delu ostaje nejasan. Kada kaže da Rezolucija 1244 ne zabranjuje donošenje Deklaracije o nezavisnosti mora u isto vreme da uzme u obzir da taj dokument predvidja da je Kosovo deo nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije čiji je Srbija pravni nalsednik. Ali, čisto pravno gledano, to može da ignoriše jer sama Deklaracija ne znači i stvarnu nezavisnost. Drugim rečima, formalno pravno Kosovo je i dalje deo Srbije jer to predvidja Rezolucija 1244 koja je prema Sudu još uvek najviši pravni akt na Kosovu.

Potom, Sud kaže da formalno pravno Deklaraciju nije donela Skupština Kosova nego grupa ljudi koja sebe naziva „izabranim predstavnicima našeg naroda“. Medju potpisnicima Deklaracije je i predsednik Kosova Fatmir Sejdiu koji nije član Skupštine. Prema tome, to nije formalno dokument Skupštine. Deklaracija, nadalje, nije predata specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara UN i šefu misije UNMIK, koji je zvanično vrhovna vlast na Kosovu, pa tako u pravnom smislu taj dokument pravno ne postoji za pravni ambijent medjunarodne uprave. Taj dokument, drugim rečima, ne pripada ni jednoj instituciji pravnog sistema uspostavljenog na Kosovu pa tako taj sistem nije ni narušen, tačnije, nije narušeno ni medjunarodno pravo.

Drugo je, kako sugeriše Sud, pitanje zašto šef UNMIK –a i Ujedinjene nacije nisu odmah reagovale i poništile taj dokument kakav god da je njegov status. To nije učinjeno pa su druge zemlje, koje na to imaju pravo, odmah priznale nezavisnost Kosova i stvorena je nova realnost. Za Sud je formalno pravno to bio način za ocenu kakvu je dao optužujući Ujedinjene nacije za propuste.

Bez obzira na veštinu Suda jasno je da su „svetske sudije“ izmanipulisale, i to veoma vešto, čitavo pitanje što im je omogućila sama njegova formulacija. Odmah potom je usledila medijska manipulacija širom sveta pa se tako tvrdi da je presudjeno da je kosovska nezavisnost legalna. O tome Sud uopšte nije raspravljao ali ljudi čitaju novine i gledaju televiziju. Verovatno je da će kosovski model uskoro biti primenjen i u nekim drugim delovima sveta, na primer u Iranu gde Amerikanci, po istom modelu kosovskih Albanaca, već rade sa narodom Baluči, koji živi na jugoistoku zemlje i ima neku vrstu autonomije. Ali, od svega toga Srbija nema nikakve koristi.

Očigledno je da su Amerikanci, koji su autori kosovske nezavisnosti, jos tada imali u vidu da će od Suda biti zatraženo savetodavno mišljenje. Jer, sve okolnosti Deklaracije su tako smišljene da omoguće Sudu ovako mišljenje. Posebno, otvaranje prostora za pravo na samoopredeljenje jer u samoj Deklaraciji se ne govori o teritoriji nego o „našem narodu“. Problem je utoliko veći što je i pitanje Srbije upućeno Sudu formulisano u Americi a ne u Srbiji. Što kaže narod „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Ali, to jedan drugi problem Srbije i aktuelne vlasti u Beogradu. Trebalo bi se podsetiti da je 2008. Godine vlada Vojislava Koštunice srušena zbog američkih planova sa Kosovom. Vladu su srušili isti oni koji su i u sadašnjoj vladi. Neverovatno uplitanje Zapada u formiranje te nove vlade je isključivo bilo inspirisano politikom prema Kosovu. Drugim rečima, od nove vlade se očekivalo i još se očekuje da bude u funkciji zapadnih, ili tačnije američkih, planova prema Kosovu. I zato sve ovo što se dogadja ne bi trebalo da bude bilo kakvo iznenadjenje.

