VIŠE OD FUDBALA

Odavno je poznato da većina ljudi na Planeti veruje da se razume u fudbal i da bi svi mogli biti treneri. Svetsko fudbalsko prvenstvo u Južnoj Africi je najzgodnija prilika da se ta “sposobnost razumevanja fudbala” uvežbava.

Za mene je, medjutim, ovogodišnje svetsko prvenstvo zanimljivije u nečemu što nije fudbal, što je izvan tog sporta ali ozbiljno ugrožava kvalitet i radost te igre.


Prvi utisak je da većini, ako ne i svima, reprezentacijama, tačnije njihovim igračima i trenerima, nedostaje nacionalni idenitet. Za njih je, utisak je, to samo jedan posao, još jedna utakmica. Primetno je da nekako nema one patriotske emocije koja hrani entuzijazam i daje dodatnu energiju što na kraju rezultira kvalitetnim i borbenim fudbalom. Toga, očigledno je, nema na ovogodišnjem svetskom prvenstvu. Nema identiteta. Fudbal je postao žrtva globalizacije. Fudbal je potpuno globalizovan. Fudbaleri igraju po celom svetu, za njih stvarno ne postoje granice a igra za reprezentaciju za njih postaje nužno zlo. Njihova lojalnost leži kod onih koji ih plaćaju, kod vlasnika njihovih klubova ma gde oni bili, od Japana do Amerike. To je ono šta njih interesuje. To je, na žalost, na neki način postalo i normalno jer je sve svedeno na novac i ambiciju da se fudbaleri za nekoliko godina karijere obogate za celi život. Tu nema igre, nema fudbala. U tom svetlu i mesto održavanja svetskog fudbalskog prvenstva je postalo nevažno. Važno je naravno za lokalne tajkune ali u osnovi nema nikakvog značaja.

Po čemu se, na primer, može videti da je ovogodišnje prvenstvo baš u Južnoj Africi. Reklame su na stadionima uvek iste, kao da je bilo koji drugi fudbalski meč bilo gde na svetu, kompanije koje diktiraju uslove su takodje iste. To je, u stvari, postao putujući cirkus. Doduše, jedino plastične trube sa izuzetno probojnim zvukom, nazvane vuvuzele sugerišu da se utakmice igraju u nekom “egzotičnom kraju”.

Kriza nacionalnog identiteta fudbalskih reprezentacija je i deo opšte krize osećanja pripadnosti i posebnosti. Već više od 20 godina na medjunarodnoj, pre svega zapadnoj, sceni je na snazi politika ponižavanja i rušenja država pa samim tim i nacionalnog identiteta. Ništa nije važno, ni istorija ni posebnosti svake zajednice organizovane u državu, što je istorijsko iskustvo a ne nečija želja, nego je samo bitno ko će kome da otme pare, ko će da ima više i ko je od koga jači. Stvoren je haos koji je u osnovi uzročnik sadašnje svetske političke i ekonomske krize. Toga polako postaju svesne i političke elite u zapadnim zemljama pa sada očajnički traže bilo kakav povod da se nekako oživi izgubljeni nacionalni identitet.

Tako je tugaljivo posmatrati premijere, predsednike i ministre kako putem medijske euforije povodom svetskog fudbalskog prvenstva nastoje da povrate nacionalni identitet i ožive već izgubljeni nacionalni ponos i patriotizam. Tužno je kada su nacionalni idenitet i ponos jedne Francuske, Nemačke ili Engleske, na primer, spali samo na grupu fudbalera, na grupu ljudi koji, kako je jednom rekao bivši vlasnik londonskog Totenhema Alan Šugar, manje ili više pripadaju sumnjivom socijalnom miljeu i mnogi od njih da nisu u fudbalu bili bi u zatvoru. Zar tako moćne zemlje svojim gradjanima nemaju šta drugo da ponude. Izgleda da nemaju bez obzira koliko njihove fudbalske reprezentacije slabo igraju. Kakav identitet takav i fudbal.

