Siniša Ljepojević : Vreme ratovanja

Savremeni svet je, kako izgleda, ponovo suočen sa ratovima. U toku je vrlo intenzivan takozvani valutni rat na svetskom finansijskom tržištu koji će se neminovno pretvoriti u trgovinski rat najvećih svetskih ekonomija. Ako je verovati istoriji o onome šta se stvarno dešava, ti ratovi bi, na žalost, mogli dovesti i do pravog rata, do oružanog sukoba velikih razmera. To je u osnovi, prećutana ali svima jasna, glavna poruka nedavno održanog samita lidera Grupe 20 u Seulu koja okuplja vodeće zemlje svetske ekonomije.

Lideri vodećih zemalja su u Seulu još jednom pokazali da oni nemaju ni politički kapacitet ni snage da dogovorom zajednički razreše nagomilane probleme i da su, što je još važnije, u postojećim okolnostima, u uslovima ekonomske krize, njihovi interesi nepomirljivi. Dogovor nije moguć, a jedina saglasnost je da nema saglasnosti. Formula “da je postignuta saglasnost da nema saglasnosti” je postala simbol savremenih međunarodnih odnosa. U ne tako davnoj istoriji već viđeno iskustvo ali, na žalost, i njegov tragičan rezultat.

Minulih skoro tri godine kako je ekonomska kriza i zvanično obznanjena, mada ona traje znatno duže, ništa nije učinjeno da se otklone njeni uzroci i razreše problemi. Naprotiv, preduzimane su mere koje su krizu samo produbljivale i pravi krizni haos tek dolazi. Naravno, reč je o onima koji su i izvorište krize, Americi i vodećim zemljama Evropske unije. Obično se prst upire samo ka Americi, ali ne sme se zaboraviti i uloga evropske elite. Izvorište krize je u takozvanom anglo-saksonskom modelu globalizacije ili, kako se to još zove, neo-liberalnog kapitalizma. Taj model je zahvaljujući političkoj moći Amerike u minulih 20 godina nametnut, silom ili milom, velikom broju zemalja. U osnovi američkog i britanskog modela se iza pompeznih imena globalizacije i neo-liberalizma i navodnih civilizacijskih dostignuća krije vrlo jednostavna formula: živeti od tuđeg rada i tuđeg novca. Zahvaljujući dolaru kao osnovnom sredstvu plaćanja na svetskom finansijskom tržištu i glavnoj valuti državnih rezervi širom sveta to je do sada bilo moguće. Vremena su se, međutim, promenila i taj model je doživeo kolaps. Ali, najteže je priznati poraz, pa elita u Americi i EU ne odustaje. Zapadne vlade, koje su tokom sprovođenja tog modela praktično privatizovane, su kompletan izlazak iz krize prepustile bankarima, onima koji su i vinovnici krize. A bankari i krupni kapital imaju svoju logiku i njih ne zanima sudbina države i njenih građana. Pokazalo se da to ne zanima ni ministre i lidere privatizovanih vlada. Tako se umesto rešavanja krize krenulo u štampanje para kako bi se namirile banke, kako bi banke naplatile svoje gubitke bahatim poslovanjem širom sveta.