I, šta sad? Malo je verovatno da će na terenu i u životu ljudi bilo šta bitnije promeniti. U medjunarodnoj zajednici može da dodje do nekih pomeranja, pre svega povećanja broja zemlja koje će priznati Kosovo ali u osnovi sve to neće promeniti suštinu problema. Sve dok Srbija ne popusti. Drugim rečima, Kosovo ostaje zamrznut problem i tako će biti još dugo vremena. Do nekog novog vučenja karata. U samoj Srbiji ljudi na vlasti će pokušati da amortizuju svoj politički poraz. Ne verujem da će bilo ko podneti ostavku zbog tog poraza. Jednostavno, idemo dalje ima još prostora za obmane. Na primer, evropske integracije i izlazak iz ekonomske krize. Samo se gubi vreme.

Poraz u MSP-u bi za Srbiju bio zgodan povod da konačno razmisli i o sebi i o svetu u kojem živi. Šta je današnji svet i šta je današnja Srbija? U životu ima i pravde i nepravde ali sve zavisi od toga kako se neko postavi i sa kojom snagom raspolaže. Ne kaže se uzalud „sila zakon menja“.

ZAKASNELA LJUTNJA SRBIJE

Jedna od najtežih stvari u životu je tražiti pravdu pogotovo ako se to čini sa zakašnjenjem. Srbija je nekako neprestano u takvoj situaciji i stalno traži neku pravdu i bezuspešno dokazuje ono što je očigledno.

Osnovni problem u toj beznadežnoj sudbini je što to Srbija, po pravilu, radi sa zakašnjenjem, kada se stvari već nepovratno dogode. Na to liči i nedavni delom oštar i ljutit istup predsednika Borisa Tadića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) povodom najnovijeg talasa nasilja u severnom delu Kosovske Mitrovice.

Sve što je rekao Tadić je tačno i on je potpuno u pravu. Ali, to više “ne pije vode”. To je isuviše zakasnela ljutnja i prekasna inicijativa. Barem kada je reč o predsedniku Tadiću i njegovoj ekipi na vlasti u Srbiji. Ljutnja i kritike su, naime, usmerene ka onima kojima aktuelna vlast u Beogradu duguje svoju vlast. Uz podršku nekih ključnih zapadnih zemalja su i došli na vlast i održavaju se na vlasti. E, sada su se setili da te zemlje ne menjaju svoju staru anti-srpsku politiku oličenu pre svega na Kosovu i Metohiji. To je ograničavajući faktor i zato je to zakasnelo traženje pravde. Uz to, kako predsednik Tadić može sada da se ljuti kada je prethodno prihvatio sve, da sve, što taj isti Zapad od njega traži na Kosovu. Posle toga, bilo kakva ljutnja nema smisla. Utoliko pre što Zapad nije promenio svoju politiku i ona je bila ista i kada je Beograd ozvaničio takozvanu misiju Evropske unije, EULEKS. Istovremeno, uprkos ljutnji, Beograd se i dalje najintenzivnije udvara upravo zemljama koje sprovode anti-srpsku politiku na Kosovu i koje su, u osnovi, izdale Srbiju. Od Amerike pa preko Slovenije, Hrvatske i Crne Gore. Od ubice se ne može očekivati da oživi svoju žrtvu. Svojevrsni politički mazohizam. Zato, naknadna pamet u ovom slučaju, kao i Tadićev istup, nema mnogo smisla. Tačnije, ne uzimaju se za ozbiljno. Jer, jedno se govori a u realnosti se drugo radi. Kao ni pretnje, na primer predsednika Tadića da će Srbija razmotriti odnose sa medjunarodnim organizacijama na Kosovu. Tome se ne veruje a pogotovo u to ne veruju oni kojima se te pretnje upućene jer oni znaju šta se dešava iza scene. Sadašnja ekipa na vlasti u Srbiji ništa od toga ne može učini. To može da uradi samo neko drugi. Ko? Ja, na žalost, na političkoj sceni još uvek ne vidim ko bi taj novi, ali stvarno novi i drugačiji, mogao da bude.

