Srbija - bankarski raj

Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.

Nebojša Katić: Dve godine krize ili početak kraja - Investicije

Poslednjih deset godina Srbija se zaduživala, uzimala inostranu pomoć, rasprodavala imovinu, i na toj osnovi besomučno trošila. Od sada će, tako se obećava, sve biti drugačije i država priprema novi model razvoja koji će početi da se primenjuje već od sledeće godine.

U novom modelu akcenat je stavljen na investicije , pogotovo na direktne inostrane investicije. Čini se da upravo na tome vlada bazira svoju strategiju razvoja – uostalom, tako je činjeno i do sada i to neuspešno. U Srbiji se ne pravi razlika između lepih želja i strategije, i vlada nema nikakvu ideja kako da svoje želje i mogućnosti dovede u sklad, niti kako da sredstva za investicije prikupi.

Investicije se mogu finansirati domaćom štednjom, gde je štednja samo drugo ime za smanjivanje potrošnje – građana, države i privrede. Drugi izvor finansiranja je inostrana štednja koja u zemlju ulazi u obliku direktnih ulaganja ili finansijskih plasmana (krediti, berzanske ulaganja, kupovine hartija od vrednosti države i sl.). Onaj deo kapitala koji ulazi u obliku kredita, mora se vratiti iz buduće štednje, dakle na račun buduće potrošnje, pa nije svejedno da li se investira, ili arči. Kada na primer, Srbija uzima kredite da bi održavala kurs dinara, ona te novce arči.

Iskustva pokazuju da je oslanjanje na inostrane investicije rizično i neizvesno. Niko ne može garantovati da će investicije u zemlju doći u željenom obimu ili u strukturi koja je potrebna. U Srbiji je u 2008. godini na primer, bilo preko 4 milijarde dolara inostranog špekulativnog kapitala koji je bio plasiran u hartije od vrednosti Narodne banke Srbije. Ovaj investicioni kapital nije imao nikakvu korisnu svrhu, a naneo je ogromne štete podstičući inflaciju i jačanje dinara, a potom i njegov kolaps, kada je počeo da beži iz Srbije.

Ozbiljne analize pokazuju da se brže razvijaju one države koje se više oslanjaju na domaću štednju, bez obzira na ograničenost takvih resursa. Primer Srbije, kao i gotovo svih tranzicionih država dramatično ilustruje šta se dešava kada se ta fundamentalna iskustva ne poštuju. Sve ove države su se fantastično zadužile, a da nijedna od njih nije uspela da se približi performansama štedljivih ekonomija Dalekog Istoka. Još gore, privredni rast ovih država je isti ili slabiji nego u socijalizmu, kada su se razvijale pre svega sopstvenim sredstvima.

U strategiji države koja hronično troši više nego što zarađuje, a Srbija je upravo takva, mora se analizirati potrošnja, utvrditi gde novac „curi“, a zatim se potrošnja mora dovesti u sklad sa mogućnostima društva. To se pre svega odnosi na trošenje države i građana.

Kada je budžetsko trošenje u pitanju, MMF igra ulogu staratelja i primorava vladu na racionalno ponašanje. Srbija je prezadužena država i sada mora vraćati dugove na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovanje itd.. Iako je MMF svojim neoliberalnim receptima puno pomogao da se Srbija nađe u stanju u kome je danas, u ovom trenutku, samo je on prepreka još neodgovornijem ponašanju države.

Kada su građani u pitanju, takvog kontrolora nema. Po vladajućoj neoliberalnoj doktrini ne treba ni da ga bude, jer su građani racionalni i znaju šta rade. Ova teza je pogrešna, kao što je pogrešna i doktrina na kojoj ova teza počiva. Potrošnju građana bez pokrića, njihov put u sunovrat neko mora zaustaviti, a taj neko može biti samo država.

Prva mera bi morala biti ukidanje mogućnosti uzimanja gotovinskih kredita, kao i zaduživanje preko kreditnih kartica, ili preko minusnih tekućih računa. Od svih finansijskih zala, od svih pukotina na srpskom ekonomskom brodu, ova je najopasnija upravo zato što se ignoriše.