Amerika je prva odlučila da štampa novac bez pokrića, sledile su je Velika Britanija, ali i Evropska unija. Niko javno ne zna koliko je tačno novca štampano, jer zvanična saopštenja nisu tačna. U Americi je, po nekim procenama, do sada štampano oko sedam hiljada milijardi dolara. Taj novac, međutim, nije išao za oživljavanje privrede nego, naprotiv, usmeren je tamo gde je i izvorište krize – u banke i na finansijsko tržište. Spekulacije su nastavljene. Tačnije, usmeren je za održavanje modela da drugi rade a Amerikanci troše ono što ti što rade zarade. Pojednostavljeno govoreći, to znači da, na primer, radnik u Kini marljivo radi za malu platu i još marljivije štedi zarađeno. Onda ta njegova ušteđevina i zarada odlaze u Ameriku kao jeftini krediti sa kojima Amerikanci kupuju tu robu koju je kineski radnik proizveo i žive na visokom standardu. U Americi je to značilo da se životni standard i ekonomija ne temelje na proizvodnji i zaradi nego na jeftinom kreditu. Umesto od plate, živi se od jeftinog kredita. To, međutim, ima svoje limite jer pozajmljeni novac mora da se vrati, ali američke banke ne odustaju. Uz podršku administracije u Vašingtonu, Federalne rezerve, koje funkcionišu i kao američka centralna banka, štampaju milijarde dolara bez pokrića i daju ih bankama po godišnjoj kamatnoj stopi od 1 odsto. Onda te banke te dolare plasiraju kao kredite u druge zemlje gde su kamatne stope znatno veće. Te ogromne zarade se slivaju u američke banke, a ne u američku privredu. Istovremeno, štampanje dolara smanjuje vrednost te valute i obezvređuje vrednost ogromnih dugova koje Amerika ima prema drugim zemljama koje su godinama kreditirale Ameriku. To je, ustvari, nastavljena pljačka drugih zemalja i preuzimanje njihovog ekonomskog suvereniteta. Profesor Univerziteta Misuri u Kanzas Sitiju, Majkl Hadson upozorava da je to u stvari finansijska agresija, ono što se nekada radilo vojnom silom – porobljavanje tih zemalja.

To su ogromne zarade. Međunarodni monetarni fond procenjuje da će samo najrazvijenije zemlje biti prinuđene da u 2011. godini pozajme 10 triliona (dest hiljada milijardi) dolara. Izuzev Japana, sve te zemlje imaju više kamatne stope nego u Americi, pa se može pretpostaviti kakve su mogućnosti zarade američkih banaka. A njihove mogućnosti količine dolara su praktično neograničene, jer one dobijaju dolare od Federalnih rezervi koje nemaju ograničenja u štampanju para.

To je sadržaj kapi koja je prelila čašu sa najnovijom emisijom od oko 600 milijardi američkih dolara. To je cilj štampanja tog novca. I to je dovelo do aktuelnog valutnog rata. Kada se ti dolari plasiraju kao krediti u neku zemlju to dovodi do povećane tražnje za lokalnom valutom, što povećava njenu vrednost. Povećanje vrednosti ugrožava konkurentnost njene privrede i polako urušava privrednu sliku te zemlje. Vremenom, ta zemlja postaje zarobljenik američkih kreditora koji iz nje izvlače i poslednju paru. Za uzvrat dobiju medijsko saopštenje iz Vašingtona da “napreduju u ekonomskim reformama i razvoju demokratije”. U nekim zemljama se čak političkim pritiskom Vašingtona unapred povećavaju kamatne stope posle kojih dolaze krediti američkih banaka plaćeni u Americi samo 1 odsto. To se desilo u Australiji.

Valutni sukob je na globalnom nivou, a trenutno je najintenzivniji američki rat protiv evra. Najaktuelniji je slučaj Republike Irske koja je minulih godina bila neka vrsta šampiona neo-liberalnog modela, a sada je postala “Trojanski konj” američkog valutnog rata. Iako Irska vlada ima dovoljno rezervi da ispuni svoje obaveze sve do sredine iduće godine, kampanja je već sada krenula. Uz to, problem u Irskoj nisu uopšte državni dugovi, nego krediti koje su banke nemilice davale “Keltskom tigru”. Već viđenim mehanizmom stvara se panika preko američkih agencija za kreditni rejting, pa potom podizanjem kamatnih stopa na kredite, u ovom slučaju Irskoj. Cilj je višestruk. Prvo, banke, mahom američke, nastoje da preko novca poreskih obveznika i porobljavanja zemlje naplate svoje loše investicije, a potom urušavaju valutu, u ovom slučaju evro. Izvesnu podršku za tu tehnologiju američke banke imaju i u Evropskoj uniji, pre svega nemačkih banaka, koje na isti način naplaćuju svoje gubitke. Sve to nema nikakve veze sa “spasavanjem” Grčke ili Irske, a možda već sutra Španije i Portugalije, nego samo sa naplatom banaka i rušenjem evra. Evro, a ne kineski juan, je za američke banke postao najveći problem, jer veliki broj zemalja planira da svoje devizne zalihe iz dolara prebaci u evro i mnoge to već čine.