Ako sadašnja ekipa stvarno želi da “presavije list” zašto onda, recimo, ne saopšti svoja saznanja ko bi mogao da stoji iza najnovijeg nasilja u Kosovskoj Mitrovici nego se medijski i politički prostor prepušta ministru kosovskih Albanaca Bajramu Redžepiju. Da Beograd objavi barem ono na šta sumnja. Jer, malo je teže zaista saznati ko stoji iza tog nasilja. Zašto? Zato što je severni (srpski) deo Mitrovice odavno “izbušen”, bilo je dovoljno vremena i para. Neki Srbi u Mitrovici rade za Zapad, neki za Albance, neki za ko zna koga, a svi zajedno navodno za Srbiju. Potpunu haos. Ali, zašto se na ukaže na udžbenike obaveštajnog i subverzivnog delovanja zapadnih zemalja koji bi mogli da sugerišu pozadinu. Ili, zašto se više ne obrati pažnja na najavu incidenata u Mitrovici koju je javno izneo američki ambasador u Prištini. On je samo dva dana pre izjavio da će biti incidenata. Kako je on to znao? Bez otkrivanja tih detalja i takve logističke podrške sve pretnje Srbije ostaju, na žalost, smešne i prazne. Uglavnom za unutrašnju političku upotrebu.

Srbiji je neophodan radikalni rez, totalna promena politike. I to pre svega prema Kosovu i Metohiji jer to je jedino ono što Zapad interesuje. Sve drugo u Srbiji za njih nije dovoljno važno u ovoj fazi, samo Kosovo. Ali, ne na način promene politike nego u pravcu ostvarenja zapadne dosadašnje orijentacije a to je nezavisno Kosovo. Naravno, ostvarenje te ideje u punom smislu zavisi od Srbije i od Beograda i od aktuelnih vlasti se očekuje da “legalizuje” tu pogrešnu politiku Zapada. To je jasno kao dan i to je linija zapadne politike prema Srbiji. Čak je i “evropski” Bodižar Djelić morao da prizna da “odredjeni krugovi” u EU ucenjuju Srbiju da promeni politiku prema Kosovu kako bi napredovala prema Evropi. Djelić, medjutim, kaže da se to neće desiti. Zar to nije niko drugi mogao da kaže, tako važnu stvar, nego čovek koji verovatno ima najmanji politički kredibilitet i legitimitet u sadašnjoj vlasti Srbije.

Uprkos toj više nego očiglednoj realnosti zvanični Beograd nastavlja po starom. Skoro svakoga dana ta, religijski poželjna, Evropska unija donosi odluke protiv interesa Srbije, kada je reč o Kosovu kao ključnom pitanju, a Srbija uporno govori kako to nema veze i kako je pred nama evropska perspektiva. Najgore je, u stvari, kada se počne verovati u sopstvene iluzije ili, bolje rečeno, laži. Srbija mora da iskorači iz tog začaranog kruga i da prestane da veruje ne samo svojim iluzijama nego i obmanama stranih ambasadora i nižih diplomatsko-obaveštajnih službenika. I da to javno pokaže i stavi do znanja. Naravno, svima je valjda jasno da na Kosovu, bilo šta da se dogodi, nikada, barem u miru, neće biti onako kao što je bilo. Nešto se, ipak, dogodilo. Ali, neće biti ni onako kako to zamišljaju Zapad, Albanci i neki ministri u vladi Srbije. Srbija, medjutim, mora da preuzme inicijativu i stavi do znanja da je učinila radikalni iskorak. Za to se mora imati ideja i vizija a ne samo ponavljanje iluzija o evropskoj budućnosti i pomirenju sa onima koji i dalje žive od anti-srpske politike.