Građani sebi vezuju omču oko vrata, bankama plaćaju sumanute kamate, a uvoznicima i monopolistima omogućavaju da stalno podižu cene i ubiru visoke profite. Zadužujući se, plaćajući najveće kamate u Evropi, oni podižu tražnju za kreditima kao i opšti nivo kamatnih stopa. Ovim novcem građani stimulišu tuđe ekonomije, destabilizuju domaći finansijski sistem, privredi uskraćuju novac za investicije, a sebi i svojoj deci radna mesta.

Štednja građana u bankama je u ovom trenutku na nivou od oko 6.5 milijardi evra. Najveći deo tog novca je replasiran kroz kredite stanovništvu. Ukidanjem nenamenskog kreditiranja građana, ta sredstva bi se oslobodila za kreditiranje privrede, ili za ulaganja u infrastrukturu. Potrebe za inofinansiranjem bi bile manje, a država bi se oslonila na sredstva koja su već u Srbiji. Podjednako važno, struktura potrošnje građana bi postala primerena nivou na kome se društvo danas nalazi.

Svoje infrastrukturne projekte država može bar delom finansirati iz štednje građana, ili novcem emigranata. Država ili javna preduzeća mogu emitovati obveznice za finansiranje puteva ili elektrana, na primer. Za servisiranje obaveza po osnovu izdatih obveznica postoje realni izvori (naplata struje, putarine i sl.), i država može stvoriti pravni okvir da se ovaj način finansiranja investicija realizuje.

Svako ko veruje da je ulaganje u državne obveznice manje sigurno od novca u banci, živi u velikoj zabludi. I najgora država je sigurnija od najbolje banke koja na njenoj teritoriji posluje. Konačno, Srbija ovakva kakva je, danas isplaćuje staru štednju banaka koje više ne postoje, a na sebe je preuzela da garantuje i štednju „novih“ banaka.

Ako bi kapitalne projekte finansirala iz domaćih izvora, država bi poslove mogla davati i domaćim kompanijama i u tom procesu ih jačati. Kako danas stvari stoje, sve poslove dobijaju stranci, dok domaće firme propadaju, ili su sve nemoćnije.

Naravno, ova vrsta zahvata traži mnogo više ozbiljnosti, znanja, profesionalizma i rada. Domaći izvori kapitala nisu visoki, ali su u zemlji i na dohvat ruke. Ključno je da srpska elita i građani razumeju da se država ne može razvijati besomučnim trošenjem. Taj model je testiran poslednjih deset godina, i Srbija je tu gde jeste. Račun katastrofalne ekonomske politike je stigao i plaćaće ga svi, ne samo penzioneri ili državni službenici.

LIČI I NA IZDAJU I NA KAPITULACIJU I NA FARSU

Sve ovo što se događalo i događa oko takozvane Kosovske rezolucije u Generapnoj skupštini Ujedinjenih nacija zaista liči i na izdaju i na kapitulaciju ali i na farsu.

Jedino što nije je iznenađenje. Takav ishod zaista uopšte nije iznenađenje. To je samo kontinuitet politike sadašnjih vlasti Srbije prema Kosovu. Svoj dolazak na vlast, doduše glasovima građana Srbije (to ne smemo zaboraviti) sadašnja ekipa u Beogradu ipak duguje obećanju da će sprovoditi takvu politiku prema Kosovu. A što je ta politika protiv interesa Srbije – za to izgleda nikoga nije ni briga.

Zašto liči na izdaju? Pre svega, to je izdaja države jedne uske klike na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem. U Srbiji nije bilo javne rasprave, nije bilo nikakve diskusije o tako važnom pitanju. Prema tome Srbija nije pitana i zato nije Srbija izdala nego grupa ljudi. Sve je uradio sam, iza zatvorenih vrata, predsednik Tadić. A onda se, kada je sve gotovo, sakrio iza Vlade Srbije koja je o tome “raspravljala” na telefonskoj sednici. Da li je moguće da Vlada Srbije o tako važnom, gotovo sudbinskom, pitanju raspravlja na telefonskoj sednici. Mnogi ministri verovatno i sa mobilnog telefona dok se voze kolima.