Mnoge zemlje su već preduzele mere kako bi se koliko toliko zaštitile. Na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza praktično je regionalna valuta ruska rublja, u jugoistočnoj Aziji kineski juan, a u južnom delu Južne Amerike postoji zajednička obračunska valuta. Ili, na primer, Švedska koja je uvela da se sva međunarodna plaćanja, njen izvoz ili usluge, plaćaju u njenoj valuti, kruni, a strani kupac kupi krunu na berzi. Dominacije dolara više nema.

Posle valutnog rata sledi trgovinski rat u kojem će mnoge zemlje, a to je Brazil prvi javno najavio, uvesti ograničenja ulaska stranog kapitala, čitaj američkog dolara, i uvoza strane robe. To, naravno, neće tako jednostavno ići i naredni korak, mnogi strahuju, bi mogle biti nove oružane intervencije, novi, pravi ratovi. Nećeš milom, hoćeš silom.

To je ono što je samit u Seulu nagovestio.

Sve je, ustvari, već viđeno, samo što je sada malo komplikovanije. Takozvana globalizacija je, bez obzira na svoj neuspeh, ipak integrisala svetsku ekonomiju u do sada neviđenim razmerama. Tu je osnovna razlika između kriza u 20. veku, posebno one tridesetih godina tog veka, i ove sadašnje krize, što budi strahovanje da bi zato i njene posledice mogle biti mnogo veće. U sadašnju krizu je upleten daleko veći broj država nego u ranijim krizama. Treba podsetiti da ovo nije bio prvi pokušaj globalizacije. Prvi put je to bilo početkom 20. veka, posle bankrota Britanske imperije 1901. godine. Taj pokušaj nije ekonomski spasao Britansku imperiju, ali je doveo do dva svetska rata koji su samo odložili ono što je bilo neminovno. Ponovni pokušaj, u poslednjim decenijama 20. i prvoj deceniji 21. veka, je takođe doživeo neuspeh, što je zvanično potvrđeno i na samitu u Seulu. Do čega će dovesti sadašnja nefunkcionalna globalizacija? To je pitanje od čijeg odgovora celi svet strahuje, ali se, izgleda, mnogi na taj odgovor i pripremaju. Amerika izdvaja 30 odsto svog budžeta za oružane snage, Kina je već deset godina najveći kupac oružja i vojne opreme u svetu, Rusija, Brazil i još neke zemlje intenzivno razvijaju novu tehnologiju naoružanja, a izgleda da i Nemačka u tajnosti razvija nuklearnu vojnu tehnologiju. Mnogi hroničari i poznavaoci prilika procenjuju da novi ratovi nisu više u znaku “da li” nego “kada i gde”. Ratne pripreme su, izgleda, već poodmakle. U Adenskom zalivu je već nekoliko godina, pod izgovorom borbe protiv pirata, ogromna koncentracija zapadnih pomorskih snaga, ali i Kine, Rusije pa čak i Malezije i Indonezije. Pirati u tom delu imaju čak svoj informativni centar u Londonu iz kojeg redovno saopštenjima snabdevaju novinsku agenciju Rojters, pa se nameću mnoge sumnje ko stoji iza njih. Mnogo je, međutim, ozbiljnija situacija u Južnom Kineskom moru gde je, takođe pod izgovorom borbe protiv pirata, koncentrisana ogromna vojna sila Amerike. Američki vojnici presreću i pretresaju trgovačke brodove, mahom kineske, i to na otvorenom moru što je zakonom zabranjeno. U osnovi, to je, prema međunarodnim konvencijama, akt rata. Zvanični Peking je saopštio da “pomno prati razvoj situacije” i kupuje oružje.