Bez obzira što mi se čini da aktuelna vlast u Srbiji nema dovoljno snage, a verovatno ni želje, da radikalno istupi iz začaranog kruga obmana sadašnja generacija političara MORA to da učini. Jer, održavanje stanja obmana i laži generiše frustraciju u Srbiji, stvara povoljno tlo za razne nove probleme.

Siniša Ljepojević

SRPSKA "ELITA" POTPUNO JE IZGUBLJENA PRED NOVOM KONFIGURACIJOM BALKANA

Sve učestaliji nagoveštaji, zvanični i poluzvanični, da bi Evropska Unija mogla zaustaviti svoje širenje zaključno sa Hrvatskom potvrđuju stare sumnje da bi na zapadnom Balkanu i u nekom novom međunarodnom poretku ponovo mogla biti uspostavljena neka vrsta granice. Da li su granice svetova sudbina Balkana? Ako je verovati istoriji barem u poslednjih hiljadu godina i jednom od najvećih istoričara Balkana Letnenu Stavrosu Stavrianosu (1913- 2004), granice su, izgleda, balkanska sudbina.

U tom svetlu ti nagoveštaji su daleko ozbiljniji problem. Emotivne reakcije aktuelnih političkih elita, pre svega u Hrvatskoj i Srbiji - jedni su oduševljeni, drugi “iznenađeni i uvređeni” - su, naravno, razumljive ali problem je daleko veći i ozbiljniji. On i nema velike veze ni sa Hrvatskom ni sa Srbijom, i te zemlje u osnovi ne mogu mnogo da utiču na njegov razvoj. Ali ono što mogu i što bi trebalo da rade je pomno praćenje razvoja tog problema i pravovremena priprema ukoliko to postane i realnost.

Političko-ekonomska istorija savremenog sveta je istorija kriza, to je valjda priroda ljudskog života. Sada smo svedoci jedne od najdubljih međunarodnih kriza u poslednjih nešto više od devedeset godina. Ta kriza će doneti, i već je donela, istinski tektonske promene. Buduće generacije će živeti u potpuno drugačijem međunarodnom poretku, a izlaz iz savremene krize će definisati taj novi poredak. Kakav će taj poredak biti niko u ovom času ne može pouzdano da predvidi, mada se neke konture, ispisane kroz traženje izlaska iz krize, već naziru. Zato su izuzetno važni nagoveštaji balkanskog zaustavljanja pred EU i stvaranja neke nove granice.

Za zemlje bivše Jugoslavije i celog Balkana je, naravno, među najvažnijim pitanjima sudbina EU, evropske integracije u kojoj su četiri države regiona (računam i Sloveniju, mada Slovenija tvrdi da nije Balkan), a ostale žele da budu u Uniji. EU je, međutim, u dubokoj, najvećoj do sada krizi i to je, sada je već jasno, propao političko-ekonomski projekat. Neki vole da kažu da je Unija u “egzistencijalnoj krizi”. Naravno, o izlasku iz te krize najviše brinu oni koji su u taj projekat najviše i uložili i verovatno od njega najviše i dobili, a to je Nemačka. Sasvim je prirodno da Nemačka, kao najbogatija i po broju stanovnika najveća zemlja Unije, najviše i brine i sasvim je očigledno da će od Unije ostati ili biti ono šta Berlin odluči. To je priroda stvari u EU. U Nemačkoj je očigledno nestao “idealizam Evrope” i ta zemlja više nema iluzija, ali želi da u aktuelnoj krizi sačuva svoje interese i zaštiti, pre svega, sebe. To, uostalom, rade i sve druge zemlje.

