RAZBIJANJE SRBIJE PUTEM KREDITA

Iza kontradiktornih i često tragikomičnih saopštenja vlasti o tome da Srbija polako izlaze iz ekonomske krize pa do načina njenog prevazilaženja krije se i u toku je veoma opasan proces daljeg nekontrolisanog zaduživanja države Srbije.

Poslednji kredit koji je Srbija uzela od Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF) u visini od nepune 3 milijarde evra a po hitnom postupku već povukla 800 miliona će biti korišćen za “jačanje deviznih rezervi” i kursa dinara, delom kredita će biti finansiran i tekući spoljnotrgovinski platni deficit. Šta to znači? To znači da ni jedan jedini evro neće biti uložen u razvoj i život Srbije, najveći deo kredita MMF-a neće ni ući u Srbiju. A gradjani Srbije će vraćati taj novac. I to generacije. Niko, takodje, javno ne zna pod kojim uslovima je uzet taj kredit od MMF-a. MMF je pre svega instrument uništavanja privreda i neke vrste neo-kolonijalizma. Taj Fond nameće izuzetno stroge uslove sa dalekosežnim posledicama za bilo koju zemlju koja sebi dozvoli da bude uhvaćena u njegove kandže. Posebno će biti zabrana investiranja novca-kredita dobijenog od MMF-a. Uslov MMF-a je da taj novac bude “u funkciji održavanja deviznih rezervi i poboljšanja likvidnosti zemlje”.U realnosti to znači da će krediti od MMF-a u najvećoj meri biti potrošeni za “rupe” u budžetu, u prevodu kupovinu političkog opstanka vladajuće elite, zatim za bogaćenje stranog špekulativnog kapitala deponovanog bez ikakvog rizika kroz blagajničke zapise u Narodnoj banci Srbije po kamatnoj stopi od oko 20 odsto godišnje a istovremeno taj kapital nema nikakvu operativnu funkciju. Uz to, strane banke će svoje dinarske kamate od kredita gradjanima i privredi Srbije preko tog novca pretvarati u evre a uvoznici će svoje dinarske zarade na isti način inkasirati u evrima preko Narodne banke Srbije. Istovremeno, uzimanje kredita je priznanje da dobar deo deviznih rezervi Srbije praktično ne postoji. Gde je bio taj novac i kako je nestao? To je najveća tajna u Srbiji. Novac je držan u nekim američkim bankama i u talasu krize taj novac je nestao. A sada, Srbija ima obaveze prema stranim bankama koje su služeći se mogućnostima špekulacija koje im je obezbedila Narodna banka Srbije ostvarile ogromne profite koje sada treba da naplate. Ta zarada je otprilike oko 4 milijarde evra. Tu je i objašnjenje Narodne Banke Srbije da će nonimalne devizne rezerve, dakle one na papiru, opasti za jednu milijardu evra uprkos tri milijarde kredita MMF-a. Tri plus jedan je četiri, to je to. U tome su i dugovi uvoznika Srbije prema tim istim stranim bankama. Uvoznici su robu uvezli prodali i novac potrošili ili uzeli sebi a sada gradjani Srbije moraju da plaćaju te njihove obaveze. Prvo su ih “odrali” kroz visoke cene i nerealan kurs dinara prema evru a sada im nameću kredit sa kojim će gradjani ponovo da plate ono što su već platili. Neverovatno.

Dakle, ništa neće biti uloženo u investicije pa da se od toga novca stvori novi kapital koji će biti u stanju da vraća kredite.To je još jedna pljačka Srbije a dugovi ostaju njenim gradjanima.Srbija je već dužna oko 30 milijardi dolara a tekući platni bilans sa inostranstvom je oko 6 milijardi evra, znači i to je dug. U isto vreme, gradjani Srbije na privatnim štednim ulozima, mahom kod stranih banaka u Srbiji imaju negde oko 5 milijardi evra štednje. Da je taj novac u domaćim bankama onda bi on kao dugoročni kapital po svojoj definiciji bio izuzetno bogata osnova kreditiranje razvoja Srbije i njene privrede. Ovako, taj novac koriste strane banke za svoje profite i što je još i najgore oni tim novcem kreditiraju pod visokim kamatama te iste gradjane koji svoj novac štede kod njih.

