SRBIJA MORA DA SE ZAMISLI I PREISPITA

Obmane u politici mogu ponekad da budu efikasne ali su u osnovi velika zabluda i ne mogu da traju. Jer, kako reče jedan davni američki predsednik, „ne možete varati sve ljude i to svo vreme“.

Realnost se osveti. Izgleda da je sada u Srbiji došlo vreme suočavanja sa tom osvetom realnosti i naplate obmana i zabluda. Sve u životu mora da se plati. Tako se i politička kula od karata Srbije ubrzano ruši i sve iluzije i obmane se razotkrivaju u najogoljenijoj formi. Kap koja je prelila čašu u tom nepovratnom procesu je kosovski poraz Srbije u Medjunarodnom sudu pravde.

Tu je verovatno daleko veći značaj tog kosovskog mišljenja Suda nego što je sama sudbina Kosova. Jedno takvo mišljenje ne može naravno rešiti sudbinu Kosova, trajaće će to još dugo godina, ali činjenica je da je taj stav Suda nezaustavljivo srušio političku kulu od karata koju u Srbiji aktuelna vlast odrzava već dugo vremena. Sva druga raskrinkavanja ombana javnosti u Srbiji su se nekako uspevala ublažiti, zamaskirati. Kada, na primer, iz Evrope stižu upozorenja da od Evropske unije nema ništa u dogledno vreme onda su političari u Srbiji nastojali da to demantuju i sve je na čudan način prolazilo. Ali, saopštenje Medjunarodnog suda pravde se nije moglo izmanipulisati. I onda strušila se kula od karata i doživljen je ubedljiv politički poraz Srbije. I politički vrh Srbije je potom pokazao da u stvari nema nikakvu ideju, viziju i da čak nema ni elementarne hrabrosti.

Na primer, dve godine je politika prema Kosovu, tačnije prema zahtevu Srbije Sudu pravde, vodjena kao privatni posao predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. E, onda kada se desio poraz onda se zaklanjaju iza institucija države Srbije koje su prethodne dve godine potpuno ignorisali. Najednom je vlada Srbije raspravljala o Kosovu i mišljenju Suda pravde. Prethodne dve godine ta ista vlada nije ni jednom o tome raspravljala, bila je potpuno isključena. Pa je onda zasedala i Skupština Srbije iako je samo četiri dana pre zasedanja državni vrh poručio da nema potrebe da se o svemu izjašnjava i parlament. Sve to svedoči o strahu i panici, ali i kukavičluku, onih koji minulih godina državu Srbiju vode kao svoje privatno preduzeće a sada kada se sve srušilo traže zaštitu od institucija.

Kasno je, medjutim, za to. Da su Skupština i vlada protekle dve godine redovno raspravljale o Kosovu i Sudu pravde i svojim punim autoritetom definisale političke stavove Srbije o tom važnom pitanju i Sud bi drugačije razmatrao svoje neobavezujuće mišljenje. Ali, pošto se znalo da je Kosovo postalo privatni politički posao onda nije bilo teško Medjunarodnom sudu i njegovim zapadnim mentorima. Jer, i Sudu i onima koji su vodili tu privatnu politiku u Beogradu mentori su isti. Mada, u osnovi je dobro što je Skupština ipak donela tu nekakvu rezoluciju i dala svoj autoritet Srbiji da se obrati Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ali, problem je što to više nije onaj autoritet koji bi trebalo da bude. Jer, i sami poslanici su pokazali svoju uzaludnost time što su pokorno prihvatili da glasaju o nečemu o čemu nikada do sada nisu raspravljali i u čemu ni na koji način nisu učestvovali. Pristali su da budu dimna zavesa i „suknja“ iza kojih se kriju osamostaljeni lideri. Uz to, nije sigurno da je tekst rezolucije koji je poslat Ujedinjenim nacijama isti onaj o kojem su raspravljali poslanici. Izvesno je samo da taj tekst formalno nije usvojila vlada Srbije iako je u ime njenog autoriteta i poslata svetskoj organizaciji. Nije poznato ni šta piše u Tadićevom pismu vladama 55 zemalja u kojem se navodno traži njihova podrška u Ujedinjenim nacijama. Neizvesna je, medjutim, podrška tih zemalja jer, na primer, zašto bi one podržale Srbiju u nečemu što su kreatori one zemlje kojima se Srbija uporno udvara. Srbija se uporno udvara svojim neprijateljima a onda kada ti neprijatelji urade nešto loše onda se traži podrška nekih drugih. To je besmisleno.

To je suština problema koji je kosovskim neuspehom razotkriven u Srbiji. Praksa privatnog vodjenja politike je razbila državnu infrastrukturu Srbije, razbila je institucionalnu funkcionalnost bez koje ni jedna država ne može da funkcioniše. Državne institucije su postale puke propagandne mašine političkih lidera i sredstvo njihove medijske promocije. One ne odlučuju ni o čemu čak i kada liči da one nešto rade. Sve je to obmana. Nije samo reč o Kosovu. Pre neki dan je jedan opštinski sud u Londonu u slučaju izručenja Ejupa Ganića ponizio državu Srbiju. Jedan opštinski sud ponižava jednu državu. To je realnost Srbije.