Da bi se takav razvoj aktuelne ekonomske krize izbegao, neophodan je odlučan i radikalan zaokret, pre svega u politici Amerike i zapadnih zemalja. Ali, savremeni političari na Zapadu nemaju taj kapacitet. Vremena su se promenila i ekonomska kriza je, pre svega, simbol tektonskih promena u svetu. Ti ljudi su deo krize i oni jednostavno ne mogu da budu rešenje. Oni mogu samo da slede svoje gazde, krupni kapital i banke. Na toj osnovi je i vršena njihova selekcija, a izbori su samo paravan savremene demokratije. Ratovi su, na žalost, postali realna perspektiva.

Za mnoge čitaoce ovi redovi mogu da izgledaju kao nerealna procena, nešto kao “teorija zavere”. Na žalost, to je realnost savremenog sveta koju ne može promeniti ni na brzinu proglašeno venčanje budućeg engleskog kralja, princa Vilijema. Po istoj logici je bilo upriličeno i venčanje njegovih roditelja, princa Čarlsa i pokojne princeze Dajane, 1981. godine, ali nije pomoglo tadašnjoj krizi. Situacija je zaista veoma ozbiljna.

Srbija - bankarski raj

Banke u Srbije godinama naplaćaju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.

Dok su kamatne stope svetskih valuta u stalnom padu i nalaze se na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, u Srbiji je trend suprotan. Kada svetske kamatne stope padaju, srpske banke podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih (libor, euribor) stopa. Domaći dužnik je uvek na gubitku.

Kamatne stope u Srbiji su u proseku bar dvostruko veće od onih u Hrvatskoj ili Mađarskoj, na primer. Prema poslednjim raspoloživim podacima, prosečna kamatna stopa dostigla je nivo od spektakularnih 21 odsto godišnje. Prosečna kamatna stopa na kratkoročne kredite stanovništvu porasla je na besramnih 57 odsto.

S druge strane, nominalna stopa poreza na profit je 10 odsto i jedna je od najnižih u Evropi. U Srbiji,zemlji finansijskih čuda, banke ne plaćaju ni to. Efektivni porez, onaj koji zaista stigne do budžeta Srbije, znatno je niži od 10 odsto. Koristeći besmislene poreske pogodnosti mnoge banke, pogotovo one najveće, godinama nisu plaćale porez. Upravo se u poreskoj sferi najjasnije sagledava ludost sistema, ali i sistem u toj ludosti. Ilustracije radi, banke u Hrvatskoj plaćaju porez po stopi od 20 odsto. Slična je situacija i u ostalim zemljama u okruženju.

Ovakve pogodnosti za bankarski sektor moguće su samo uz podršku srpskih ekonomskih vlasti i uz „intelektualnu” podršku stručne javnosti koja ne vidi apsurde finansijskog sistema ili se bar pravi da ih ne vidi. To dirljivo razumevanje za interese bankarskog sektora ima dugu predistoriju.

Srbija se neobjašnjivo lako odlučila da ugasi domaće banke i da bankarski sistem prepusti strancima. To nije bilo dovoljno, pa je i odličan (državni) platni promet, kao i prihod od njega, galantno prenesen na banke. Bankama je zatim omogućeno da gotovo sve kreditne operacije obavljaju (efektivno) u stranoj valuti. Time je obesmišljeno postojanja dinara, a svi valutni i kamatni rizici prevaljeni su isključivo na privredu i građane.

Kada je privreda potonula pod teretom dugova, vlada je priskočila u pomoć i na budžet prevalila deo privatnog kamatnog tereta. Začuđujuće je da država pri tome nije zahtevala sniženje kamatnih stopa. Naprotiv, ona budžetskim novcem pomaže da kamatne stope ostanu na visokom nivou. Ove mere će se vratiti Srbiji kao bumerang. Budžet je u deficitu, pa će svaki dinar ili evro koji država danas plati bankama za subvenciju kamata, podršku „puntu” i sl. građani i privreda sutra vraćati kroz rast poreza. Ako porezi ne budu rasli, budžetska izdvajanja za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja, za investicije u infrastrukturu itd. dodatno će se smanjivati.