POVRATAK U 19. VEK Takav raspad bilo koje integracije, pa i dosadašnje ideje o EU, za većinu istoričara znači da se međunarodni odnosi vraćaju na “tehnologiju” 19. veka, a što znači stvaranje “regionalnih zabrana” za najveće i najmoćnije, stvaranje nekih novih granica. Istovremeno, 19. vek znači da se savezništva i menjaju, pa tako i ti “zabrani”. Niko, doduše, u ovom trenutku ne može pouzdano da kaže šta će na kraju od svega toga biti, ali je činjenica da je Nemačka pokrenula razgovore o novom ustrojstvu EU iako još nema ni godinu dana kako je na snazi Lisabonski ugovor, koji je trebalo da znači budućnost Evrope. Mnoge zemlje, uključujući i Veliku Britaniju, se protive promenama Lisabona i drugačijem ustrojstvu Unije, ali izgleda da su nemačke ideje takve da neke od tih zemalja ne mogu ni da utiču na njih. Koliko je poznato Nemačka se u potaji sprema za potpuno drugačiju integraciju, što otkrivaju detalji o tome da će biti moguće da neka članica bude isključena iz te nove Unije i da bude izbačena iz sistema jedinstvene valute. Veruje se da je to uvod u stvaranje jedne daleko manje integracije u kojoj bi, pored Nemačke, bile i Francuska, Austrija, zemlje Beneluksa ali i Slovenija i Hrvatska. I to je to.

Ako se samo deo tih nemačkih ideja ostvari, to bi značilo da Bugarska, Rumunija i Grčka ne bi više bile u (nemačkoj) Uniji, a ostale zemlje Balkana i Turska to, ionako, nisu ni bile. To za mnoge zvuči neverovatno, ali sve su češća upozorenja onih “koji znaju” da će Evropa morati da se suoči i sa “nezamislivim”. Ali šta će biti sa tim delom Balkana koji ostane izvan (nemačke) granice? To je već daleko komplikovanije pitanje. Konvencionalno razmišljanje odmah upućuje na Rusiju i njen “zabran”, ali i na Ameriku.

I verovatno je tako, Amerika i Rusija će biti ključni konkurenti za ostatak Balkana. I jedna i druga sila imaju ograničavajuće faktore u toj konkurenciji, ali i prednosti. Amerika ima jaku političku infrastrukturu, većina političkih lidera su njeni ili kursisti ili neskriveni simpatizeri. Uz to, posle tajnog političko-obaveštajnog rata između Nemačke i Amerike na Kosovu, Amerika je u prednosti i utemeljila se u albanskom delu Balkana. Tu poziciju je teško promeniti. Jaka je i u Grčkoj i Makedoniji, a sada sve intenzivnije radi na Srbiji. Ovih dana je američki ambasador u Beogradu Meri Vorlik izjavila da Amerika “sve više gleda Srbiju kao ključnog partnera”. Moglo bi se tako desiti da nasuprot Nemačkoj na Balkanu ne bude Rusija nego Amerika.

Nedostaci Amerike su njena duboka unutrašnja kriza, politički haos u samom vrhu administracije koji nameće pitanje šta je uopšte današnja američka spoljna politika. U bivšoj Jugoslaviji se i dalje primenjuje šablon iz 90-ih godina prošlog veka iako se situacija temeljno promenila. Amerika trenutno nema dovoljno kapaciteta i moglo bi se desiti da joj sve prednosti koje ima na Balkanu ne znače mnogo. Da bi se to izbeglo, za Ameriku su ključni instrumenti NATO (mada je mala korist od toga, to je još jedna iluzija) i Turska. U tom svetlu bi, takođe, uprkos nezavisnim ambicijama te zemlje, trebalo gledati na njeno ponovno otkriće Balkana.

Nedostaci Rusije su slaba politička infrastruktura u regionu, a za njenu izgradnju su potrebne godine i godine, i dobrim delom nedovoljno efikasan spoljnopolitički aparat. Prednosti Rusije su ekonomske investicije i Nemačka. Rusija je jedan od najvećih investitora energetske i bazične privredne infrastrukture na Balkanu. Verovatno je da to mnogima u tim zemljama nije po volji, ali nemaju izbora u sadašnjoj krizi. Sa takvim ekonomskim prisustvom vremenom će doći i politički uticaj.