Doduše, to nije niko izmislio u Srbiji, to je jednostavno model Zapada, model onih kojima politička elita u Beogradu duguje svoj status i sve što ima. Taj model se primenjuje u svim zemljama koje pristaju na okupaciju i kapitulaciju. Zapad ne voli da radi sa institucijama, on se oslanja na pojedince koje stimuliše na samovoljno i diktatorsko ponašanje kako bi onda preko njih ostvario svoje ciljeve. Kada ti pojedinci budu potrošeni onda se jednostavno odbace. Daleko je komplikovanije sa institucijama pogotovo demokratski izabranim pa ih zato Zapad po pravilu izbegava. Taj model je primenjen i u Srbiji i to već dugo, dugo godina, od vremena Jugoslavije, političkog uspona Franje Tudjmana i Slobodana Miloševića.

Kada se izmanipulisani i favorizovani na kraju rušenja kule od karata osveste i stanu pred ogledalo onda je po pravilu već mnogo izgubljeno. Ali, u životu nikada nije kasno. Zato je sada pravo vreme, u ovom stanju šoka posle kosovskog poraza, da se rukovodstvo Srbije i svi ljudi koji imaju ozbiljne namere zamisle i dobro promisle šta i kako dalje. To je u ovom času ključna stvar. Bez obzira na greške i ono šta se desilo to je istorijska obaveza sadašnje političke elite u Beogradu. Treba ozbiljno analizirati greške, utvrditi činjenice realnosti i formulisati ono šta je realno za Srbiju. Samo tako može da se zaustavi ubrzana erozije svega što postoji u Srbiji i spasiti ovo malo što je ostalo. Ukoliko se to ne uradi onda će propast, i ekonomska, i politička i ljudska, biti nastavljena a umesto sadašnje vlasti doći još gora.

Siniša Ljepojević

MIŠLJENJE MEĐUNARODNOG SUDA PRAVDE

Posle savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde (MSP) o „Deklaraciji o nezavisnosti“ kosovskih Albanaca ne vredi ni kuknjava ali ni preterano veselje kod „druge strane“. Naravno, kosovski Albanci i njihovi saveznici su u prednosti ali realnost na terenu neće biti bitnije promenjena.

Srbija u ovoj fazi jeste politički poražena, još jedna izgubljena politička bitka. Rat, medjutim, u nekoj formi i dalje traje. Objašnjenje savetodavnog mišljenja MSP-a je izuzetno vešto formalno pravno formulisano i analiza tog objašnjenja otkriva gde je Srbija napravila suštinsku grešku. Greška je u formulisanju pitanja koje je Srbija uputila Sudu.

Pitanje „Da li je Deklaracija o nezavisnosti u suprotnosti sa medjunarodnim pravom“ je otvorilo prostor Sudu da izbegne suštinsko pitanje – da li kosovski Albanci imaju pravo na odcepljenje. To je suštinsko pitanje. Sud je vešto iskoristio tu grešku Srbije i izbegao odgovor na ključno pitanje jer sama Deklaracija ne znači i pravo na odcepljenje. U pravnom jeziku najvažnije su formulacije o čemu, očigledno, Srbija nije vodila računa. To, istovremeno, otkriva i obmanjujuću frazu političke elite Srbije da je Kosovo, posle podnošenja zahteva Sudu, „pravno a ne političko pitanje“. To je velika obmana jer Kosovo je pre svega političko a ne pravno pitanje kako je to Sud u svom obrazloženju i ocenio.

Sud je, naravno, mogao i drugačije da formuliše svoje mišljenje ali mu je Srbija omogućila da saopšti ovo što je saopštio. A to je da sama Deklaracija kosovskih Albanaca o nezavisnosti ne znači automatski i odcepljenje. Taj proces je stvar politike pojedinačnih zemalja kao i Ujedinjenih nacija. Sud smatra da u „generalnom medjunarodnom pravu nema vidljivih zabrana“ takvih deklaracija. To je tačno jer je medjunarodno pravo u domenu politike veoma nejasno, nedefinisano.

Istovremeno, medjutim, Sud je ukazao da se konkretnije odredbe, znači u generalnom smislu, nalaze u raznim dokumentima Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. U tom smislu pravni ambijent Kosova od 1999. godine je definisan Rezolucijom 1244 koja je, prema jasnoj oceni Suda, još uvek na snazi. Unutar te Rezolucije su izgradjeni takozvani Ustavni okviri Kosova što je takodje deo pravnog ambijenta. Sud u tom delu ostaje nejasan. Kada kaže da Rezolucija 1244 ne zabranjuje donošenje Deklaracije o nezavisnosti mora u isto vreme da uzme u obzir da taj dokument predvidja da je Kosovo deo nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije čiji je Srbija pravni nalsednik. Ali, čisto pravno gledano, to može da ignoriše jer sama Deklaracija ne znači i stvarnu nezavisnost. Drugim rečima, formalno pravno Kosovo je i dalje deo Srbije jer to predvidja Rezolucija 1244 koja je prema Sudu još uvek najviši pravni akt na Kosovu.