I Narodna banka Srbije (NBS) svojom monetarnom politikom obilato pomaže bankarski sektor. Eksplozivni priliv špekulativnog bankarskog kapitala je doveo do viška novca u opticaju i do permanentnog inflatornog pritiska. Monetarni instrumenti za neutralisanje tog viška novca mogu špekulativni kapital kazniti, ali i nagraditi. Podizanjem stope obavezne rezerve, na primer, špekulativni kapital se kažnjava, a njegov priliv destimuliše. Opredeljenje NBS bilo je drugačije, pa je izabran instrument kojim se špekulanti nagrađuju. Kroz tzv. repo-operacije viškovi novca se povlače iz sistema, ali na tako povučen nekorisni novac NBS plaća ogromnu kamatu. U poslednjih godinu dana ta kamata se kretala između 16 i 19 odsto (efektivno), pa su banke kapital radosno unosile u Srbiju. Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo-operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Cenu će u krajnjoj instanci ponovo platiti budžet, dakle građani i privreda Srbije.

Nužna reforma srpskog poreskog i monetarnog sistema zahteva vreme, ali se neke mere već sada mogu preduzeti. Ako je vlada, pritisnuta MMF-om, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene, morala bi skupiti hrabrost i da konačno dirne u bankarske profite. Uvođenje dodatnog poreza za banke, od npr. 10 odsto, uz ukidanje bilo kakvih poreskih povlastica bankarskom sektoru morale bi biti prve mere za pomoć praznom budžetu. Dodatna, razumna mera bila bi limitiranje kamatne stope koje banke mogu naplaćivati klijentima. Država mora zaštititi svoje građane i privredu – ne od tržišta i njegovih zakona već od antitržišne samovolje domaćih monopola i kartela.

Nebojša Katić: Dve godine krize ili početak kraja - Investicije

Poslednjih deset godina Srbija se zaduživala, uzimala inostranu pomoć, rasprodavala imovinu, i na toj osnovi besomučno trošila. Od sada će, tako se obećava, sve biti drugačije i država priprema novi model razvoja koji će početi da se primenjuje već od sledeće godine.

U novom modelu akcenat je stavljen na investicije , pogotovo na direktne inostrane investicije. Čini se da upravo na tome vlada bazira svoju strategiju razvoja – uostalom, tako je činjeno i do sada i to neuspešno. U Srbiji se ne pravi razlika između lepih želja i strategije, i vlada nema nikakvu ideja kako da svoje želje i mogućnosti dovede u sklad, niti kako da sredstva za investicije prikupi.

Investicije se mogu finansirati domaćom štednjom, gde je štednja samo drugo ime za smanjivanje potrošnje – građana, države i privrede. Drugi izvor finansiranja je inostrana štednja koja u zemlju ulazi u obliku direktnih ulaganja ili finansijskih plasmana (krediti, berzanske ulaganja, kupovine hartija od vrednosti države i sl.). Onaj deo kapitala koji ulazi u obliku kredita, mora se vratiti iz buduće štednje, dakle na račun buduće potrošnje, pa nije svejedno da li se investira, ili arči. Kada na primer, Srbija uzima kredite da bi održavala kurs dinara, ona te novce arči.

Iskustva pokazuju da je oslanjanje na inostrane investicije rizično i neizvesno. Niko ne može garantovati da će investicije u zemlju doći u željenom obimu ili u strukturi koja je potrebna. U Srbiji je u 2008. godini na primer, bilo preko 4 milijarde dolara inostranog špekulativnog kapitala koji je bio plasiran u hartije od vrednosti Narodne banke Srbije. Ovaj investicioni kapital nije imao nikakvu korisnu svrhu, a naneo je ogromne štete podstičući inflaciju i jačanje dinara, a potom i njegov kolaps, kada je počeo da beži iz Srbije.