Sve se to veoma jasno vidi pa, na primer u Engleskoj, štampa svetsko fudbalsko prvenstvo koristi i za ošte političke poruke. Tako se loša igra reprezentacije Engleske opravdava “lošom situacijom u zemlji” (Indipendent). Jer, sugeriše se, kako Englezi mogu da igraju dobro kada predstavljaju zemlju u kojoj je “haos”, u kojoj vladaju pohlepa, žedj za profitom i bankarske prevare. To je slika koju predstavljaju i engleski fudbaleri. I oni imaju bezobrazno visoke zarade, nedeljno izmedju 80.000 i 100.000 evra, a selektor reprezentacije Engleske, Italijan Fabio Kapelo ima godišnju platu od deset miliona evra. Zatim, u fudbalski neuspeh Francuske umešao se i sam predsednik te zemlje Nikola Sarkozi. On je, po povratku reprezentacije iz Južne Afrike, odmah primio fudbalera Terija Anrija da vidi šta se to desilo sa “Trikolorima” i da, na neki način, on kao predsednik odbrani fudbal u Francuskoj. Dok je Sarkozi razgovarao sa Anrijem na ulicama Pariza je bilo stotine hiljada demonstranata zbog smanjenja penzija, ali važnija je fudbalska politika. Poruka je valjda “kako vi možete da demonstrirate kada predsednik ima važnija posla spasavanja fudbala”. Apsurdno, ružno ali stvarno.

Politika je, izgleda, neizbežna. Tako, recimo, u Engleskoj su mediji već počeli da podgrejavaju stare političke predrasude protiv Nemačke uoči utakmice te dve selekcije. To se granici i sa mržnjom. O posledicama niko i ne vodi računa, važno je da fudbal okupira emocije nezadovoljnih gradjana makar za sedam dana a posle – ko zna, što kažu Bosanci “drugi dan druga nafaka”.

U tom svetlu na neki način je i sudbina reprezentacije Srbije. Reprezentativci Srbije su pojedinačno medju najboljim igračima u svojim klubovima po belom svetu. Kapiten reprezentacije igra u prvaku Italije i Evrope, Nemanja Vidić u najboljem engleskom klubu i tako dalje. Sve sami asovi. Ali, kao reprezentacija Srbije – nešto nedostaje. To je lepa igra, vidi se znalačka, ali nema finala, nema gola, nema završnice. To je slika Srbije. Lično, ma koliko sam razočaran, divio sam se tim fudbalerima da uopšte igraju jer, na izvestan način, koju oni to zemlju predstavljaju. Da li neku zamišljenu Srbiju, ideju Srbije, ili onu zemlju čija se politička elita stidi zbog svog porekla i svakoga dana se po nekoliko puta nekome izvinjava. Nema jake reprezentacije bez stabilne zemlje.

Ima, medjutim, još nešto. Za razliku od nekih ranijih prvenstava evropska štampa je ovoga puta bila, utisak je, naklonjena reprezentaciji Srbije. Čini mi se da je zanimljiv komentar londonskog Tajmsa posle poraza Srbije od Australije. Komentator Tajmsa kaže da “vas niko ne može iznervirati kao Srbija”. Ta ekipa igra izvrstan, maštovit fudbal, za uživanje, ali nikako da postigne gol, nema završnicu. Ne može da pobedi izuzev Nemačke. Ali, to nije dovoljno ma koliko to bilo važno za Srbe. Od inata se ne živi.

To je možda i slika i cele savremene Srbije. Sve je samo igra a završnice nema, na kraju je gubitnik.

Siniša Ljepojević

(ZLO)UPOTREBA KRIMINALACA

Kriminalci ponovo postaju “zvezde” javnog života u Srbiji. (Zlo)upotrebu kriminalaca u javnoj komunikaciji, pa čak i u politici, oživelo je ovih dana hapšenje (ili predaja) već sedam godina odbeglog zemunskog kriminalca Miloša Simovića.

Uz svesrdnu i, u osnovi, sramnu podršku medija Simović je, potpuno nerazumno, postao medijska ličnost od koje se, kako je objavljeno, očekuju “velika otkrića”.