SRPSKE ŠANSE I ZABLUDE Druga prednost je Nemačka. Rusija i Nemačka, a sve više i Francuska, gaze novim savezničkim stopama ne samo u ekonomiji nego i u izgradnji još uvek nejasnog novog modela evropske bezbednosti. Iako se o tom modelu u javnosti malo zna, iza zatvorenih vrata su razgovori o tome poodmakli. Amerika se odlučno protivi toj ideji, ali nije uspela da je zaustavi. Moglo bi se tako desiti da nemački nagoveštaji o zaustavljanju proširenja Unije i stvaranju nove granice na Balkanu imaju veze i sa nemačko-ruskim savezništvom.

Šta bi sve to trebalo da znači za Srbiju? Lideri Srbije bi, pre svega, trebalo da shvate da se realnost temeljno promenila od vremena 2000. godine, kada je njihova nazovi opcija došla na vlast. Nije, naravno, sporna njihova takozvana evropska orijentacija jer Evropa je prirodni ambijent, ali je suštinsko pitanje šta je to Evropa danas. U svakom slučaju, to više nije samo EU. Stiče se utisak da lideri Srbije jednostavno ne žele da veruju šta se dešava. Na vesti iz Nemačke o zaustavljanju proširenja na Hrvatskoj, oni odgovaraju razočarenjem, sve češće i ljutnjom temeljenom na uverenju da to nije prirodno, nije fer. U realnosti se, međutim, dešavaju stvari i koje nisu prirodne, bez obzira na cenu. Srbija hitno mora da se suoči s novom realnošću i da najveći deo svojih diplomatsko-političkih kapaciteta investira u sagledavanje onoga šta se stvarno dešava. I šta bi u tim okolnostima trebalo i moglo da bude interes Srbije, a ne birokratije u Briselu, i evropske i natovske. Možda bi nešto mogla i da nauči od Grčke koja je, izgleda, shvatila da od “Evrope” nema ništa. Nastavljen je projekat ruskog gasno-naftnog terminala u Aleksandropolisu, a deo luke Pirej je na trideset godina prodat Kinezima.

Nema nikakve sumnje da u državnom aparatu Srbije ima dovoljno ljudi koji razumeju tu realnost i koji su sposobni da je analitički prate. To je neophodno i, kako reče već pomenuti istoričar profesor Stavrianos: “zbivanja na Balkanu su uvek bila deo širih međunarodnih kriza i tim krizama su i izazvana”. Problem je što politička elita nije zainteresovana i nema nikakav drugi program niti viziju izuzev “evropske Srbije”. Na tome se uporno insistira, bez obzira što to postaje apsurdno i što inspiriše nove laži. To je tako jer zaista ne postoji nikakav drugi program, nikakvo drugačije viđenje realnosti. Pa čak i taj nazovi program “Evropske Unije” je prazan. Puna usta Evrope, a u svakodnevnom životu je sve drugačije, pa sve liči na neprijatan apsurd.

Srbija, razume se, ne može da utiče na šira kretanja, ali može da svojim stavom i unutrašnjim ponašanjem, drugim rečima uređenjem države, podstakne druge, velike sile, da i o njoj drugačije razmišljaju i da, koliko je god moguće, spremno dočeka novi međunarodni poredak. Bez obzira na njene ograničene mogućnosti, ni jedno rešenje na Balkanu kao regionu ne može da traje ili da bude efikasno ako na toj strani nije i Srbija.

Srbija ne bi trebalo da se ljuti ni na koga i da gubi vreme u razočaranjima i obmanama sopstvene javnosti. Naknadna pamet u životu nije od velike koristi.