Ozbiljne analize pokazuju da se brže razvijaju one države koje se više oslanjaju na domaću štednju, bez obzira na ograničenost takvih resursa. Primer Srbije, kao i gotovo svih tranzicionih država dramatično ilustruje šta se dešava kada se ta fundamentalna iskustva ne poštuju. Sve ove države su se fantastično zadužile, a da nijedna od njih nije uspela da se približi performansama štedljivih ekonomija Dalekog Istoka. Još gore, privredni rast ovih država je isti ili slabiji nego u socijalizmu, kada su se razvijale pre svega sopstvenim sredstvima.

U strategiji države koja hronično troši više nego što zarađuje, a Srbija je upravo takva, mora se analizirati potrošnja, utvrditi gde novac „curi“, a zatim se potrošnja mora dovesti u sklad sa mogućnostima društva. To se pre svega odnosi na trošenje države i građana.

Kada je budžetsko trošenje u pitanju, MMF igra ulogu staratelja i primorava vladu na racionalno ponašanje. Srbija je prezadužena država i sada mora vraćati dugove na teret penzija, zdravstvenog osiguranja, ulaganja u obrazovanje itd.. Iako je MMF svojim neoliberalnim receptima puno pomogao da se Srbija nađe u stanju u kome je danas, u ovom trenutku, samo je on prepreka još neodgovornijem ponašanju države.

Kada su građani u pitanju, takvog kontrolora nema. Po vladajućoj neoliberalnoj doktrini ne treba ni da ga bude, jer su građani racionalni i znaju šta rade. Ova teza je pogrešna, kao što je pogrešna i doktrina na kojoj ova teza počiva. Potrošnju građana bez pokrića, njihov put u sunovrat neko mora zaustaviti, a taj neko može biti samo država.

Prva mera bi morala biti ukidanje mogućnosti uzimanja gotovinskih kredita, kao i zaduživanje preko kreditnih kartica, ili preko minusnih tekućih računa. Od svih finansijskih zala, od svih pukotina na srpskom ekonomskom brodu, ova je najopasnija upravo zato što se ignoriše.

Građani sebi vezuju omču oko vrata, bankama plaćaju sumanute kamate, a uvoznicima i monopolistima omogućavaju da stalno podižu cene i ubiru visoke profite. Zadužujući se, plaćajući najveće kamate u Evropi, oni podižu tražnju za kreditima kao i opšti nivo kamatnih stopa. Ovim novcem građani stimulišu tuđe ekonomije, destabilizuju domaći finansijski sistem, privredi uskraćuju novac za investicije, a sebi i svojoj deci radna mesta.

Štednja građana u bankama je u ovom trenutku na nivou od oko 6.5 milijardi evra. Najveći deo tog novca je replasiran kroz kredite stanovništvu. Ukidanjem nenamenskog kreditiranja građana, ta sredstva bi se oslobodila za kreditiranje privrede, ili za ulaganja u infrastrukturu. Potrebe za inofinansiranjem bi bile manje, a država bi se oslonila na sredstva koja su već u Srbiji. Podjednako važno, struktura potrošnje građana bi postala primerena nivou na kome se društvo danas nalazi.

Svoje infrastrukturne projekte država može bar delom finansirati iz štednje građana, ili novcem emigranata. Država ili javna preduzeća mogu emitovati obveznice za finansiranje puteva ili elektrana, na primer. Za servisiranje obaveza po osnovu izdatih obveznica postoje realni izvori (naplata struje, putarine i sl.), i država može stvoriti pravni okvir da se ovaj način finansiranja investicija realizuje.

Svako ko veruje da je ulaganje u državne obveznice manje sigurno od novca u banci, živi u velikoj zabludi. I najgora država je sigurnija od najbolje banke koja na njenoj teritoriji posluje. Konačno, Srbija ovakva kakva je, danas isplaćuje staru štednju banaka koje više ne postoje, a na sebe je preuzela da garantuje i štednju „novih“ banaka.