Tako je dnevni list “Politika” iz “svojih izvora” objavio da se od Simovića očekuje da bi on “mogao da rasvetli političku pozadinu atentata na premijera Zorana Djindjića. Očekuje se da Simović potvrdi odredjena saznanja koja se odnose na domaće i strane političare, kao i na predstavnike crkve i vojske koji su u tom zločinu pružali podršku ‘zemunskom klanu’”, saznaje “Politika”.

Da li je moguće? Pa, gde je država Srbija? Zar je moguće da ni posle sedam godina od te nesreće i sveg sudjenja država Srbija ne zna šta se stvarno desilo i da će joj sada pomoći, “sve otkriti”, jedan Simović, čovek ogrezao u kriminalu i u osnovi jedan provincijski kriminalac, sa periferije. Zar je istina u državi Srbiji spala na izjave kriminalaca? To je poniženje za Srbiju. Pa onda isti list dodaje da “istražitelji imaju saznanja da su izvesni političari iz tadašnje vlasti, strani državljani i jedna osoba iz crkve znali za pripremu atentata i pružali podršku da se premijer Djindjić ukloni”. (Zanimljivo je da “Politika” piše “crkva” malim slovom pa se, u duhu pravopisa, ne zna koja je to crkva.) Objašnjava se potom da je o svemu tome bilo i ranije “indicija” ali se one “ne mogu dokazati bez svedoka saradnika”. Zanimljivo. Drugim rečima, celi naš “evropski” pravosudni sistem ne može da dokaže tako ključnu stvar u savremenoj istoriji Srbije ukoliko neki kriminalac pokajnik ne pristane da bude “saradnik”.

Onda se u drugim medijima, u tom stilu, širi priča kako će mnoge tajne da otkrije lap-top kompjuter Miloša Simovića koji je on nosio sa sobom. Navodno, tamo je on, kao i svaki moderan i ozbiljan čovek, čuvao i pohranjivao državne tajne koje su znali samo krimosi iz takozvanog “Zemunskog klana”. Neverovatno. Niko u medijima ne dovodi u sumnju tu priču iako je prethodno zvanično saopšteno da je Simović uhapšen “savi izmoren i onemoćao” na hrvatsko-srpskoj granici u želji da udje u Srbiju i to izvan graničnog prelaza. Izgleda da je tako “izmoren i onemoćao” jedinu brigu imao da sa sobom nosi svoj lap-top kompjuter.

Sve to “miriše” na još jednu bezočnu političku manipulaciju i na neki način svedoči da mnogi u sadašnjoj vlasti i dalje ne mogu da se oslobode svoje opsesije kriminalcima koja je u Srbiji ne tako davno omogućila takvim ljudima veliki uticaj. Ko zna šta će navodno Simović otkriti a i izbori se, izgleda, približavaju pa se otvaraju velike “mogućnosti”. Nikoga istovremeno nije briga da se tvrdnjama da su kriminalci znali najveće državne tajne sugeriše da su u Srbiji, izgleda, stvarna vlast bili kriminalci. Sramota.

Niko u medijima ne analizira, medjutim, šta se stvarno dogodilo i koja je pozadina tog slučaja. Da ukažem na neke detalje. Posle pucnjave u Zagrebu kada je ranjen Simovićev “sabrat” Sretko Kalinić objavljeno je da je on, samo čas pre gutbika svesti, slučajnom prolazniku uspeo da kaže “Miloš Simović”. Kao u holivudskom filmu. Onda je šef policije Srbije Veljović izjavio da se u toku dana u Zagrebu očekuje Simovićevo hapšenje, u stvari, očekuje se svakog časa. Ta izjava je tog dana brzo zaboravljena a dan-dva kasnije je saopšteno da je Hrvatska pogranična policija uhapsila Simovića kada je ilegalno pokušao da iz Hrvatske udje u Srbiju.