Neverovatno je sa kojom lakoćom aktuelne vlasti u Srbiji ulaze u takve kredite i u dugoročno urušavanje Srbije i njenih gradjana. Da li će ikada bilo ko za sve to odgovarati? Istovremeno, u javnosti gotovo da i nema rasprava niti bilo kakvog javno upozorenja da takva zaduživanja vode u propast. I niko ne postavlja pitanje ko je vlastima dao pravo da uništavaju zemlju sa 7,5 miliona stanovnika. Zvuči apsurdno ali je tako. Zašto je tako? Zato što je to zadatak aktuelne političke elite koja je od 2001. godine “vlasnik Srbije”. To je njihova misija, u literaturi poznata kao misija “ekonomskih ubica”. Osnovni instrumenti “ekonomskih ubica” su Svetska banka i MMF preko kojih “elita ekonomskih ubica” uzima ogromne kredite, uništava sopstvenu zemlje i politički je prepušta vlasti Svetske banke i MMF-a.

NEOLIBERALNA PLJAČKA ISTOČNE EVROPE I BALKANA

Dok se svetska javnost fokusira na Grčku, Portugal ,Španiju i Irsku kao na najproblematičniju oblast evrozone, dotle mnogo ozbiljnija, razornija, čak doslovce smrtonosna kriza koja je zadesila zemlje Istočne Evrope i Balkana nekako uspeva da ostane daleko izvan očiju javnosti. Nema sumnje da je to zbog toga što je njihovo iskustvo optužnica na račun destruktivnog užasa neoliberalizma i politike koju Evropa vodi prema ovim zemljama: umesto obećane politike usmeravanja ka razvoju u skladu sa zapadnoevropskim smernicama, Evropa ih tretira kao oblasti koje treba kolonizovati i pretvoriti u izvozna tržišta i tržišta koje će eksploatisati zapadne banke, oduzeti im sav ekonomski višak i lišiti ih svega što bi njihovu ekonomiju moglo da stabilizuje.

U svrhu primene ovog okrutnog eksperimenta ideja je bila da se zapadnim bankama, finansijerima i tobožnjim “slobodnotržišnim“ ekonomistima (takozvanim zato što su poklanjali društvenu imovinu i oslobađali je od oporezivanja) daju slobodne ruke u najvećem delu Istočne Evrope i Balkana da bi oni dizajnirali čitave ekonomije. Kako se ispostavilo, međutim, svi njihovi koncepti su bili istovetni. Imena reformatora su bila različita, ali većina njih je bila vezana za ili finansirana od Vašingtona, Svetske banke, MMF-a ili Evropske unije. A s obzirom na to da su ovi sponzorisani od strane zapadnih finansijskih institucija, ne treba biti nimalo iznenađen što su oni osmislili koncept koji odgovara njihovim finansijskim interesima. A takav nekakav plan ne bi usvojila nijedna vlada na zapadu. Javna preduzeća su razdeljena pojedincima od poverenja koji su ih brzopotezno preprodali zapadnim investitorima i lokalnim oligarsima koji su svoj novac držali na sigurnom, na nekom bezbednom off shore računu u nekom od zapadnih poreskih rajeva. Povrh svega, kreirani su lokalni poreski sistemi koji su omogućili da dva tradicionalno najveća klijenta banaka na zapadu nekretnine i monopoli nad prirodnom infrastrukturom budu takoreći neoporezovani. Na ovaj način njihovo iznajmljivanje i monopolska cena su na raspolaganju zapadnim bankama koje ih naplaćuju kroz kamatu, umesto da budu domaća poreska baza od koje bi se rekonstruisale ove privrede.

Umesto da pomogne ovim državama da stvore svoje domaće banke, zapadna Evropa je ohrabrila svoje banke da u ovim privredama oforme kreditne linije i kreditnu potražnju sa kamatama u evrima i drugim konvertibilnim valutama, i to zbog zaštite samih banaka. Ovo predstavlja kršenje prvog aksioma finansija: nikad ne indeksirajte svoj dug u konvertibilnoj valuti ako je vaš prihod indeksiran u nekonvertibilnoj. Takozvane “reforme“ sadržane su u pokaznoj vežbi kako da se oporezivanje sa biznisa i nekretnina (inače najdragocenijih klijenata banaka) prebaci na radnu snagu, ne samo kao jedinstvena stopa poreza nego i jedinstvena stopa socijalnog poreza. Bez snage da oporezuju nekretnine i drugu imovinu ili čak da nametnu progresivno oporezivanje u višim poreskim razredima vlade su bile primorane da oporezuju radnu snagu i industriju. Ova fiskalna filozofija naglo je podigla cene kapitala i proizvoda , dok su industrija i poljoprivreda u neoliberalnim ekonomijama postale suviše skupe da bi bile konkurentne sa Zapadnom Evropom. U suštini, Istočno Evropske ekonomije su pretvorene u izvozne zone za industrije Zapadne Evrope i za bankarske usluge.