Potom, Sud kaže da formalno pravno Deklaraciju nije donela Skupština Kosova nego grupa ljudi koja sebe naziva „izabranim predstavnicima našeg naroda“. Medju potpisnicima Deklaracije je i predsednik Kosova Fatmir Sejdiu koji nije član Skupštine. Prema tome, to nije formalno dokument Skupštine. Deklaracija, nadalje, nije predata specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara UN i šefu misije UNMIK, koji je zvanično vrhovna vlast na Kosovu, pa tako u pravnom smislu taj dokument pravno ne postoji za pravni ambijent medjunarodne uprave. Taj dokument, drugim rečima, ne pripada ni jednoj instituciji pravnog sistema uspostavljenog na Kosovu pa tako taj sistem nije ni narušen, tačnije, nije narušeno ni medjunarodno pravo.

Drugo je, kako sugeriše Sud, pitanje zašto šef UNMIK –a i Ujedinjene nacije nisu odmah reagovale i poništile taj dokument kakav god da je njegov status. To nije učinjeno pa su druge zemlje, koje na to imaju pravo, odmah priznale nezavisnost Kosova i stvorena je nova realnost. Za Sud je formalno pravno to bio način za ocenu kakvu je dao optužujući Ujedinjene nacije za propuste.

Bez obzira na veštinu Suda jasno je da su „svetske sudije“ izmanipulisale, i to veoma vešto, čitavo pitanje što im je omogućila sama njegova formulacija. Odmah potom je usledila medijska manipulacija širom sveta pa se tako tvrdi da je presudjeno da je kosovska nezavisnost legalna. O tome Sud uopšte nije raspravljao ali ljudi čitaju novine i gledaju televiziju. Verovatno je da će kosovski model uskoro biti primenjen i u nekim drugim delovima sveta, na primer u Iranu gde Amerikanci, po istom modelu kosovskih Albanaca, već rade sa narodom Baluči, koji živi na jugoistoku zemlje i ima neku vrstu autonomije. Ali, od svega toga Srbija nema nikakve koristi.

Očigledno je da su Amerikanci, koji su autori kosovske nezavisnosti, jos tada imali u vidu da će od Suda biti zatraženo savetodavno mišljenje. Jer, sve okolnosti Deklaracije su tako smišljene da omoguće Sudu ovako mišljenje. Posebno, otvaranje prostora za pravo na samoopredeljenje jer u samoj Deklaraciji se ne govori o teritoriji nego o „našem narodu“. Problem je utoliko veći što je i pitanje Srbije upućeno Sudu formulisano u Americi a ne u Srbiji. Što kaže narod „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Ali, to jedan drugi problem Srbije i aktuelne vlasti u Beogradu. Trebalo bi se podsetiti da je 2008. Godine vlada Vojislava Koštunice srušena zbog američkih planova sa Kosovom. Vladu su srušili isti oni koji su i u sadašnjoj vladi. Neverovatno uplitanje Zapada u formiranje te nove vlade je isključivo bilo inspirisano politikom prema Kosovu. Drugim rečima, od nove vlade se očekivalo i još se očekuje da bude u funkciji zapadnih, ili tačnije američkih, planova prema Kosovu. I zato sve ovo što se dogadja ne bi trebalo da bude bilo kakvo iznenadjenje.

I, šta sad? Malo je verovatno da će na terenu i u životu ljudi bilo šta bitnije promeniti. U medjunarodnoj zajednici može da dodje do nekih pomeranja, pre svega povećanja broja zemlja koje će priznati Kosovo ali u osnovi sve to neće promeniti suštinu problema. Sve dok Srbija ne popusti. Drugim rečima, Kosovo ostaje zamrznut problem i tako će biti još dugo vremena. Do nekog novog vučenja karata. U samoj Srbiji ljudi na vlasti će pokušati da amortizuju svoj politički poraz. Ne verujem da će bilo ko podneti ostavku zbog tog poraza. Jednostavno, idemo dalje ima još prostora za obmane. Na primer, evropske integracije i izlazak iz ekonomske krize. Samo se gubi vreme.

Poraz u MSP-u bi za Srbiju bio zgodan povod da konačno razmisli i o sebi i o svetu u kojem živi. Šta je današnji svet i šta je današnja Srbija? U životu ima i pravde i nepravde ali sve zavisi od toga kako se neko postavi i sa kojom snagom raspolaže. Ne kaže se uzalud „sila zakon menja“.