Zanimljivo je da je onda Hrvatska policija predala Simovića policiji Srbije jer je on rekao da želi da ide u Srbiju. Prema zakonu, medjutim, uhapšeni se ne predaju policiji druge države tako jednostavno. Prvo, pošto nije imao dokumenta Simović je trebalo da bude sudjen u Hrvatskoj za ilegalni boravak, a drugo, o izručenju takve osobe odlučuje Sud a ne lokalni policajac. Da on, ipak, nije bio uhapšen u Zagrebu pa onda “džentlmenski” izručen Srbiji a za javnost je smišljena drugačija priča?

Zatim, kako je bilo moguće da se Simović punih sedam godina “uspešno” krio uglavnom u Zagrebu i Hrvatskoj? Utoliko pre što su “policijski izvori” na jednom počeli zasipati medije o detaljima tokom “bekstva”. Ako je Simović toliko “sposoban” on verovatno ne bi ni “išao pešice” u Srbiju nego bi otišao na neko drugo mesto. Postavlja se pitanje, ko je skrivao i pomagao Simoviću da živi u jednom Zagrebu? Neko mu je sigurno pomogao, ali ko. To nekako baca senku i na stvarnu ulogu zvanične Hrvatske u kriminalnom miljeu u bivšoj Jugoslaviji i za koga to u stvari radi zvanični Zagreb.

Nije bez značaja ni činjenica da se u javnosti i u pričama o Simoviću nameće državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen. Kakve on veze ima sa tim u ovoj fazi? On nije policijski inspektor niti istražni sudija. A, ako je suditi po ranijim i ukupnim Homenovim izjavama jasno na kojoj geografskoj strani sveta “leži njegovo srce”.

Ima, dakle, dovoljno razloga za sumnju da bi jedan kriminalac mogao biti iskorišćen za političke manipulacije. To nije dobro jer ne samo što će dodatno kriminalizovati javnu scenu i kriminalcima dati značaj koji oni nemaju niti im je primeren nego i što će dodatno urušiti Srbiju kao državu. Izgleda, medjutim, da o tome, izuzev njenih gradjana, niko i ne brine. Ili je upravo to i cilj teme.

Siniša Ljepojević

GOLGOTA SRBIJE SE NASTAVLJA

Srbija godine 2010. nije ista kao druge zemlje, ni u regionu, niti ma gde drugde. Nigde ne postoji zemlja i nacija koja je toliko pretrpela, toliko se namučila, toliko propatila, toliko muke, rana i uvreda preturila preko glave. Nijedna druga zemlja nije prošla kroz ovu, ovakvu i ovoliku šibu.

Niko nije prošao kroz objavu rata i varvarske napade jedne sile kakva je NATO alijansa, kroz situaciju da se sa svojih deset poluispravnih aviona suprotstavi stotinama i hiljadama najsavremenijih lovaca i bombardera protiv nas ujedinjenog sveta. Niko nije doživeo to da kao u elektronskoj igrici svake večeri na vestima gleda šta je tog dana porušeno, spaljeno, uništeno, ko je ubijen, ko ranjen, a ko, srećom, preživeo. I niko nije preživeo šizofreni obrt u recepciji čitave ove nesrećne priče postajući, čak i tada, ona zla, pogrešna, negativna strana. U svoj strah i ponos skupljena, stegnuta poput čoveka koji prolazi kroz surovi linč raspaljene gomile, spremna na sve nove i nove udarce, naša zemljica je i pod bombama zapanjeno osluškivala posledice ne samo vazdušnih, već i (još surovijih) medijskih napada. Slušala je kako su njeni ujedinjeni, bezbrojni dželati u stvari samilosni anđeli, a kako je ona, gažena i lomljena od stostruko jačeg protivnika - kriva za sve. Kako je Srbija monstrum koga treba ugaziti i slomiti; čije građane treba, sve odreda, oterati u konc-logore slične nacističkim; kako je svako naše ubijeno dete to i zaslužilo; kako je naš obični šamar grozniji od njihove smrtonosne uranijumske bombe... i kako nas tek čeka onaj ekonomski, moralni i medijski nastavak "zaslužene kazne".