ZABRINJAVAJUĆE ISKUSTVO IZBORA U BORU

Onaj ko prati zbivanja u Srbiji i kome je stalo do Srbije sve se češće pita šta se to dešava sa ljudima koji žive u toj zemlji.

Ponekad čovek posumnja da je “neki djavo” ušao u ljude, da ih je višegodišnje ljudsko poniženje i svakodnevno “pranje mozga” kroz novine i televiziju odvelo u neku drugu realnost u kojoj nema ni dostojanstva ni razuma ni pamćenja. Kao da više i nisu ljudi nego roboti-biljke koji se ponašaju prema onome šta pišu novine, prikazuju televizije i iznad svega šta im govore političari.

Kako je moguće da su nestali ona tradicionalna individualnost, sumnjičavost i pronicljivost koje su Srbiju očuvale vekovima. Gde nestadoše oni čuveni stavovi oličeni u “Ti će’ mi kažeš…” i “Neće da može”? Svakoga časa se pojavljuju primeri koji inspirišu takva razmišljanja a, čini mi se, da su nedavni lokalni izbori u Boru jedno od najviše ponižavajućih iskustava.

Nije, medjutim, najveće poniženje predizborni cirkus u tom gradu koji su predvodili upravo oni koji danas vode Srbiju. Tačnije, bila je to “buvlja pijaca”. Ljudski je sramotno bilo gledati lidere Srbije kako se u tom jadnom, napaćemom, osiromašenom i prevarenom gradu utrkuju u obećanjima i, tačnije, lažima samo da bi dobili siroti glas Borana. Najveće poniženje su, ipak, rezultati izbora. Najviše glasova je dobila nova partija Ujedinjeni regioni Srbije koju predvodi lider G-17 Mladjan Dinkić. Pobedio je znači Dinkić koji, zajedno sa svojom partijom, u celoj Srbiji uživa podršku od 2,2 odsto glasačkog tela, ako je verovati junskim anketama koje prenosi list “Danas”. U Boru nije doduše Dinkićeva pobeda ubedljiva i velika, to je 23,7 odsto glasova, ali je, ipak, pobeda. Ti glasovi se odnose i na Dinkićevog koalicionog partnera Rasima Ljajića koji je lider Socijaldemokratske patrije Srbije.

Dinkić je pre svega koristio svoju poziciju ministra ekonomije i državne pare, dakle novac svih gradjana, da bi pridobio naklonost Borana. Prethodno je pridobio deo korumpirane lokalne ekipe na čelu sa direktorom Rudarsko-topioničarskog basena Bor Blagoje Spasovski koji je bivši socijalista. Zanimljivo je da je Dinkić, kao ministar, neposredno pred izbore imenovao Spasovskog za direktora. Onda je zasipao gradjane raznim obećanjima, u njegovom poznatom stilu, i državnim parama “kupio” novi damper kamion, bager i obećao izgradnju nove topionice. Čak je i potpisan ugovor sa nekom kanadskom kompanijom o izgradnji nove topionice s tim što sve da plati Srbija. Sve silni milioni i kamioni.

Znajući današnje političare veliko je pitanje šta će od svega toga biti a i ono šta bude platiće Srbija. Sve su to novi krediti koji ostaju na otplatu generacijama koje još nisu ni rodjene. Istina je, medjutim, da su sve to ili slično u Boru radili i drugi lideri, od predsednika Srbije Borisa Tadića do ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića.