Zašto liči na kapitulaciju? Zato što zvanično Srbija ne prihvata jednostranu nezavisnost Kosova i što je takav stav i zvanično, u insitucijama, definisan. U tački “e” teksta rezolucije se kaže da Srbija “prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahtev Generalne skupštine”.

To u prevodu sa diplomatskog na stvarni jezik znači da Srbija prihvata, jer “primiti k znanju” u diplomatskom rečniku znači prihvatiti. I to je jasno što se već glasno poručuje iz zapadnih centara koji su stvarni autori te rezolucije. Uz to, u tom tekstu koji je prihvatio predsednik Tadić ima i jedna prevara, suštinska laž. Medjunarodni sud pravde nije raspravljao o nezavisnosti Kosova niti o pravu na odcepljenje nego o samoj Deklaraciji o nezavisnosti, kao papiru. A u tekstu rezolucije “Srbije” se kaže “da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom”. O tome Sud nije raspravljao. To je neverovatna laž, obmana na koju je pristao predsednik Tadić. To, dakle, liči na čin kapitulacije.

Zašto liči i na farsu? Farsične su sve okolnosti te rezolucije. Prvo, zašto je takav tekst uopšte bio potreban Srbiji. Drugo, o rezoluciji se uopšte nije glasalo nego je samo onako ćutke prihvaćena i to tako da niko nije nikoga ni pitao da li prihvata ili ne prihvata. I da je pitao ne bi bilo drugačije jer ako Srbija prihvata izdaju zašto bi neko drugi ima bilo šta protiv toga. Farsa je i to da je reč o rezoluciji Srbije. To je rezolucija nekoliko zapadnih zemalja i to onih koji su najveći neprijatelji Srbije. Da li je moguće da politička elita današnje Srbije najviše voli i verno sledi upravo najveće neprijatelje Srbije? Izgleda da je, na žalost, tačno. Možda su, ipak, najveća farsa objašnjenja predsednika Tadića i Beograda o tome da je takva rezolucija u funkciji članstva Srbije u Evropskoj uniji. To je uvreda za inteligenciju. Pa samo mesec dana pre rezolucije nemački kancelar Angela Merkel je jasno rekla da za članstvo u Evropskoj uniji šansu ima eventualno Hrvatska i niko više. Srbiji su zatvorena vrata. Potom je u Beograd poslan predsednik Evropske unije, tačne Evropskog saveta, kolektivnog rukovodstva, Van Rompej koji je ponovo njene reči i čak zatražio da beogradski političari prestanu u javnoj komunikaciji da govore o Evropskoj uniji. I sada nam predsednik Tadić izdajom i kapitulacijom nudi Evropsku uniju. Na žalost, Srbija neće dobiti ništa za sramnu igru oko rezolucije. Nude se i priče kako je Evropskoj uniji bilo stalo da pokaže kako negde može biti od koristi i kako bi time pokazala da unutar te integracije nema nesuglasica i problema. Ispada, tako, da Tadić i njegova ekipa, savetnik Jovan Ratković i bivši general Zdravko Ponoš, preko izdaje Srbije spasavaju Evropsku uniju. To je, ipak, više od farse, to je uvreda i naučna fantastika.

Predsednik Tadić, medjutim, nema mandat, nema pravo za to što radi. U tom smislu, ako bi se poštovao Ustav Srbije i Ustavni zakon o Predsedniku Republike, njegov privatni dogovor sa birokratijom Evropske unije i stranim “šaptačima” je ilegalan, to ne važi.

Nude se i objašnjenja da rezolucija u osnovi nije ni važna, da je beznačajna. Šire i birokratski gledano to je tačno ali u suštini ona je izuzetno važna. Srbija je prihvatila nezavisnost Kosova – to je suština i zato je ona izuzetno važna. Sve drugo će sada proizilaziti iz te činjenice. Već se najavljuju novi pritisci i ta rezolucija je sada temelj dalje politike.