Mnoge zemlje su u istoriji pretrpele nesreće i nepravde različitih vrsta, ali sigurno niko i nikada nije morao posle toga da sluša moralne propovedi svojih dželata, onih koji su ga, svesno i bezdušno, sistematski uništavali pre toga. Ranije su silovatelji makar u tišini, bez suvišnih reči, zakopčavali šlic i sklanjali se od svoje nemoćne, uprljane, razvaljene žrtve. Nisu joj, posle svega, još dodatno stajali na muku, govoreći joj kako je u stvari ona kriva za sve što joj se dogodilo i da treba da bude srećna što je "ovako lako prošla".
Nikada i niko nije etiketiran ovako teškim rečima, unapred označen kao agresor, fašista, nacista, nečovek, ljudožder, monstrum, kreator genocida, ekskluzivni izvršilac svih ikada počinjenih ratnih zločina, nepopravljivi jeretik, dežurni krivac za sve loše što se ovde dogodilo. Nikada se nečije žrtve nisu ovako olako zaboravljale, kao da ne postoje. Niko i nikada nije bio postavljen u ovako tešku, nepodnošljivu i potpuno nerešivu situaciju - da konstantno bira između zla i goreg, da se raduje kad uopšte preživi, da se ne čudi kad dobije novu ćušku, novu uvredu, novu zabranu, novo upozorenje, nove kazne i sankcije. Nikada niko nije morao da dokazuje svoje vidljive rane, da objašnjava očigledne istine i pravda se zbog onoga za šta nije kriv. Niko pre nas nije bio globalni krivac, univerzalni zločinac, ozloglašeni negativac, nepopravljivi psihopata, balkanski sadista, pećinski primitivac... sve to u jednoj ličnosti, u jednoj ulozi, na jednom mestu.

Ali, to, nažalost, nije kraj.

Sve ovo se nastavlja i tamo gde zaista ne bi smelo - na unutrašnjem planu.
Naime, naša nesrećna, maćehinska vlast se ponaša prema nama, svojim građanima, isto tako surovo kao i naši neprijatelji. Možda čak i gore i bezdušnije.
Ko ste vi da i danas rušite našu Srbiju Kako se uopšte, nesrećnici, usuđujete da nam - posle svega! - držite lekciju, podižete obrve i glas na nas, cinično cokćete kako ste razočarani. Kako smete da nam govorite - kao da smo razmažena deca, a ne pravi mučenici - kako to treba da se ponašamo i šta smemo da radimo?!
Ja stvarno ne znam ko je ovde lud. Ali zato dobro znam da ovako više ne može!

Ako ne možete i ne umete da upravljate na dobrobit ovog i ovakvog naroda - onda idite! Dajte ostavke i pustite neke druge ljude da, bratski i ljudski, pomognu onome što je ostalo, da zauvek ne nestane! Jer ima među nama i onih koji ne preziru one među kojima su odrasli, onih koji čvrsto veruju da uvek postoji neko (makar malčice bolje) rešenje; onih koji bi bili spremni da podele to malo što imamo na neki mnogo pravedniji i neuporedivo normalniji način, onih koji Srbiju vole više od svoje guzice i svoje partije.
Ima nas kojima nije svejedno. Nas koji znamo i verujemo da se, ipak, može potpuno drugačije. I da još ima nade za nas, ovakve.
Ima ljudi !

MLAĐAN DINKIĆ I REGIONI ZA RUŠENJE SRBIJE

Posle decenija ratova, sankcija, izolacije, bombardovanja i ekonomskog uništavanja Srbija i dalje nekome smeta, i dalje neko veruje da nije dovoljno srušena. I nije da nema još ideja. Jedna od najnovijih je takozvana regionalizacija, stvaranje navodnih “evro-regiona”. Za razliku od ratova i sankcija završna faza rušenja Srbije je poverena njenom rukovodstvu, onima za koje su, tvrdi se, glasali njeni gradjani.