Zapadna Evropa se razvila, Tako što je štitila svoju industriju i radnu snagu, sa nametnutim pozamašnim porezima na zemlju i druge prihode. Istočno Evropske zemlje su ovaj prihod “oslobodile“ da bi ga prikupile zapadnoevropske banke. Sve ove ekonomije, bez ikakvog zaduženja 1991. godine, postepeno su opterećivane dugom, indeksiranim u konvertibilnoj valuti. Zapadne banke pak nisu navikle da kreditima unapređuju kapitalne investicije, ili javne investicije i životni standard. Najveći deo ovih kredita davan je uglavnom na osnovu već postojećih aktiva, nasleđenih iz doba socijalizma. Novogradnja nekretnina se istina zahuktala, ali njen najveći deo je sada potonuo pod teretom negativnog kapitala. Međutim, zapadne banke zahtevaju da Istočno Evropske zemlje, Balkana i zemlje Baltika sada plate tako što će iscediti još ekonomskog suficita putem još neoliberalnijih “reformi“ koje prete da primoraju još njihovih radnika da dobiju otkaz u kojima privreda zamire i u kojima vlada siromaštvo.

Skoro dve decenije je prošlo otkako je u Istočno Evropske zemlje uveden neoliberalni poredak, a rezultati su katastrofalni, toliko da čak predstavljaju zločin protiv čovečnosti. Nije došlo do ekonomskog rasta. Na imovinu iz ere socijalizma jednostavno je natovaren dug. To nije način na koji se Zapadna Evropa razvila nakon Drugog svetskog rata, a ni pre njega . Ove države su pratile klasičan put zaštite domaće industrije, investiranja u javnu infrastrukturu, progresivnog oporezivanja, javnog zdravstva i propisa o zaštiti na radnom mestu, pravne zabrane protiv insajderskih zloupotreba i pljački , sve same anateme neoliberalne ideologije slobodnog tržišta.

PROJEKAT ZAPADNI BALKAN

U poslednje vreme se u političkom rečniku, posebno u odnosu na međunarodni položaj i odnose država u jugoistočnoj Evropi i na prostoru Balkana upotrebljava termin zemlje zapadnog Balkana, čime se želi definisati, ne samo geografski položaj određenih balkanskih zemalja nego i određena njihova zajednička politička i međunarodno-politička karakteristika i pozicija u svetu i u Evropi posebno.

U novom svetskom poretku regionalizacija kao podela interesa biće jedna od osnova medjunarodnih odnosa. To znači da će u svakom regionu biti jedan ključni partner velikih sila preko kojeg će veliki da rade i koji će za one druge (podanike) biti glavni. Otvoreno je po ko zna koji put pitanje čiji je “Zapadni Balkan” kada je reč o Zapadu koji posle raspada Jugoslavije smatra da je to njegovo dvorište. Da li je u bivšoj Jugoslaviji, “Zapadnom Balkanu” jer tu je sada i Albanija, glavna Evropska unija ili je i dalje gazda Amerika? Sasvim je jasno da je Amerika autor projekta “Zapadni Balkan”. Dok se ge­o­po­li­tič­ka pre­kom­po­zi­ci­ja Cen­tral­ne i Is­toč­ne Evro­pe od­vi­ja­la po prin­ci­pu po­vrat­ka ovih na­ro­da u ka­to­lič­ko-pro­te­stant­sku Evro­pu, do­tle je mo­del pre­kom­po­zi­ci­je Bal­ka­na te­kao u sa­svim su­prot­nom kul­tur­no-ci­vi­li­za­cij­skom sme­ru, kroz po­dr­šku atlan­ti­stič­ke ge­o­stra­te­gi­je ma­njin­skom mu­sli­man­skom fak­to­ru i od­go­va­ra­ju­ćem kon­cep­tu "de­mo­krat­skog isla­ma” ko­ji oli­ča­va "se­ku­lar­na Tur­ska”. Uosta­lom, na­pad­no ko­ri­šće­nje ter­mi­na "Za­pad­ni Bal­kan” ja­sno od­sli­ka­va na­me­ru va­šing­ton­skih stra­te­ga da ovaj deo Evro­pe iz­op­šte sa sta­rog kon­ti­nen­ta tj evropskih integracija.