Ako bi kapitalne projekte finansirala iz domaćih izvora, država bi poslove mogla davati i domaćim kompanijama i u tom procesu ih jačati. Kako danas stvari stoje, sve poslove dobijaju stranci, dok domaće firme propadaju, ili su sve nemoćnije.

Naravno, ova vrsta zahvata traži mnogo više ozbiljnosti, znanja, profesionalizma i rada. Domaći izvori kapitala nisu visoki, ali su u zemlji i na dohvat ruke. Ključno je da srpska elita i građani razumeju da se država ne može razvijati besomučnim trošenjem. Taj model je testiran poslednjih deset godina, i Srbija je tu gde jeste. Račun katastrofalne ekonomske politike je stigao i plaćaće ga svi, ne samo penzioneri ili državni službenici.

LIČI I NA IZDAJU I NA KAPITULACIJU I NA FARSU

Sve ovo što se događalo i događa oko takozvane Kosovske rezolucije u Generapnoj skupštini Ujedinjenih nacija zaista liči i na izdaju i na kapitulaciju ali i na farsu.

Jedino što nije je iznenađenje. Takav ishod zaista uopšte nije iznenađenje. To je samo kontinuitet politike sadašnjih vlasti Srbije prema Kosovu. Svoj dolazak na vlast, doduše glasovima građana Srbije (to ne smemo zaboraviti) sadašnja ekipa u Beogradu ipak duguje obećanju da će sprovoditi takvu politiku prema Kosovu. A što je ta politika protiv interesa Srbije – za to izgleda nikoga nije ni briga.

Zašto liči na izdaju? Pre svega, to je izdaja države jedne uske klike na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem. U Srbiji nije bilo javne rasprave, nije bilo nikakve diskusije o tako važnom pitanju. Prema tome Srbija nije pitana i zato nije Srbija izdala nego grupa ljudi. Sve je uradio sam, iza zatvorenih vrata, predsednik Tadić. A onda se, kada je sve gotovo, sakrio iza Vlade Srbije koja je o tome “raspravljala” na telefonskoj sednici. Da li je moguće da Vlada Srbije o tako važnom, gotovo sudbinskom, pitanju raspravlja na telefonskoj sednici. Mnogi ministri verovatno i sa mobilnog telefona dok se voze kolima.

Zašto liči na kapitulaciju? Zato što zvanično Srbija ne prihvata jednostranu nezavisnost Kosova i što je takav stav i zvanično, u insitucijama, definisan. U tački “e” teksta rezolucije se kaže da Srbija “prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Medjunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahtev Generalne skupštine”.

To u prevodu sa diplomatskog na stvarni jezik znači da Srbija prihvata, jer “primiti k znanju” u diplomatskom rečniku znači prihvatiti. I to je jasno što se već glasno poručuje iz zapadnih centara koji su stvarni autori te rezolucije. Uz to, u tom tekstu koji je prihvatio predsednik Tadić ima i jedna prevara, suštinska laž. Medjunarodni sud pravde nije raspravljao o nezavisnosti Kosova niti o pravu na odcepljenje nego o samoj Deklaraciji o nezavisnosti, kao papiru. A u tekstu rezolucije “Srbije” se kaže “da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom”. O tome Sud nije raspravljao. To je neverovatna laž, obmana na koju je pristao predsednik Tadić. To, dakle, liči na čin kapitulacije.