Taj samouništavajući proces se, utisak je, više ne može analizirati i objasniti racionalno jer je neshvatljivo da neko toliko uporno radi u korist svoje štete. Kao da je, što kaže narod, “neki djavo ušao u ljude”. Nešto se dešava u samim glavama ljudi. Na primer, najnoviji projekat Mladjana Dinkića nazvan Unija regiona Srbije (URS) . Taj pokret je, u stvari, nova politička partija u Srbiji koja je do sada najneobičnija politička pojava.

Lider URS-a je Mladjan Dinkić koji je sada najednom zabrinut zbog “beogradizacije” Srbije i centralističkog sistema. A jedan od najodgovornijih za centralizaciju Srbije je u pravo Dinkić. On je insistirao na kompletnoj kontroli svega što se dešava u Srbiji, za bilo kakvu dozvolu ili papir ljudi su morali i još moraju da dodju u Beograd. I takvom politikom on je ne samo marginalizovao sve što je izvan Beograda nego i uništio i ono malo privrede što je postojalo. I sada se on nameće kao protivnik toga i nudi se kao spasilac Srbije. I lokalni lideri po Srbiji to prihvataju a za njih su mahom glasali i gradjani u njihovim sredinama. Pa, da li je stvarno moguće da ti ljudi, da Srbija, gleda u čoveka koji je prethodno uništio Srbiju, ne samo izvan Beograda, kao svog novog spasioca? Da li je moguće toliko obmanuti gradjane Srbije? Na to pitanje ne postoji racionalan odgovor. Simptomatično je, i zabrinjavajuće, da se URS temelji na agresivnom anti-beogradskom raspoloženju, svoju energiju taj novi pokret crpi iz otpora prema sopstvenom glavnom gradu. Ta emocija može brzo da preraste i u mržnju prema Beogradu. Kao u slučaju Mila Djukanovića ili kosovskih Albanaca. Izgleda da su svi išli na kurs kod istog učitelja. I što je, u mom vidjenju, najtragičnije Dinkić, barem javno, uživa podršku u samom srcu Srbije, u Šumadiji, u Kragujevcu. Sve to, ponekad, izgleda nestvarno. Na primer, na nedavnim izborima u Arandjelovcu Dinkićeva G17 je nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića i “Zajedno za Šumadiju” Verka Stevanovića. I pošto su prešli cenzus, čemu se očigledno nisu nadali, organizovano je postizborno veselja kojim su dominirali Verkove pristalice. Onda se zapevalo “Od Topole pa do Ravne Gore” i sve “u čast” Dinkića i Rasima Ljajića. Nešto, ipak, nije u redu.

Dalje, šta to znači da lider jedne partije koja je u vladajućoj koaliciji osniva novi politički pokret koji je u osnovi protiv politike sadašnje vlade. Jer, da nije protiv vlade onda ne bi ni postojala potreba ili želja da bude osnovan. Po svim uobičajenim standardima Dnikić bi trebalo da napusti sadašnu vladu a njegova partija vladajuću koaliciju. Ne, to se nije dogodilo niti će se dogoditi a ostali iz vlasti uopšte ne reaguju. Naprotiv, predsednik Srbije Boris Tadić je bio na osnivačkoj skupštini URS-a i pozdravio takvu ideju. I što je još gore Dinkić i G17, zahvaljujuhci učešću u vlasti i pozicijom u Vladi, državnim parama finansiraju novu političku partiju. Nevidjeno.

Iz ugla političke teorije Dinkić je smislio izvrsnu taktiku. Njegova stranka i on sam ne uživaju baš dovoljnu podršku gradjana Srbije i na narednim izborima se može desiti da uopšte i ne udju u Skupštinu. Dosadašnje koalicije sa velikim partijama je Dinkić za minulih 10 godina, koliko je u svim vlastima, potrošio i sada traži novi model za politički opstanak. Taktika mu je u osnovi dobra jer neraspoloženje i nezadovoljstvo Srbije zbog centralizovanog političko-ekonomskog sistema i višegodišnje ponižavanja od centralne vlade može da pruži dovoljnu energiju za politički opstanak Dinkića i njegove ekipe. A to što je on jedan od najodgovornijih za ekonomski kolaps i ponižavanje Srbije izvan Beograda – to će narod u svom jadu i muci zaboraviti. Kragujevac mu je, izgleda, dobar primer i inspiracija. Kao i to što će ta ideja uistinu uništiti Srbiju? Da li je rušenje Srbije cena koju njeni gradjani treba da plate da bi samo jedan političar, Dinkić, opstao i politički preživeo?