Slučaj sa Mladjanom Dinkićem je, ipak, nešto drugačiji. Treba se malo prisetiti ne tako davne prošlosti. Dinkić je kao ekonomsko-finansijska vlast Srbije u minulih deset godina najodgovorniji za privredni slom grada Bora. On je kočio dokapitalizaciju i dovlačenje pouzdanih partnera u Rudarsko-topioničarski basen. Izgubljene su silne godine. Sprečio je ruskog partnera, giganta u industriji obojenih metala, da udje u Bor a nije dozvolio ni domaćem poslovnom čoveku Zoranu Drakuliću, koji takodje odavno ima poslove u toj vrsti industrije, da investira. Umesto njih pravo na Bor je dao austrijskom poslovnom čoveku po prezimenu Kovač. Vreme je prolazilo da bi se na kraju ispostavilo da taj čovek nema para. I sve je propalo a autor propasti je bio Dinkić lično. I sada se on, niko drugi, nudi kao spasilac i dovoljno veliki broj gradjana Bora je glasalo za Dinkića.

Kako je moguće da se sve to zaboravilo? Kako su Borani to mogli da zaborave? Ili možda ne žele toga da se sećaju nego samo veruju u “bolju budućnost”? Umesto da još tada posle skandala sa tim “Austrijancem” Kovačom podnese ostavku Dinkić pobedjuje u tom istom Boru. Nešto, ipak, nije u redu sa našim ljudima. To je, čini mi se, ključni problem sa izborima u Boru a ne to što je Dinkić sve uradio sa državnim parama. To rade i svi drugi lideri Srbije. Doduše, mora se priznati da Dinkić to radi bolje, usavršio je taj model, i aktivnije se bori u opstanku na vlasti. Model je testirao u Kragujevcu, a potom dobio status počasnog gradjanina u Svilajncu.

A šta će biti sa Srbijom – to, kako liči, nikoga više, ne samo Dinkića, i nije briga. On obećava velike stvari i to očigledno ljudi vole da čuju a ne kao predsednica Skupštine Srbije Slavica Djukić-Dejanović koja, u svom dobrotvornom radu, ide da postavlja kamen temeljac za pijacu u Apatinu. Što reče jedan komentator “u disciplini kovanja lažnog zlata, Mladjan Dinkić je, nesporno, prvi alhemičar Srbije”. U životu, medjutim, postoji i obzir i ljudska mera, kako kaže narod “Gde će ti duša?”.

Ali, to je slika današnje Srbije. U Boru se desilo još nešto. Dan pre izbora poštari, znači državni službenici, su na drese gradjana Srbije delili “uplatnice” na 1.860 dinara za troškove kampanje Srpske napredne stranke i Tome Nikolića. Ispostavilo se da su uplatnice lažne i sa nepostojećim žiro-računima i da ta stranka to nikada nije tražila. Ali, efekat je postignut i SNS je tek na trećem mestu po rezultatima izbora. Utvrdjeno je potom da su te uplatnice u poštu u Boru stigle iz Niša ali da niko ne zna kako se sve to desilo i ko stoji iza toga. “Šta zna dete šta je 300 kila?” Neverovatno i do dan-danas niko nije odgovoran. Nije se oglasio ni predsednik Tadić koji obično reaguje i na najbezazlenije dogadjaje i sitnice. Doduše, njegova stranka kontroliše Poštu Srbije. Kako je to moguće? Moguće je jer “vrana vrani oči ne vadi”. Policija Srbije zna ko utovara kokain u Urugvaju i Argentini ali ne zna ko je džakove pošte ilegalno dopremio u Bor i ko je sve to platio. Sramota. Možda će tajnu otkriti neki novi kriminalac koji bude uskoro uhapšen ili se sam “preda”. Kao što sada Miloš Simović otkriva “tajne” našem evropskom pravosudju.

To samo znači da Dinkić nije jedini problem u Srbiji. Takav je sistem “evropske” Srbije. A Dinkić je samo veštiji i najuporniji u svojoj potrebi, gotovo nužnosti, da ostane na vlasti. On verovatno najbolje zna zašto je to za njega nužno.

Sve je to, u osnovi, tužno. Srbija to, ipak, nije zaslužila. I uprkos svemu niko da podigne glas, da se pobuni protiv takvog poniženja i političkog sunovrata Srbije. Nešto se desilo sa narodom.