Zašto liči i na farsu? Farsične su sve okolnosti te rezolucije. Prvo, zašto je takav tekst uopšte bio potreban Srbiji. Drugo, o rezoluciji se uopšte nije glasalo nego je samo onako ćutke prihvaćena i to tako da niko nije nikoga ni pitao da li prihvata ili ne prihvata. I da je pitao ne bi bilo drugačije jer ako Srbija prihvata izdaju zašto bi neko drugi ima bilo šta protiv toga. Farsa je i to da je reč o rezoluciji Srbije. To je rezolucija nekoliko zapadnih zemalja i to onih koji su najveći neprijatelji Srbije. Da li je moguće da politička elita današnje Srbije najviše voli i verno sledi upravo najveće neprijatelje Srbije? Izgleda da je, na žalost, tačno. Možda su, ipak, najveća farsa objašnjenja predsednika Tadića i Beograda o tome da je takva rezolucija u funkciji članstva Srbije u Evropskoj uniji. To je uvreda za inteligenciju. Pa samo mesec dana pre rezolucije nemački kancelar Angela Merkel je jasno rekla da za članstvo u Evropskoj uniji šansu ima eventualno Hrvatska i niko više. Srbiji su zatvorena vrata. Potom je u Beograd poslan predsednik Evropske unije, tačne Evropskog saveta, kolektivnog rukovodstva, Van Rompej koji je ponovo njene reči i čak zatražio da beogradski političari prestanu u javnoj komunikaciji da govore o Evropskoj uniji. I sada nam predsednik Tadić izdajom i kapitulacijom nudi Evropsku uniju. Na žalost, Srbija neće dobiti ništa za sramnu igru oko rezolucije. Nude se i priče kako je Evropskoj uniji bilo stalo da pokaže kako negde može biti od koristi i kako bi time pokazala da unutar te integracije nema nesuglasica i problema. Ispada, tako, da Tadić i njegova ekipa, savetnik Jovan Ratković i bivši general Zdravko Ponoš, preko izdaje Srbije spasavaju Evropsku uniju. To je, ipak, više od farse, to je uvreda i naučna fantastika.

Predsednik Tadić, medjutim, nema mandat, nema pravo za to što radi. U tom smislu, ako bi se poštovao Ustav Srbije i Ustavni zakon o Predsedniku Republike, njegov privatni dogovor sa birokratijom Evropske unije i stranim “šaptačima” je ilegalan, to ne važi.

Nude se i objašnjenja da rezolucija u osnovi nije ni važna, da je beznačajna. Šire i birokratski gledano to je tačno ali u suštini ona je izuzetno važna. Srbija je prihvatila nezavisnost Kosova – to je suština i zato je ona izuzetno važna. Sve drugo će sada proizilaziti iz te činjenice. Već se najavljuju novi pritisci i ta rezolucija je sada temelj dalje politike.

Nameće se i pitanje zašto je Srbiji uopšte i bila potrebna ta rezolucija. Ideja i rad na rezoluciji su stari nekoliko meseci, možda i godinu dana, znači pre mišljenja Suda pravde. Trebalo je, navodno, da bude u funkciji novih pregovora o statusu a u suštini njen krajnji cilj je trebalo da dodatno blokira nova priznanja nezavisnosti Kosova. Zanimljivo je da takva rezolucija Srbije mogla i da prodja u Generalnoj skupštini. U Beogradu je, medjutim, procenjeno da nema šansi i to verovatno na osnovu saveta zapadnih savetnika. Pa zašto bi se Zapad toliko uspaničio i uložio toliko truda ako ta rezolucija nema šansi. Plasirani su retko vidjena propaganda i bezočne laži. O tome se, izgleda, nije razmišljalo.

Kosovski problem je, doduše, isuviše kompleksan da bi tako brzo bio razrešen čak i ako Srbija pristane na sve što od nje traže zapadni neprijatelji. Kako je nedavno rečeno predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću u Pekingu “Kina neće priznati Kosovo čak ako to Srbija u učini”. Ali, ni Zapadu nije stalo da se kosovski čvor razreši i Kosovo će ostati dugoročni, gotovo, zamrznut problem. Zato je daleko važnije to što je sadašnja Srbija oživela Miloševićev sindrom da Beograd prihvata sve, ama baš sve, kada se pritisne, samo pritisci i ucene imaju funkciju u Srbiji. To je najveća i najteža posledica kosovske rezolucije.

I na sve to Srbija ćuti. Šta još treba da se dogodi pa da to ćutanje prestane?

Siniša Ljepojević