Nameće se i pitanje zašto je Srbiji uopšte i bila potrebna ta rezolucija. Ideja i rad na rezoluciji su stari nekoliko meseci, možda i godinu dana, znači pre mišljenja Suda pravde. Trebalo je, navodno, da bude u funkciji novih pregovora o statusu a u suštini njen krajnji cilj je trebalo da dodatno blokira nova priznanja nezavisnosti Kosova. Zanimljivo je da takva rezolucija Srbije mogla i da prodja u Generalnoj skupštini. U Beogradu je, medjutim, procenjeno da nema šansi i to verovatno na osnovu saveta zapadnih savetnika. Pa zašto bi se Zapad toliko uspaničio i uložio toliko truda ako ta rezolucija nema šansi. Plasirani su retko vidjena propaganda i bezočne laži. O tome se, izgleda, nije razmišljalo.

Kosovski problem je, doduše, isuviše kompleksan da bi tako brzo bio razrešen čak i ako Srbija pristane na sve što od nje traže zapadni neprijatelji. Kako je nedavno rečeno predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću u Pekingu “Kina neće priznati Kosovo čak ako to Srbija u učini”. Ali, ni Zapadu nije stalo da se kosovski čvor razreši i Kosovo će ostati dugoročni, gotovo, zamrznut problem. Zato je daleko važnije to što je sadašnja Srbija oživela Miloševićev sindrom da Beograd prihvata sve, ama baš sve, kada se pritisne, samo pritisci i ucene imaju funkciju u Srbiji. To je najveća i najteža posledica kosovske rezolucije.

I na sve to Srbija ćuti. Šta još treba da se dogodi pa da to ćutanje prestane?

Siniša Ljepojević

SRBIJA MORA DA SE ZAMISLI I PREISPITA

Obmane u politici mogu ponekad da budu efikasne ali su u osnovi velika zabluda i ne mogu da traju. Jer, kako reče jedan davni američki predsednik, „ne možete varati sve ljude i to svo vreme“.

Realnost se osveti. Izgleda da je sada u Srbiji došlo vreme suočavanja sa tom osvetom realnosti i naplate obmana i zabluda. Sve u životu mora da se plati. Tako se i politička kula od karata Srbije ubrzano ruši i sve iluzije i obmane se razotkrivaju u najogoljenijoj formi. Kap koja je prelila čašu u tom nepovratnom procesu je kosovski poraz Srbije u Medjunarodnom sudu pravde.

Tu je verovatno daleko veći značaj tog kosovskog mišljenja Suda nego što je sama sudbina Kosova. Jedno takvo mišljenje ne može naravno rešiti sudbinu Kosova, trajaće će to još dugo godina, ali činjenica je da je taj stav Suda nezaustavljivo srušio političku kulu od karata koju u Srbiji aktuelna vlast odrzava već dugo vremena. Sva druga raskrinkavanja ombana javnosti u Srbiji su se nekako uspevala ublažiti, zamaskirati. Kada, na primer, iz Evrope stižu upozorenja da od Evropske unije nema ništa u dogledno vreme onda su političari u Srbiji nastojali da to demantuju i sve je na čudan način prolazilo. Ali, saopštenje Medjunarodnog suda pravde se nije moglo izmanipulisati. I onda strušila se kula od karata i doživljen je ubedljiv politički poraz Srbije. I politički vrh Srbije je potom pokazao da u stvari nema nikakvu ideju, viziju i da čak nema ni elementarne hrabrosti.

Na primer, dve godine je politika prema Kosovu, tačnije prema zahtevu Srbije Sudu pravde, vodjena kao privatni posao predsednika Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. E, onda kada se desio poraz onda se zaklanjaju iza institucija države Srbije koje su prethodne dve godine potpuno ignorisali. Najednom je vlada Srbije raspravljala o Kosovu i mišljenju Suda pravde. Prethodne dve godine ta ista vlada nije ni jednom o tome raspravljala, bila je potpuno isključena. Pa je onda zasedala i Skupština Srbije iako je samo četiri dana pre zasedanja državni vrh poručio da nema potrebe da se o svemu izjašnjava i parlament. Sve to svedoči o strahu i panici, ali i kukavičluku, onih koji minulih godina državu Srbiju vode kao svoje privatno preduzeće a sada kada se sve srušilo traže zaštitu od institucija.

