Jedna od najtežih stvari u životu je tražiti pravdu pogotovo ako se to čini sa zakašnjenjem. Srbija je nekako neprestano u takvoj situaciji i stalno traži neku pravdu i bezuspešno dokazuje ono što je očigledno.Osnovni problem u toj beznadežnoj sudbini je što to Srbija, po pravilu, radi sa zakašnjenjem, kada se stvari već nepovratno dogode. Na to liči i nedavni delom oštar i ljutit istup predsednika Borisa Tadića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) povodom najnovijeg talasa nasilja u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Sve što je rekao Tadić je tačno i on je potpuno u pravu. Ali, to više “ne pije vode”. To je isuviše zakasnela ljutnja i prekasna inicijativa. Barem kada je reč o predsedniku Tadiću i njegovoj ekipi na vlasti u Srbiji. Ljutnja i kritike su, naime, usmerene ka onima kojima aktuelna vlast u Beogradu duguje svoju vlast. Uz podršku nekih ključnih zapadnih zemalja su i došli na vlast i održavaju se na vlasti. E, sada su se setili da te zemlje ne menjaju svoju staru anti-srpsku politiku oličenu pre svega na Kosovu i Metohiji. To je ograničavajući faktor i zato je to zakasnelo traženje pravde. Uz to, kako predsednik Tadić može sada da se ljuti kada je prethodno prihvatio sve, da sve, što taj isti Zapad od njega traži na Kosovu. Posle toga, bilo kakva ljutnja nema smisla. Utoliko pre što Zapad nije promenio svoju politiku i ona je bila ista i kada je Beograd ozvaničio takozvanu misiju Evropske unije, EULEKS. Istovremeno, uprkos ljutnji, Beograd se i dalje najintenzivnije udvara upravo zemljama koje sprovode anti-srpsku politiku na Kosovu i koje su, u osnovi, izdale Srbiju. Od Amerike pa preko Slovenije, Hrvatske i Crne Gore. Od ubice se ne može očekivati da oživi svoju žrtvu. Svojevrsni politički mazohizam. Zato, naknadna pamet u ovom slučaju, kao i Tadićev istup, nema mnogo smisla. Tačnije, ne uzimaju se za ozbiljno. Jer, jedno se govori a u realnosti se drugo radi. Kao ni pretnje, na primer predsednika Tadića da će Srbija razmotriti odnose sa medjunarodnim organizacijama na Kosovu. Tome se ne veruje a pogotovo u to ne veruju oni kojima se te pretnje upućene jer oni znaju šta se dešava iza scene. Sadašnja ekipa na vlasti u Srbiji ništa od toga ne može učini. To može da uradi samo neko drugi. Ko? Ja, na žalost, na političkoj sceni još uvek ne vidim ko bi taj novi, ali stvarno novi i drugačiji, mogao da bude.
Ako sadašnja ekipa stvarno želi da “presavije list” zašto onda, recimo, ne saopšti svoja saznanja ko bi mogao da stoji iza najnovijeg nasilja u Kosovskoj Mitrovici nego se medijski i politički prostor prepušta ministru kosovskih Albanaca Bajramu Redžepiju. Da Beograd objavi barem ono na šta sumnja. Jer, malo je teže zaista saznati ko stoji iza tog nasilja. Zašto? Zato što je severni (srpski) deo Mitrovice odavno “izbušen”, bilo je dovoljno vremena i para. Neki Srbi u Mitrovici rade za Zapad, neki za Albance, neki za ko zna koga, a svi zajedno navodno za Srbiju. Potpunu haos. Ali, zašto se na ukaže na udžbenike obaveštajnog i subverzivnog delovanja zapadnih zemalja koji bi mogli da sugerišu pozadinu. Ili, zašto se više ne obrati pažnja na najavu incidenata u Mitrovici koju je javno izneo američki ambasador u Prištini. On je samo dva dana pre izjavio da će biti incidenata. Kako je on to znao? Bez otkrivanja tih detalja i takve logističke podrške sve pretnje Srbije ostaju, na žalost, smešne i prazne. Uglavnom za unutrašnju političku upotrebu.
Srbiji je neophodan radikalni rez, totalna promena politike. I to pre svega prema Kosovu i Metohiji jer to je jedino ono što Zapad interesuje. Sve drugo u Srbiji za njih nije dovoljno važno u ovoj fazi, samo Kosovo. Ali, ne na način promene politike nego u pravcu ostvarenja zapadne dosadašnje orijentacije a to je nezavisno Kosovo. Naravno, ostvarenje te ideje u punom smislu zavisi od Srbije i od Beograda i od aktuelnih vlasti se očekuje da “legalizuje” tu pogrešnu politiku Zapada. To je jasno kao dan i to je linija zapadne politike prema Srbiji. Čak je i “evropski” Bodižar Djelić morao da prizna da “odredjeni krugovi” u EU ucenjuju Srbiju da promeni politiku prema Kosovu kako bi napredovala prema Evropi. Djelić, medjutim, kaže da se to neće desiti. Zar to nije niko drugi mogao da kaže, tako važnu stvar, nego čovek koji verovatno ima najmanji politički kredibilitet i legitimitet u sadašnjoj vlasti Srbije.
Uprkos toj više nego očiglednoj realnosti zvanični Beograd nastavlja po starom. Skoro svakoga dana ta, religijski poželjna, Evropska unija donosi odluke protiv interesa Srbije, kada je reč o Kosovu kao ključnom pitanju, a Srbija uporno govori kako to nema veze i kako je pred nama evropska perspektiva. Najgore je, u stvari, kada se počne verovati u sopstvene iluzije ili, bolje rečeno, laži. Srbija mora da iskorači iz tog začaranog kruga i da prestane da veruje ne samo svojim iluzijama nego i obmanama stranih ambasadora i nižih diplomatsko-obaveštajnih službenika. I da to javno pokaže i stavi do znanja. Naravno, svima je valjda jasno da na Kosovu, bilo šta da se dogodi, nikada, barem u miru, neće biti onako kao što je bilo. Nešto se, ipak, dogodilo. Ali, neće biti ni onako kako to zamišljaju Zapad, Albanci i neki ministri u vladi Srbije. Srbija, medjutim, mora da preuzme inicijativu i stavi do znanja da je učinila radikalni iskorak. Za to se mora imati ideja i vizija a ne samo ponavljanje iluzija o evropskoj budućnosti i pomirenju sa onima koji i dalje žive od anti-srpske politike.
Bez obzira što mi se čini da aktuelna vlast u Srbiji nema dovoljno snage, a verovatno ni želje, da radikalno istupi iz začaranog kruga obmana sadašnja generacija političara MORA to da učini. Jer, održavanje stanja obmana i laži generiše frustraciju u Srbiji, stvara povoljno tlo za razne nove probleme.
Siniša Ljepojević