Pošto je propao pokušaj da Turska bude primljena u Evropsku Uniju i pored velikog pritiska Amerike kojoj je Turska najvažniji strateški partner u tom delu sveta, Amerika je dodelila Turskoj novu ulogu .Istovremeno Turska postaje sve jača regionalna i ekonomska sila koja ima veliki uticaj u Siriji, Libanu i podkavkaskim zemljama i od koje će u velikoj meri zavisiti i sudbina Izraela. Da bi kompenzovala Tursku i zadržala svoj uticaj nad njom, Amerika joj ustupa sferu uticaja na Balkanu. Već smo videli bezbrojne akcije turske vlade u tom smeru. Mirenje muslimanskih političara u Raškoj od strane turskog ambasadora, sklapanje strateškog partnerstvo Srbije i Turske itd. Ono što je zabrinjavajuće i veoma opasno je sugestija da se to “strateško partnerstvo” svodi na muslimane u Srbiji, premeštanje njihove lojalnosti sa Srbije, zemlje čiji su gradjani, na Tursku i praktično preuzimanje kontrole nad tim delom gradjana Srbije od strane Turske.Osnovno pitanje je, kako Srbija može da sklapa “strateško prijateljstvo” sa Turskom, zemljom koja svakoga dana javno na političkoj sceni radi protiv interesa Srbije i srpskog naroda, od Makedonije i Kosova, preko Raške (Sandžaka) do Bosne i Hercegovine.

Sve to odgovara Evropi jer ne želi Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Albaniju i Makedoniju u Evropskoj zajednici pa to rešava i njihov problem. Zaključak je da sve te pobrojane zemlje nikada neće postati deo Evropske Unije. Zato se i koristi termin Zapadni Balkan a ne jugoistočna Evropa. Toliko o “evropskoj“ budućnosti Srbije.

LOŠE VESTI KAO POLITIČKI INSTRUMENT

Svakodnevni život većine ljudi se pretvorio u beskrajno iščekivanje novih loših vesti. Iščekivanje i strahovanje. Dobre vesti, na žalost, nikako da stignu. Ali, loše vesti mogu da budu i veoma jak politički instrument.

Ako se obrati pažnja na plasman loših vesti u medijima u Srbiji onda postaje jasno da je reč o političkoj manipulaciji a ne o stvarno lošim vestima. Pravi se selekcija sa favorizovanjem jedne vrste vesti i prikrivanjem onih koje su stvarno loše vesti. U Srbiji su tako selektovane loše vesti postale deo političke strategije koja bi mogla imati dalekosežne posledice. U poslednje vreme se u medijima posebno insistira na ubistvima, raznim zverstvima i užasavajućim ponašanjima nekih gradjana Srbije. Čak su te vesti u dnevniku državne televizije na udarnim mestima. Sigurno je da su dugogodišnja kriza i život pod stresom doveli da većeg broja zločina i devijantnog ponašanja ali generalno gledano ne postoji ni jedan dovoljan razlog da se najednom mediji u Srbiji toliko bave tom vrstom loših vesti. U Velikoj Britaniji, na primer, postiji zakon koji zabranjuje favorizovanje takvih vesti kako mediji ne bi inspirisali razno-razne manijake da i oni krenu tim putem. U svakom društvu oduvek ima i ubistava i razno-raznih gluposti. To je, na jedan ili drugi način, deo ljudske prirode. Naravno, veoma neprijatan deo ali i to je život. Zašto su onda mediji u Srbiji najednom počeli da se sa tolikom energijom bave tom tamnom stranom ljudskog života i tom vrstom loših vesti?

To je neka vrsta nove instrukcije i više faze ispiranja mozga čiji je krajni cilj samoponiženje. Sa agresivnim plasiranjem te vrste loših vesti koje su, u osnovi, oduvek deo života se želi postići stanje u kojem se većina gradjana Srbije samoj sebi gadi i svoj nacionalno-državni identitet počinje da oseća kao nešto nepotrebno i ponižavajuće. Sa takvim stanjem duha i „samosvesti“ se može veoma lako manipulisati sa sudbinom Srbije. Može da se radi šta god se želi. To je cilj jer sve dosadašnje akcije samopinižavanja nisu dovele do potpuno sloma gradjana Srbije. Ta tehnologija je veoma dobro poznata i odavno je u udžbenicima obaveštajnih službi, medija i nevladinih organizacija.Istovremeno, političkim vlastima je korisna jer se jednom vrstom loših vesti prikrivaju stvarni problemi društva i stvarne loše vesti. Najvažnije je probuditi jeftine emocije. Tako, na primer, skoro da i nema objašnjenja zašto se desilo neko ubistvo i kako se zbilo. To nije cilj teme, nije važno pa tako se ne znaju ni imena onih koji su to izvršili, nema imena čak i ubijenih. Šema je po sistemu „Marko V.“ ili „Marija S.“. Emocije i nezadovoljstvo javnosti se na taj način veoma efikasno koriste u prikrivanju stvarnih problema društva u Srbiji, od nezaposlenosti, obespravljenosti onih koji rade i na kraju od beznadja u kojem ljudi žive.

Realnost se, medjutim, ne može promeniti medijskim manipulacijama i politikom loših vesti nego se ona na kraju neizbežno vraća u život ljudi i to svaki put u sve lošijem izdanju.

Siniša Ljepojević