I pošto se to uklapa planove o daljoj razgradnji Srbije nekih centara moći iz inostranstva, pre svega Evropske unije, onda je Dinkićev projekat dobio podršku. Ima i onih koji su skloni da sve to vide kroz veoma prizemne stvari – novac. Veruje se, naime, da će Srbija uskoro dobiti neku vrstu statusa kandidata za EU pa će imeti deo novca od predpristupnih fondova. A najveći deo tog novca biće namenjen za regionalni razvoj, regionalizaciju. A taj novac će, prema sadašnjoj funkciji u Vladi, biti pod kontrolom Mladjana Dinkića. Pored njegovog interesa tu je jasna poruka regionima Srbije – ako želite novac glasajte za Dinkića. To je, takodje, obmana jer to ne znači nikakvu decentralizaciju. Taj novac će i dalje biti centralizovan, mahom u rukama Dinkića i Vlade. Oni će odlučivati šta ko i koliko može da dobije. Znači, regioni neće značiti decentralizaciju para. Naravno, Dinkić ima pravo da smišlja takav projekat i bori se za politički opstanak ali pitanje je šta radi Vlada Srbije i predsednik Tadić. Ili su Dinkićeve ambicije iste kao i njihove pa je on dobio zadatak da ih realizuje?

Naravno, decentralizacija Srbije ovakve kakva je sada centralistička je neophodna. Ali, zašto izmišljati “toplu vodu”, u Srbiji su oduvek postojali regioni ili kako su se u različitim periodima zvali. Ovo što sada nudi Dinkić je stvaranja mini-država koje će srušiti Srbiju. Kažu da to neće biti politički identiteti. Kako neće kad su njihovi osnivači i nosioci političke partije, sada i jedna URS čiji je to glavni cilj i razlog formiranja. Sve je to politika. Pa onda kažu to će biti statistički regioni. Šta to znači? Ne postoje statistički regioni. To je samo još jedna obmana javnosti.

Jedna od prevara je i najavljena selidba državnih organa iz Beograda u druge gradove. To je još jedna na brzinu smišljena obmana. Zašto postoje glavni gradovi? U njima su državni organi a u drugim mestima mogu biti samo agencije, koje su delovi državnih organa smeštenih u glavnim gradovima. I koliko će to da košta? Niko ne pita.

Suština decentralizacije je u decentralizaciji prava na ono što zakon garantuje svim gradjanima. A to što će neko za ostvarenje svojih prava morati da putuje u Niš ili Zaječar umesto u Beograd nije decentralizacija. To je prevara. Jer tome koji mora da putuje iz svog mesta u neko drugo da bi ostvario to svoje pravo nije važno gde putuje. Važno je da mora da putuje a ne da ostvaruje svoje pravo i planove u mestu gde živi.

Način regionalizacije koju predlaže Dinkić i njegovi URS ne vode decentralizaciji Srbije nego njenom razbijanju i daljem slabljenju. Vode ka daljoj federalizaciji Srbije koja je već federalizovana vrstom Statuta Vojvodine. I sve to plaća, finansira sama Srbije. Tako, što je malo poznato, Vlada Srbije finansira časopis pod imenom “Decentralizator”. Časopis izdaje Vladina kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije čiji je predsednik Nenad Čanak.

Malo je zemalja u savremenoj političkoj istoriji čije vlasti toliko bezdušno i uporno rade na uništavanju sopstvene zemlje. A još je manje takvih zemalja u kojima i većina gradjana, ako je suditi po rezultatima izbora, podržava sopstveno urušavanje.

Srbija bi trebalo da se priseti starog pravila da onaj koji ruši ne može da gradi.

Siniša Ljepojević