Kasno je, medjutim, za to. Da su Skupština i vlada protekle dve godine redovno raspravljale o Kosovu i Sudu pravde i svojim punim autoritetom definisale političke stavove Srbije o tom važnom pitanju i Sud bi drugačije razmatrao svoje neobavezujuće mišljenje. Ali, pošto se znalo da je Kosovo postalo privatni politički posao onda nije bilo teško Medjunarodnom sudu i njegovim zapadnim mentorima. Jer, i Sudu i onima koji su vodili tu privatnu politiku u Beogradu mentori su isti. Mada, u osnovi je dobro što je Skupština ipak donela tu nekakvu rezoluciju i dala svoj autoritet Srbiji da se obrati Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ali, problem je što to više nije onaj autoritet koji bi trebalo da bude. Jer, i sami poslanici su pokazali svoju uzaludnost time što su pokorno prihvatili da glasaju o nečemu o čemu nikada do sada nisu raspravljali i u čemu ni na koji način nisu učestvovali. Pristali su da budu dimna zavesa i „suknja“ iza kojih se kriju osamostaljeni lideri. Uz to, nije sigurno da je tekst rezolucije koji je poslat Ujedinjenim nacijama isti onaj o kojem su raspravljali poslanici. Izvesno je samo da taj tekst formalno nije usvojila vlada Srbije iako je u ime njenog autoriteta i poslata svetskoj organizaciji. Nije poznato ni šta piše u Tadićevom pismu vladama 55 zemalja u kojem se navodno traži njihova podrška u Ujedinjenim nacijama. Neizvesna je, medjutim, podrška tih zemalja jer, na primer, zašto bi one podržale Srbiju u nečemu što su kreatori one zemlje kojima se Srbija uporno udvara. Srbija se uporno udvara svojim neprijateljima a onda kada ti neprijatelji urade nešto loše onda se traži podrška nekih drugih. To je besmisleno.

To je suština problema koji je kosovskim neuspehom razotkriven u Srbiji. Praksa privatnog vodjenja politike je razbila državnu infrastrukturu Srbije, razbila je institucionalnu funkcionalnost bez koje ni jedna država ne može da funkcioniše. Državne institucije su postale puke propagandne mašine političkih lidera i sredstvo njihove medijske promocije. One ne odlučuju ni o čemu čak i kada liči da one nešto rade. Sve je to obmana. Nije samo reč o Kosovu. Pre neki dan je jedan opštinski sud u Londonu u slučaju izručenja Ejupa Ganića ponizio državu Srbiju. Jedan opštinski sud ponižava jednu državu. To je realnost Srbije.

Doduše, to nije niko izmislio u Srbiji, to je jednostavno model Zapada, model onih kojima politička elita u Beogradu duguje svoj status i sve što ima. Taj model se primenjuje u svim zemljama koje pristaju na okupaciju i kapitulaciju. Zapad ne voli da radi sa institucijama, on se oslanja na pojedince koje stimuliše na samovoljno i diktatorsko ponašanje kako bi onda preko njih ostvario svoje ciljeve. Kada ti pojedinci budu potrošeni onda se jednostavno odbace. Daleko je komplikovanije sa institucijama pogotovo demokratski izabranim pa ih zato Zapad po pravilu izbegava. Taj model je primenjen i u Srbiji i to već dugo, dugo godina, od vremena Jugoslavije, političkog uspona Franje Tudjmana i Slobodana Miloševića.

Kada se izmanipulisani i favorizovani na kraju rušenja kule od karata osveste i stanu pred ogledalo onda je po pravilu već mnogo izgubljeno. Ali, u životu nikada nije kasno. Zato je sada pravo vreme, u ovom stanju šoka posle kosovskog poraza, da se rukovodstvo Srbije i svi ljudi koji imaju ozbiljne namere zamisle i dobro promisle šta i kako dalje. To je u ovom času ključna stvar. Bez obzira na greške i ono šta se desilo to je istorijska obaveza sadašnje političke elite u Beogradu. Treba ozbiljno analizirati greške, utvrditi činjenice realnosti i formulisati ono šta je realno za Srbiju. Samo tako može da se zaustavi ubrzana erozije svega što postoji u Srbiji i spasiti ovo malo što je ostalo. Ukoliko se to ne uradi onda će propast, i ekonomska, i politička i ljudska, biti nastavljena a umesto sadašnje vlasti doći još gora.

Siniša Ljepojević